Dva Odiseja – putovanje i svedočenje

Da, postoje dva Odiseja.

Prvi mora da putuje, doživljava avanture, da bi drugi mogao o njemu da piše, svedoči.

Onaj koji živi, nije svestan svog življenja; onaj koji je svestan svog življenja, ne živi.

Ja sam taj koji liči na ovog drugog.

Smrt ne postoji sa pozicije mrtvog čoveka, ona je moguća jedino sa pozicije živog.

Da li je, stoga, i život moguć, kao takav, tek sa pozicije onog koji je već odavno sahranjen? Oslobođen granica i tereta telesnosti i njegovih zahteva, naročito onih libidinozne prirode. Kada volimo jedno drugo, sve vidimo i bojimo u ružičasto; kada progledamo, vidimo senku koja iscrtava svetlost. Hteli bismo da živimo u apsolutnoj ljubavi koja je istina koja ne zna za putovanja senke. Hteli bismo sve, ili svet, bez ustupaka carevima tame koji vladaju državama, narodima, meridijanima. Hteli bismo da…živimo, samo da živimo. Kao prvi čovek i prva žena. Ali…onaj drugi Odisej, onaj što retko dolazi do turističke agencije, što usamljen živi unutar četiri samo njemu znana zida, taj, baš taj, zna najbolje, silom prilika, za neku drugu vrstu putovanja – on, zamislite, piše dok crta.

Upravo, evo, čitam tekst, rukopis koji mi je nedavno poslao, jer, kaže, u današnje vreme postalo je teško objaviti knjigu u štampanom obliku, pogotovo ako niste u mogućnosti da sami platite troškove štampe.

Tekst koji mi je poslao ispovednog je karaktera i prenosim ga ovde u celosti.

“Znam ko ste i šta ste, znam kuda idete, gde vam je polazna tačka, mogu o vama da govorim,da vas crtam i slikam, da pišem priče (što i radim) o vašim skrivenim željama, snovima i snoviđenjima, noćnim morama, fantazijama, posebno onim seksualnim, znam vaša prava imena i u kakvu odeždu ste odenuti, i koji krojač vam je skrojio vaša dnevna obličja, kao i ona večernja.

Znam, jer ja nisam OD ovog sveta, odavno mu ne pripadam. Od njega sam, srećom, odvojen, ali zato mogu da ga posmatram.

To može da kaže samo drugi Odisej – unutrašnji. Psihonaut sveta koji (koga) za života ne možete da vidite, bar ne naročito jasno, jer suviše ste zauzeti, okupurani, zaslepljani, hipnotisani svakodnevnim, virtuelnim, nametnutim. Uspavanost je vaše normalno, uobičajeno stanje, ono koje najbolje poznajete…

Vi ste SA ovoga sveta, kao što su to i vaši roditelji bili, kao što su to bili i roditelji vaših roditelja….dovoljno, ili savršeno prilagođeni na taj i takav svet (koji je grad ili koji nastoji takav da postane) kojim ste ispunili osnovni uslov i stekli prava i beneficije na konformizam u porastu; vi niste mogli da budete nešto sasvim drugo u odnosu na njih, neko drugi, to jest unutrašnji putnik, sanjar, da ne kažem mrtvi-mrtvi za ovaj svet.

Niste bili te sreće; niste bili te sreće da budete voajer (i to profesionalni) današnjih ljudi, žena i muškaraca; skriveni posmatrač; nevidljivi, neupoznati, nedodirnuti; uslov svakog saznanja; a ipak kažete da poznajete ljude, naročito žene, jer ste tolike upoznali, naročito u krevetu, tvrdite da znate ko ste kada kažete koje ste nacionalnosti, šta ste po profesiji, koji ste znak u horoskopu, tvrdite da znate dovoljno o sebi jer stojite sa dve svoje noge čvrsto na zemlji, jer ste dovoljno informisani o sebi koliko i o svetu u kojem objektivno živite; objektivnosti i realnosti nikada vam nije nedostajalo. A i kako bi moglo da vam nedostaje (zemljine teže), te činjenice postojanja svačijeg? Vi ste (srećom) imali sreće; roditelj ste, možda, dvoje još male dece, vlasnik ste, može biti, ovog stana, imate, ko zna, još žive roditelje…imate toliko toga, naročito raznolikih identiteta, koji funkcionišu zadovoljavajuće složno…

Vi ste Odisej, i to onaj prvi.Sasvim vidljivi, dodirivani, poznati. plaćeni, možda i nagrađivani. Dobar dan, komšija, dobar dan, komšinice! A život je jedan, i kratak. I zato je zaista važno na vreme zgrabiti egzistencijalni batak-obezbediti se, da bismo se, na svoj mesnati način, daj bože, produžili čak i u beskonačnost.

Ali neki ljudi,zamislite, veruju da oni,nisu OD ovog sveta, jer ni njihovi roditelji takođe nisu OD ovog sveta, i da, kao takvi, mogu da budu jedino vanzemaljci (neće da se izjašnjavaju čak ni kao kosmopolite), i da nisu ni mogli da budu Odiseji opštepoznatog tipa već nekog sasvim drugog, kažu, u nedostatku boljeg izraza – unutrašnjeg.

Obično ne zauzimaju neko vidno, ugledno mesto u društvu, retko se viđaju na javnim mestima, ko zna kuda takvi odlaze i kakva su im interesovanja u životu. Uglavnom nemaju decu, žive i umiru sami.

Neki među njima, onako dokoni, običavaju da pišu o onome što vide dok posmatraju prolaznike dok sede na klupi u parku, ili dok gledaju kroz prozor svog usamljenog skrovišta. Pišu o vama, ili o nekom događaju iz svog, ponekad, nimalo radosnog detinjstva, koje, ipak, ne vide kao početak početka.

Retko se odlučuju na putovanje. Već im je dovoljno i ovo njihovo, odvojeno, nevidljivo, ili, u najbolju ruku, pisano, odnosno crtano. Kažu, izvesni, među učenim, da Lao Ce (Cu) za života nikada nije izašao iz svoje kuće. Takvi su i oni, ne putuju a ipak su stalno u pokretu, tako često vole da kažu za sebe.

U stvari, ja koji ovo pišem, putujem i to gotovo svakodnevno; Autobusom na međumesnoj liniji, od mesta, čije ime ne volim ni da pominjem, do susednog mesta, grada, samo malo veće palanke. Odlazim, od kada znam za sebe, sa radosnom namerom da se nikada ne vratim, ali, do dana današnjeg, tu nameru nisam uspeo da ostvarim. Niko me nije učio kako se odlazi na taj svima poznat način.

Odlazim jedino da bih u tom mestu, posetio, po ko zna koji put, svoje omiljeno utočište – knjižaru, u kojoj jedino osećam da je neki drugi, (duhovno) bogatiji život, moguć još. Osećam da se duše zatočene unutar korica mnogih knjiga (sa slikama unutar reči, ili sa rečima unutar slika) poslaganih unutar zasenčenih polica raduju mom ponovnom dolasku, kao što se i ja uvek radujem njihovom, za mene uvek zavodljivo – tajanstvenom, pozivu da im se pridružim na putovanja koja su sa mnogo ljubavi, patnje, znanja i snova godinama ispisivali za one koji su, nekim čudom, sačuvali moć da čuju njihove reči i zamisle njihove raznolike svetove koji su sećanja; obrisi, ili, pre, ostaci svetova koje su usput zaboravili.

I dok prvi Odisej opet nešto zavrće, privrće, stiska, pritiska, broji, planira, putuje…drugi i dalje posmatra, ćuti i gleda nekud u daljinu.

Zateknu se ponekad u autobusu javnog prevoza. Pogledi im se za trenutak ukrste.

Nisu se još upoznali.“