Džimi Hendriks u Malmeu 

Godinama, od kako dolazim u ovaj simpatični  gradić na jugu Švedske, prolazim ovom ulicom pored zgrade izrazito žute boje što odudara od ostalih u ovom kraju. 

Što je najinteresantnije, preko puta nje je ulaz gde je na zadnjem, petom spratu stan u kome živi moj sin sa porodicom, a soba koju mi uvek oslobađa najstarija unuka gleda upravo na nju. 

Meni se ponekad dese takva čuda, da ja baš na taj dan, 23 .maj,  kada je Džimi imao koncert u Malmeu, naletim u kućnoj biblioteci svog sina i snaje na veliku luksuznu knjigu THE ULTIMATE LYRICS BOOK  sa potpisom i fotografijom Džimija Hendriksa. Dok sam čekao da se unuci vrate iz svojih škola, a njihovi roditelji sa poslova, sa neskrivenom znatiželjom sam prelistavao njene stranice. Uz njegove fotografije sa koncerata bili su tu faksimili njegovih originalnih tekstova, od prvog do poslednjeg. 

Znao sam za njega, tamo negde od gimnazijskih dana, druge polovine šezdesetih godina prošlog veka…Onda su druge polovine septembra, tačnije od 18.9.1970. odjednom sve radio stanice bile zatrpane njegovom muzikom i njegovim pesmama. U tome se najviše isticala njegova stvar Hey Joe, prvi put izvođena 1967. U novinama su se pojavili izveštaji o iznenadnoj, preranoj smrti “Džejmsa Maršala Džonija Alena Hendriksa, velikog američkog muzičara, pevača, tekstopisca, gitariste, inovatora i kulturne ikone. Smatran je jednim  od najuticajnijih i najtalentovanijih gitarista u istoriji rok muzike”. 

Taj planetarno popularni hit, Hey Joe, vrteo se svih sedamdesetih godina, živo se sećam tog vremena, jer smo spremajući ispite u decembarskim i majskim noćima slušali uglavnom dvesta dvojku (202) i Studio B… Negde sredinom sedamdesetih kada smo razgovarali u predahu od spremanja nekog ispita, slušajući ga, moj kolega Dejan Simjanović (mlađi brat rokera i kompozitora Zorana Simjanovića) mi je rekao, da je Džimi Hendriks sa tom pesmom pomerio granice dotašnje rok muzike. Jedan od poslednjih njegovih jarkih nastupa bio je na Vudstoku (Woodstock) 18. avgusta 1969. Negde sredinom devedesetih, mislim baš 1994, izašao je posthumni album koji je nosio ime koncerta, Woodstock. 

Da se vratimo knjizi. Podeljena je u nekoliko poglavlja, koliko se sećam 5 ili 6. Interesantan je njegov rukopis, prepravke, dodaci, komentari… 

Ne bih umeo da napišem bolje od ovoga što je izdavač objavio na zadnjoj strani u prevodu Miodraga Pajevića: 

“Upravo zato što je Džimi Hendriks bio tako fenomenalan gitarista vrlo je lako ne prepoznati da je isto toliko strasti, duše i preciznosti on pridavao svojim stihovima, koji su padali u drugi plan. Inspirisan Bobom Dilanom, Džimi Hendriks je bio lirski inovator spreman da pusti da ga mašta vodi prema pejsažima do tada neotkrivenim i neistraženim u okvirima muzike. Sama količina njegovog stvaralaštva u poslednje četiri godine njegovog života svedoči da je Džimi bio obdaren neuporedivom kreativnošću, kome nije bio ravnog.

Kako je bio odlučan da uhvati svaku svoju kreativnu ideju koja ga je zagolicala, konstantno je pisao koristivši bukvalno bilo koje parče papira, maramica, jelovnika, hotelskih blokova, koji si mu bili dostupni, ne bi li održao tu ideju živom, kako bi mogao da joj se vrati u neko buduće vreme.

Njegov maštovit i evolutivan stav, taj njegov pristup pisanju pesama je inventivan i i hrabar kao i njegovo virtuozno sviranje gitare.

Njegovi stihovi ostaju među najvećim u Pantenonu rok muzike.

Ova nova i proširena kolekcija njegovog stvaralaštva, u kojoj se nalaze odštampani stihovi više od 130 različitih Hendriksovih pesama, od kojih je većina u njegovom sopstvenom rukopisu izložena prvi put.

Ilustrovana je mnogim retkim i do sada neviđenim fotografijama sa mnoštva njegovih koncerata i delom iz njegovog privatnog života.

Sve je to skupila, obradila i priredila Džejni L. Hendriks, njegova sestra i CEO njihove porodične kompanije.

Ova ekstravagantna kompilacija će vam dati deo slike pesnika koji je pisao sve te pesme; pesnika čije  reči isto tako peku kao žar, kao njegove solo deonice.” 

Uspeo sam da na internetu nađem vreme kada je Džimi održao koncert u Malmeu, ali i jedan osvrt u lokalnim novinama, koji nije bio previše afirmativan za zvezdu u usponu. Evo šta je napisala lokalna štampa posle ovog nastupa u Klubu Bongo 23.5.1967. Mediocre Hendrix Gala – recenzija “Bosson”:

“Džimi Hendriks i njegov nastup uopšte nisu bili tako dobri kao što su nam prethodne recenzije govorile. Posetu Džimija Hendriksa Malmeu prethodili su pozitivni  izvještaji s ranijih nastupa u Švedskoj. Ali za brojnu, očekivanu publiku u Klubu Bongo (23. maja), levoruki crnac kovrdžave kose bio je razočarenje. Džimi Hendriks loše peva – što i sam iskreno priznaje. Glas mu ne podiže ni pojačalo. Kao instrumentalista je bolji. Nakon što smo čuli Petea Townshenda iz The Whoa, nismo mislili da mu je ravan, već je samo jednu stepenicu ispod. Džimi Hendriks, neobično puno izvlači iz svoje gitare, iz zvučnika izlazi čvrst i bogat zvuk. A njegov glavni trik – stavljanje zuba u žice – također je bio veliki trijumf. Ali uprkos Džimijevom izvrsnom tretmanu njegove gitare, sveukupni doživljaj koncerta u klubu Bongo je da su Džimi Hendriks i njegov Experience tri precijenjena gospodina. Džimi Hendriks, Noel Reding i Mič Mičel iza sebe ostavljaju razočaranu publiku.” (preveo sa engleskog M.M.P)

Obišao sam danas, po sunčanom danu, ovu zgradu u kojoj je smešten klub Bongo. Sin mi je ukazao na čeličnu ploču, izlivenu u betonu pored ulaza, na kojoj su navedeni većina od najvećih svetskih “faca” iz sveta muzike od njegovog otvaranja 1964. godine: BB King, Bili Holidej, Majls Devis, Mahalia Jonson, Manfred Man,Diana Ros, Ela Fidžerald, Disi Gilespi, Djuk Elington, Flitvud Mek, Gil Evans, Džejms Braun, DŽIMI HENDRIKS, Džoni Keš, Madi Bluz, Rej Čarls. Rolingstouns, Hu i mnogi, mnogi drugi…Ali spisak, ali spisak! 

Eto kako me je ovaj susret sa knjigom tekstova Džimija Hendriksa vratio u gimnazijsko-studentske dane ali i pretvorio me u istraživača njegovog boravka i koncerta u ovom gradu…

za P.U.L.S.E tekst  i fotografije: Milan Pajević

  Džimi Hendriks, Malme, Milan Pajević, Muzika