Ne događa se tako često da osoba vodi dve paralelne karijere i da su obe podjednako uspešne. Imamo primere kada je jedan uspeh gurao drugi, ali uspeh na dva odvojena koloseka viđa se retko. Upravo je to pošlo za rukom japanskom glumcu i reditelju Takeši Kitanu (北野 武, Kitano Takeshi). On je sedamdesetih godina postao velika nacionalna zvezda kako član komičarskog dua “Two Beat” (Beat Takeshi i Beat Kiyoshi). Ta forma je u Japanu poznata kao Manzai. Reč je  o komediji koja je na zapadu poznata kao stendap, ali samo s dvojicom komičara. Dva komičara na sceni pričaju neverovatnom brzinom, oni se dopunjuju, prepiru, takmiče u govorništvu. Kažu da je Kitano na nekim nastupima bio toliko brz i duhovit da njegov partner nije uspeo da dođe do reči.

Kitano je, dakle, uspešan, popularan, velik… Vodi emisije, slika, započinje i solo nastupe kao komičar, piše… A onda počinje i da glumi na filmu. To mu je bio nekako deo koji se uklapao u celinu.

Sve dok nije dobio ulogu u filmu koji je napustio reditelj. Očajni producenti ne znaju šta da rade pa taj posao nude svakako talentovanom čoveku. Valjda pretpostavljaju da će i ovo moći da uradi kako valja, ako ne briljantno. Cilj je bio da se izvuku, a ne da postignu veliki uspeh. Kitano prerađuje scenario i snima film “Nasilni policajac”.

Scena za drugu karijeru je postavljena. Upravo je rođen jedan od najznačajnijih reditelja s kraja 20. i početka 21. veka. Sam naslov sugeriše da se ne radi o komediji. Ne, Kitano nije snimao komedije. Čovek koji zasmejava naciju postao je nešto potpuno drugo. Kitano se proslavio filmovima o jakuzama, korumpiranim policajcima. Publika ga pamti po nasilnim filmovima. U većini on glumi glavnu ulogu. Čovek koji je skoro pa svakodnevno zasmejavao naciju, komedijaš koji izgovara stotine reči u minutu, koga ne možete zaustaviti kada jednom uzme reč, postao je glumac koji igra glavne uloge u svojim filmovima i praktično ne govori. Tek tu i tamo kaže po koju reč, rečenice su retke, a bogatih dijaloga ili monologa zapravo ni nema.

Kitano snima nasilne, ćutljive i meditativne filmove. Zvuči čudno, ali je tako. Holivud nas je naučio da se u nasilnim filmovima mnogo priča (Tarantino, Stoun…), Kitano je drugačije postavio stvari, on je osmislio filmove koji teže da budu nemi, koji naginju ka nemom filmu i meditaciji, a pritom su strašno nasilni.

Junak naše priče je dobio priliku da radi nešto što je želeo i dobio je priliku da to radi bez ikakvih opterećenja. On je imao sve što mu treba pa mu je rediteljska karijera došla kao hobi, kao nešto u čemu može da uživa, da bude drugačiji. Uspeh kao da ga nije zanimao. Čak je i rekao da su mu prvi radovi bolji od kasnijih jer tada ništa nije znao o režiji i uopšte o samom procesu pravljenja filmova. To znači da je morao da uključi intuiciju, što je, po njegovom mišljenju, dalo odlične rezultate. Kada je naučio sve što treba da zna o tom poslu, smatra, postao je zanatlija. Samim tim filmovi nisu bili tako dobri.

Nakon debija snimo je još jedan kriminalistički film, a onda je usledio šok. Treće delo je čudo u njegovom opusu – “Najmirnije more tog leta” (A Scene at the Sea). Nakon toga Kitano nastavlja da snima nasilne filmove koji će ga i proslaviti (Hana-bi, Sonatine…). Međutim, ako se pažljivije pogleda svi ti filmovi imaju nešto što je postavljeno u delu “Najmirnije more tog leta”, nešto što je možda palo u drugi plan, jer ga je potisnula priča, nasilje, gluma… To “nešto” je meditacija na zadatu temu.

“More” je film koji sadrži sve elemente Kitanove estetike, svega onoga što ga čini velikim rediteljem, ali bez jakuza, policije i nasilja. Tu Kitano ne glumi. U “Moru” se najviše približio nemom filmu, što mu je valjda ideal, možda čak i bekstvo od brbljivog dela ličnosti, od lika koji ne zaklapa. Glavni junaci su gluvonemi (on ne čuje, a ona je nema). Tako je dijalog sveden na minimum, pričaju i to malo samo bočni likovi. Junaci su momak i devojka. On radi u tokijskom komunalnom, ubacuje smeće u kamion, ali istovremeno sanja da postane surfer. Do kraja filma ga gledamo kako se prvo muči, pa onda postaje sve bolji, gledamo kako ga drugi surferi odbacuju pa ga potom prihvataju… Jedino ga devojka podržava, bar na početku kad mu nikako ne ide. Posle dobija još podrške…

Uglavnom, vrlo jednostavna priča. U filmu je sve manje-više, prljavo. Sniman je na tokijskoj plaži, za koju kažu da najružnija i najprljavija u široj okolini. Niža klasa, prljava plaža, tišina, svedena priča… Pa šta tu ima filmično ili zanimljivo, mogu se pitati potencijalni gledaoci. Pa tu nema ničega, a neki kritičari govore o remek-delu, u čemu je štos, mogu se dalje pitati. Odgovor glasi – u savršenom ritmu. “More” je filmski savršeno komponovan film koji nema skoro pa nikakav filmski potencijal (bar nema na papiru). Ipak, Kitanova intuicija filmskog genija i majstorstvo saradnika su od malo materijala napravili mnogo. “More” je kao velika pokretna slika, slika koja teče kroz vreme, svaki kadar traje tačno koliko treba, svaka sekvenca je komponovana majstorski, sve greške su namerne, jer je autor tako hteo, a ostavljao je greške da bi savršenstvo došlo do izražaja.

Ovo je film koji govori izvornim filmskim jezikom, a značajan je u Kitanovoj karijeri jer on od tih principa nije odustao do danas, samo je dodao nasilje, jakuze i policajce, sve ostalo je isto.