Dva romana Imanuela Mifsuda

Ulogujte se / Kreirajte profil

Dva romana Imanuela Mifsuda

.

Become a Patron!

.

I

„U ime oca i sina“

U vreme nastajanja antičkih epova kao što su „Ilijada“i „Odiseja“, najvažniji odnos, koji se opisuje i prenosi usmenom književnošću, bio je odnos između sinova i očeva. U to ime, dugački i današnjoj publici naporni opisi bitaka prepuni su konstrukcija sledećeg tipa: taj i taj junak, sin tog i tog vrlog junaka iz te i te oblasti, napade tog i tog junaka, sina slavnog oca zvanog imenom tim i tim, iz one druge oblasti, te mu taj junak razglobi koleno ili ga udari jako kopljem te ovaj pade i sa dušom se rastade… Najveći junaci „Ilijade“ i sami su sinovi junaka; najgore što je moglo da se desi jeste da ne budu dostojni junačkog očevog imena po kome se među drugima raspoznaju. Jer, oni svoje ime tek treba da steknu. Moraju ga, neokaljano kukavičlukom ili slabošću, ostaviti svojim sinovima.

Iako je vreme nastanka tih epova veoma udaljeno od savremenog trenutka, tema odnosa između oca i sina i dalje sadrži određeni potencijal koji je čini nezaobilaznom temom književnosti. Njena savremenost leži u samoj prirodi tog odnosa, koju ni današnje prilike ne mogu bitno da izmene – u jednom psihološkom obrascu koji dečaka stavlja u poziciju samoposmatranja u odnosu na oca. Otac je veoma često zagonetna figura sve do momenta kad bivši dečak i sam ne prođe kroz roditeljsko iskustvo. Ponekad se takav odnos produži sve do očeve smrti, kad nastupa začuđenost (zar otac nije besmrtan?), žaljenje, a zatim potreba za upoznavanjem onog čoveka koji se tako uspešno godinama sakrivao iza očinske uloge koja je ljudske slabosti sasvim prikrila.

Roman „U ime oca i sina“ Imanuela Mifsuda jedan je među mnogim romanima nastao kao svedočanstvo nemogućnosti da se prevaziđe ta veštačka daljina koju nameće sama priroda odnosa otac-sin, kao i potrebe da se ne samo divljenje, već i ljubav upućena oca, a nikad zaista obelodanjena, jednom ipak obeleže i zaveštaju. Mifsud započinje knjigu sumnjom da određene sličice iz očevog života, zapisi iz njegovog ratnog dnevnika, lična sećanja o njemu koja je autor sačuvao – mogu još nekome nešto značiti. On ih ipak ispisuje, kao „razmišljanja o muževnosti i očinstvu“, upućujući ih na taj način jednovremeno i ocu, ali i malom sinu, nalazeći se i sam kao otac u izmenjenoj ulozi.

Kolaž uspomena o odrastanju sa očevom neprikosnovenom figurom nadvijenom nad njegovim dečačkim univerzumom donosi dobro poznatu sliku, toliko puta ponovljenu – otac svog osetljivka i plačljivka pokušava da načini muškarcem, budućim herojem spremnim da otrpi stvari kakve život nosi, kakve je sam bio u stanju da podnese i preživi. Iz tih iskustava otac ima trajno oštećenje leve noge. No, on je ipak heroj i muškarčina, osoba koja ne plače (osim, možda – u nekim sasvim posebnim okolnostima). Dečaku je suviše teško da zadovolji ta očeva očekivanja. Prva napetost, prva trajna, teško savladiva muka mališana je upravo očeva autoritativna i naizgled nedostižna figura – o tome je i neizmerno teško govoriti, možda sve do očeve smrti.

Nisam znao da čak i vojnici plaču.
Mislio sam da su vojnici od čelika.
Mislio sam da uvek imaju strog i snažan i odlučan izraz lica.
Mislio sam da samo ja plačem, da samo ja radim ono što ne bi trebalo da se radi. (…)

Ali ja plačem. I sramota me je kad plačem. I sramota me je jer ne bi trebalo da plačem. I onda me je još više sramota jer – stvarno želiš da čuješ ovo? – zapravo volim da plačem. Volim da osetim kako mi ona topla voda curi niz lice. Volim onaj osećaj kad mi se zapuši nos, i oči čvrsto stisnu. Volim kad mi se pomuti vid.

Volim da te ne poslušam.
Volim da te se plašim jer si strašan. Jer me gledaš, a tvoj me prezrivi pogled plaši. Pa se povlačim i sklanjam.
I ti plačeš.
Vojniče, i ti plačeš.

Knjiga „U ime oca i sina“ jednim delom se oslanja na dnevničke zapise koje je otac naratora sačinjavao kao mlad vojnik. Pronalazak dnevnika predstavlja dragocen događaj za mladog čoveka; daje mu uvid u to kako se njegov otac osećao i ponašao u godinama kad je od njega bio još mlađi, još uvek daleko od ideje braka i očinstva, ali zato ponesen idejom borbe za slobodan i humaniji život, koju, iako neobrazovan, čak pomalo naivan u svojoj mladosti i neiskustvu, nazire kao mogućnost. Njegovi zapisi izvode nam pred oči čitave pukove takvih mladića, jedva punoletnih, ponesenih idejom o ratovanju kao da je to igra, optimističnih i spremnih na rukovanje oružjem, u startu nesvesnih svega onog što rat neminovno donosi.

21. decembra 1939. pridružio sam se Britanskoj armiji i raspoređen sam u 2. bataljon. Kraljev malteški puk, ovaj puk je smešten u kasarnu Sveti Andrija i obučavali su nas podoficiri različitih jedinica. Prvog dana koji sam proveo u kasarni bio sam veoma srećan, moji drugovi su me učili kako moram da savijem ćebad i kako da pakujem opremu kako da čistim Pušku.

Ali, ratno iskustvo nije jedino iskustvo koje oblikuje ovog čoveka-ratnika. Knjiga takođe donosi opise očevog detinjstva i mladosti, siromaštvo njegove porodice zbog koga je trčao ulicama obuven samo u jednu cipelu i već u ranom detinjstvu „dirinčio“. Autor naglašava kao bitnu značajku socijalističku orijentaciju mladog proletera, i njegov sukob sa Apostolskom rimokatoličkom crkvom, koji je zauvek obeležio njegov politički život. Nestabilna politička situacija na Malti i promene društvenog uređenja nisu pogodovale ljudima nespremnim na prilagođavanja i brzu adaptaciju novonastalim uslovima. No, sve ove podatke saznajemo u pasažima koja se nigde ne približavaju dokumentarnoj prozi – dati su kroz sećanja naratora ili kroz zapise u kojima strastveno progovara otac, ratnik, svestan svojih prava izvojevanih puškom, verujući u jednom usvojene vrednosti i pobedu pravde. Živopisni opisi vojničkog života donose i jedno sasvim posebno venčanje obavljeno u skloništu: sklapanje braka između mladog ratnika i izbeglice iz Bormla, njegove „Lili  Marlen“. Mladi suprug, pomalo svojeglav, bio je spreman na život koji ga čeka, brigu o osmoro dece posle rata, život sa hendikepom i prva razočarenja u sistem kome je verovao. Uprkos ratnoj ozledi ne posrće i ne posustaje (u jednoj od najlepših scena taj otac igra fudbal sa svojim sinom). Paralelno s tim, pratimo odrastanje dečaka u senci hrabrog oca, snove ispunjene očevim ratnim uspomenama (koje se dečaku javljaju kao sopstvena sećanja, toliko je jaka njihova sugestivna snaga), i prva izdajstva od onih koja se čine na putu odrastanja.

Bio si glava porodice, vođa čopora, poglavica, svemogući, muškarac, potentni falus kojem su se svi klanjali. Uprkos tvojoj deminutivnoj visini. Uprkos hendikepu zbog kojeg si bio još niži. Bio si ratni veteran, ovenčan ordenjem koje ti je Britanija prikačila na grudi u znak zahvalnosti za tvoju službu, odanost i iznad svega, tvoju hrabrost u vreme opsade.

Ja, ja sam ti bio kamen u cipeli.
Ja sam ti bio kamen u cipeli s kojim si bio vrlo zadovoljan, mada te je žuljao.

U trenutku kad otac umire, narator ima malog sina (sličnost, slučajna, sa situacijom u romanu „Otkrivanje samoće“ Pola Ostera, koja se bavi sličnom temom). Očevom smrću, narator prestaje da bude sin; sada je samo otac. Unapred mu je poznato sve šta nameće jednom već proživljeni obrazac – ovoga puta može samo da posmatra kako se stvari ponavljaju dok je on smešten sa druge strane, i ne može iz toga nikako pobeći.  

Onoga dana kad sam te dotakao, još si drhtao. Obojica smo drhtali. Bili smo svesni jedan drugog. To nam je bio prvi put. Prvi put da sam te video nagog i dodirnuo sam te. Veruj mi, od svih golih tela koja sam dotakao, tvoje je bilo najlepše. Koliko su puta moji prsti dotakli tuđu nagost, koliko puta me je obuzela fizička čežnja za telom. Ta lakoća, taj prazni prostor koji mi je nekako ispunio naručje. Dotakao sam te i uzeo u naručje: tvoje smežurano telo, taj elokventni, nemi pogled. Možda ove reči ne bi trebalo da se izgovaraju. Naposletku, ja te nisam nosio u sebi, mada bih voleo da jesam. Budući muškarac, ne mogu da osetim tu krhkost kako, očvrsla, izlazi iz mene. Nisam sebe razotkrio da bih tebe najzad rodio, iscrpljen.

(…)

Tvoja majka nije tvoja, sine, iako ti je bila dom – dom tebi. Tu si započeo – unutar nje koja ti je majka, majka tebe. Hranio si se njenim sistemom dok si formirao vlastiti. Bili ste samo vas dvoje zajedno: ti i ona. Sami. Sami zajedno. A onda mi je babica dodala makaze i ja sam presekao sponu koja vas je vezivala jednom za svagda. Nemoj da se ljutiš. I ja moram da imam neku ulogu u ovoj priči. Nemoj da te zaprepasti što sam bio tu pre tebe; i moj otac je bio tu pre mene. Znam šta to znači, znam pogled koji mi upućuješ dok je grliš. Uputio sam takav pogled pre nego ti, čoveku kog nikad nisi upoznao, premda si video njegove beživotne, prazne oči dva puta. Više niste samo vas dvoje, postali ste troje. Postali smo troje: ti, ona i ja. Znam šta to znači, taj pogled koji mi upućuješ. Uputio sam takav pogled pre nego ti. Uputio sam takav pogled kad sam i ja zamišljao falus.

Postoji Ime Oca, sine. Kad te gledam kako sediš na podu, oduševljava me tvoja snaga. Držiš se pravo kao klin nabijen u tlo. Padneš na pod i pružiš ruke da dohvatiš svoju lutku. Oduševljava me poezija koju mrmljaš. Oduševljava me tvoj smeh kad si sam. Oduševljava me kad te ispratim na putu za vrtić. Smeškam se setno kad plačeš jer sam došao da te podignem umesto nje. Plačeš jer misliš da te je napustila. Plačeš jer misliš da sam joj vredniji od tebe. Plačeš jer osećaš da ti je teško Ime Oca koje te pritiska. Znam šta to znači, tvoje insistiranje da budeš s nama dvoma sve vreme. Prepoznajem ton kojim mi naređuješ da odem u svoju sobu, da nestanem, da te ostavim da uživaš u nečemu što sam obeležio kao svoje. Neću popustiti pred tobom, jer takav je Zakon Oca.

Knjiga „U ime oca i sina“ je potresno, iskreno, poetično svedočanstvo o iskrenoj ljubavi između sina i oca, oca i sina, o snazi odnosa koji značajno (možda najznačajnije od svih drugih) utiče na formiranje jednog mladog bića, o odgovornosti, hrabrosti i postepenom spoznavanju važnih životnih istina. Iako se radi o temi koja je u književnosti često puta ponavljana, sama knjiga nije samo još jedna u nizu, već je na svoj način ponovo nova i drugačija, kao što je svaki odnos, koliko god da ponavlja izvesne obrasce, u nečemu nov i specifičan, dragocen i neponovljiv, a istovremeno i neprenosiv u potpunosti u formu koju nudi jezik. Svakako, kao i roman „Juta Hajm“ od istog autora, knjiga koju vredi imati u svojoj biblioteci i pročitati više puta.

Knjigu je objavila izdavačka kuća „Kontrast izdavaštvo“ u prevodu Igora Cvijanovića.

 

II

„Juta Hajm“

Juta Hajm” je drugi roman malteškog pisca Imanuela Mifsuda. Roman počinje stihovima iz drame “Car Edip” – to nije slučajno, jer je glavni junak romana čuveni pozorišni glumac Erik Šeri. Zatičemo ga u avionu. Nakon posete Berlinu 1980. godine, i sa jedne i sa druge strane zida, vraća se kući na Maltu. Tamo ga čekaju žena i ćerka. A u Istočnom Berlinu upoznao je ženu s kojom je proveo jednu noć – Jutu Hajm. Bilo je to i suviše lako. Ona ga poslužuje u kafeu, on joj nudi da je sačeka posle posla. Odlaze u njen stan…

Erik Šeri nikad ne razmišlja o ljubavi, naročito ne u poslednje vreme. Na poslu je naučio da ugrabi trenutak i proživi ga najbolje što može. Stvari se razvijaju poput pozorišne sezone: scenografija se postavlja i ponovo rastavlja pripremajući se za sledeću predstavu; jedna zavesa se podiže a druga pada, pada da bi se ponovo digla i otkrila novi komad. Lepo i lako. Stvari su zaista postale veoma lake. Čak i njegov upad u taj stan, tu rupu u betonu, sa narandžastom aluminijumskom kuhinjom i sofom koja se razvlači i sklapa prema potrebi, i on je bio veoma lak. Sedam. Biću ovde ispred u sedam. Malo nakon osam sati, bili su ovde. Malo nakon devet, ležali su. Lako.

 I sve drugo je lako u životu Erika Šerija. On odlično izgleda. Koristi svoj šarm još iz dečačkog doba. Svi mu se putevi lako otvaraju. Ima uspešnu pozorišnu karijeru. Ženu je na Maltu doveo iz Londona. Dobili su ćerku. Ima ljubavnicu. Na putovanjima se uvek nađe neka žena, spremna da mu ulepša noć. Štaviše, one ga i zavole. Pišu mu. I on o njima ponekad misli. Jedina koja mu nikad ne piše je Juta Hajm.

On, naprotiv, njoj stalno piše. Piše joj pisma o svojoj telesnoj žudnji za njom. Piše joj kako se seća te noći. Piše joj o koječemu i uvek je moli da pošalje odgovor.

U međuvremenu, život se odvija donoseći promene. Žena odlazi nazad u Britaniju, ostavlja ga sa ćerkom. Menjaju se političke prilike, i u Berlinu i na Malti. Ali sve je lako, sve je i dalje veoma lako u životu Erika Šerija. Tako on često i sam misli o svom životu. Gomila drugih stvari koje saznajemo demantuje taj privid potpune lakoće. Važni ljudi umiru – roditelji, zatim ljubavnice… Spoznavanje prave težine važnih životnih preloma dolazi nam kroz inserte pozorišnih predstava u kojima Erik glumi. Nora (“Lutkina kuća”) – Ibzenova drama – tu je da nam predoči težinu razdvajanja ljubavnog para. Scena je data paralelno sa pričom o odlasku Erikove žene za London.  Jedan izvod iz “Magbeta” pokazuje njegov odnos prema celokupnom prohujalom životu:

Život je samo senka koja hoda
Kukavni glumac što na pozornici
Sat-dva se pući i razbacuje
A potom zuba ne obeli više
Bajka je to što tikvan priča nju,
Prepuna buke, pomame i besa,
A posve prazna.

Suze u očima Erika Šerija kad stigne do tog dela – posve prazna – svedoče o jednom Eriku Šeriju koji i nije tako površan i zadovoljan kako nam je moglo izgledati na početku, i kako on sam o sebi ponekad misli. Ipak, najvažniji izvod, kroz koji najpotpunije sagledavamo njegovu kompletnu životnu dramu, izvod je iz “Cara Edipa”, koji ponovo susrećemo na kraju knjige, a koji završava rečima:

Zato ne nazivajte srećnim nijednog od smrtnika pre njegovog sudnjeg dana, pre nego što mu se život okonča, a nikakvo mu se zlo ne dogodi.

 Važan sloj ove knjige je i neprekidno poređenje života u Istočnom Berlinu i onog koji Erik Šeri sa svojom porodicom vodi na Malti. Berlin „iza zida“, Aleksandarplac kišan i siv, i pogledi ljudi koji odaju beznadežnost, prodavnice „snabdevene socijalizmom“, potreba za skrivanjem privatnog života, nestašica šećera i tvrde bombone umesto njega, samo su deo priče o Istočnom Berlinu koji Erik Šeri upoznaje.

Video je taj pogled mnogo puta otkako je prešao granicu sa pasošem  i vizom u ruci, otkada se provukao kroz beton nad kojim su poluautomatici čuvali stražu.

Ali povratak na Maltu znači nemilosrdnu carinsku kontrolu, nestanak struje i vode, porodičnu nestabilnost uzrokovanu time što se san o idiličnom životu na sunčanoj Malti raspršio spoznajom siromašne i nestabilne jave. Važan motiv je upravo motiv samog zida čije rušenje u jednoj važnoj sceni u knjizi Erik posmatra, detinjasto se nadajući da će među okupljenim ljudima videti i samu Jutu Hajm. Taj zid, na jednom mestu srušen, i dalje tvrdoglavo nastavlja da postoji i odvaja ljude – kao zid ćutanja, nerazumevanja, zid između roditelja i dece, između brata Erika i njegove sestre Tes koju on zapravo uopšte ne poznaje, kao zid-zastor između njega i publike oduševljene njegovim rolama, ali slepe za njegov lični život. Postoji i tišina kao zid. Nemoguće ju je probiti.

Tišina u kući, izuzev Mildredinog cviljenja, ili radija koji je zaglušivao sve ostalo. Tišina u svakom uglu kuće, svakom njenom delu, visi u ramu svake slike, svakom ogledalu, iz njegovih i Aleksandrinih usta. Ovih dana ćemo otići do obale mora; ili ćemo izaći u šetnju. Ali baš svaki put pada kiša, ili duva vetar, ili odjednom naglo padne temperatura, ili nam je hladno – spolja, iznutra. Kao tajac u kući njegove majke i oca, u straćari u kojoj su živeli. Tajac u kući u danu kada je nedaleko od njih planiran politički miting. Napolju je bila gungula, vođa je deklamovao, a crkvena zvona su zvečala sa crkvenog tornja. A oni su ućutkivani čekajući da se stari vrati i počne da prepričava šta je upravo čuo, i da nadbiskup može da odjebe, i parohijski sveštenik, i papa. A onda, nakon povika, tapšanja, zvona koja se nisu stišavala satima i satima, nakon očevog raporta, tajac se ponovo spustio. Neke stvari su dobro poznate ali se o njima nikad ne raspravlja. I o njima samima se nikad i ne raspravlja. I što je više vremena prolazilo više je stvari ostajalo pod pokrovom tajca. Bilo je mnogo takvih stvari. Daleko previše. Ali tišina je bila laka. Eriku Šeriju je uvek bila laka i navikao se na nju.   

Juta Hajm je tajanstvena žena koja predstavlja čitav jedan svet koji se ne može imati. Erik je nije gotovo ni video te jedine noći koju su proveli zajedno. On joj piše, njeno neodgovaranje samo podstiče njegovu žudnju. U njeno ime i lik smešta se sve ono što razjeda njegovu dušu. To stoji kao težina naspram lakoći – čitav svet neostvarenog i nemogućeg nasuprot onome što je ostvareno i dohvatljivo. I jedno i drugo sačinjava život. I jedno i drugo je važno. Ono za čim se čeznulo možda postoji, a možda i ne. Ono je možda povod za nesreću, a možda i jedina svetla tačka kroz godine prividne lakoće, kroz godine očiglednih lomova, gubitaka, političkih previranja.

Kada se na kraju sve okonča, ostaje faktografija koja može nešto značiti biografima, statistikama, čak i onima koji žele da iskoriste nečiji život, nečije ime i popularnost u svoje svrhe. Nasuprot toj faktografiji – čovek odnosi sa sobom ono što je samo on poznavao, za čim je čeznuo, što samo za njega jedinog na svetu – ima značaj, značaj nesumnjiv i neporeciv.

Imanuel Mifsud je višestruko nagrađivan pisac; prvi malteški pisac koji je dobio Nagradu Evropske unije za književnost. Roman „Juta Hajm“ je 2014. godine osvojio Nacionalnu književnu nagradu za tu godinu. Srpsko izdanje knjige “Juta Hajm” objavio je “Treći Trg” u odličnom prevodu sa engleskog Milana Dobričića. (Sa malteškog na engleski preveo Albert Gat, biblioteka “Sredozemlje”, Beograd 2018).

Za P.U.L.S.E: Jadranka Milenković

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.