Џезер у сликарству – За време Другог светског рата и неколико година касније, млади амерички војник и уметник Рој Лихтенштајн (1923–1997) боравећи у Европи стигао је и до Париза. Надао се да ће ту упознати Пикаса. Стигао је до његовог атељеа али није имао снаге да закуца на врата… Дороти Лихтенштајн, супруга уметника, у својим сећањима каже: „…Oн није имао снаге да куца на врата зато што је био стидљив!”

„Стидљиви” Лихтенштајн направио је чудо у сликарству. Свирао је алтсаксофон и обожавао Џона Колтрејна, иконе америчког џеза. Он се целог живота понашао као џезер али не у музици већ у сликарству, позајмљујући садржаје популарне културе да би их смештао у други, нови контекст стварајући тако нову форму уметности: поп арт.

Међутим, као што то и џезери раде, он није само стварао „оригинална” дела која би избила у први план и била „поп” у уметности, већ је користио и оно што је већ постало „поп” за додатно сагледавање и анализу. Лихтенштајн није имао храброст да куца на врата Пикаса и физички себе изложи присуству горостаса али, у тишини и приватности свог атељеа он је померао анатомију Пикасових дела правећи своје интерпретације.

Лихтенштајн је изградио специфичан стил изражавајући стање „антисензибилности” у поплави масовних медија. У својим радовима имитирао је цртане стрипове и јунаке Дизнијевих стрипова, рекламе кућних апарата, виршле, торте, рибице, користећи црну линију и палету основних боја. Кад се приближите платну нађете се у мрежи црних линија и бојених поља. Наноси боја су на површини платна без емоција, сви су механички нанети. Слике имају своју илузију простора који је грађен растером, симулирајући тако сенку и тоналитет поља. Његови призори су директни, забавни и истог тренутка разумљиви. Њима није потребна никаква интерпретација.

Лихтенштајн је започео нешто што данас знамо као почетак савремене уметности. Поп арт је увођењем контекста, као доминантне компоненте једног дела, донео прекретницу тадашњој форми изражавања у визуелној уметности. Увођењем призора који је био специфичан и који није изражавао личну карактеристику ствараоца већ је говорио о култури из које долази, отворио је ново поглавље уметности 20 века.

Један од циклуса радова „Потези четке” настао је 1965–1966 године. Ту Лихтенштајн развија дијалог са представницима њујоршке школе апстрактног експресионизма: Марком Ротком, Вилијамом де Кунингом и Џексоном Полоком… Он прихвата изазов да направи рад који ће одмах, на први поглед, бити подједнако добар као и рад једног од њих. Он не трчи њихову трку, већ размишља о њиховом искуству. Посматрајући процес као у неком успореном филму, извлачи призор из реалног контекста времена и простора и смешта га у нови – артифицијелни. Физичким увеличавањем тог геста он се удаљио од његовог реалног значења и стигао до чистог естетског посматрања представљеног. Ту се десила не само естетска трансформација већ и филозофска јер, он сада посматра емотивни гест као да је предмет…

Слободан Трајковић

Политика

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Roj Lihtenštajn, Slikarstvo