Džon Apdajk – “Beži Zeko, beži”

 „Jedini naćin da se nekud stigne je da čovek, pre nego što pođe, odluči kuda je krenuo“

 (Beži Zeko)

Sećam se da sam se u mladosti, čitajući klasične romane tzv. epohe „realizma“ ili „naturalizma“ iz XIX veka, uvek pitao kako se može označiti kao „realistično“ ili, još manje „naturalistično“ delo u kome se opisuje nečji život i ljubavne zgode – nekad ispričano sa puno detalja – i gde se redovno preskače ključni događaj u priči o ljubavi – a to je opis iskustva samog seksualnog  čina, koji je bez sumnje izuzetno značajan doživljaj u sveukupnom životnom iskustvu neke osobe – kako u periodu sazrevanja, tako i kasnije. Tako na primer, u jednom romanu savremene belgijske književnice Ameli Notomb („Živa“) dve junakinje naširoko diskutuju o jednoj intimnoj sceni iz Stendalovog „Kartuzijanskog manastira u Parmi“ iz koje – i pored realizma priče –ipak nije jasno da li je završena polnim činom ili se susret između dvoje ljubavnika završio samo platonski…Specifična seksualnost je, uz agresivnost, jedna od glavnih osobina ljudskih bića kao životnjiske vrste koja raspolaže razumom.  Književnost XX veka, na tragu Frojda i drugih, dobrim je delom nadoknadila propust XIX-vekovne građanske literature, ne zapadajući ipak u jeftinu pornografiju, kakva je uvek u nekom obliku postojala u ljudskom stvaralaštvu, ali o kojoj ovde nije reč.

Da napomenem da Džon Apdajk nije pisac u čijem delo u prvom redu dominira seks, kako je to na primer slučaj sa nekim drugim poznatim američkim piscima, poput  Henrija Milera (Rakova obratnica, Seksus, Neksus itd) ili Č. Bukovskog, ali njegova priča, zasnovana dobrim delom na praćenju „toka misli“ glavnih junaka, nimalo ne zaobilazi ovu temu. Ovo pogotovu, imajući u vidu da je Zeka – što je nadimak mlađanog Hari Armstronga – nekada uspešnog košarkaša na koledžu a već neko vreme oženjenog oca porodice, zaposlenog kao prodavca-reklamera jeftine robe u trgovačkom centru – u priličnoj meri fokusiran na seks, kako to već i biva sa ljudima njegovih godina (26 godina – ali  ne samo sa njima).

Roman otpočinje sa pričom o Zeki koji izlazi iz stana kako bi malog sina vratio kući ali umesto toga, seda u kola i odlazi…Kuda? Nije jasno ni njemu samom. Zeka, napustivši brak kao i besmislen posao

oseća slobodu svuda oko sebe, kao kiseonik..Sloboda, u kojoj se čitava pometnja sveta pretvorila u paru…toliko je sada savršena i čvrsta da svi putevi izgledaju podjednako dobri, svi dodiri liče na milovanje...“.

Posle besciljne kružne noćne vožnje, Zeka se vraća u svoj grad, ali ne u svoju kuću gde ga uz dete, čeka Dženis, trudna i pomalo alkoholisana, nezaposlena supruga, supruga potekla iz imućne porodice, sa kojom se Zeka oženio više po nekoj inerciji, bez mnogo razmišljanja, i koja je očigledno izgubila privlačnost iz prvih bračnih dana.„Jedina posebnost u vezi sa njim je što ga nije briga kome nanosi bol i koliko“. Zeka luta i pomalo nasumice odlazi do svog nekadašnjeg košarkaškog trenera, možda podsvesno ponovo tražeći potvrdu svoje nekadašnje sportske slave („mladić koji je bio u rukama dobrog trenera nikad ne može postati promašen čovek u velikoj igri života“) a zatim jedno vreme provodi sa Rut, jednom od lakih devojaka koju je sreo tokom smucanja po barovima i koju će pre kraja romana  učiniti trudnom. Tokom nastavka povesti o Zekinom bežanju, upoznaćemo se i sa Ekslom – zanimljivim likom sveštenika porodice Zekine supruge  koji pokušava da, bez većeg uspeha odigra, uz sopstvena dvoumljenja i sumnje, ulogu bračnog posrednika i onog koji popravlja unutarporodične odnose i ispravlja pometenost u dušama ljudi. „Mi nastojimo da služimo Bogu, ne da budemo Bog“.

U priči upoznajemo i Zekine oca i majke, kao i roditelji njegove supruge – tipične američke parove – svako na svoj način ima poseban odnos sa Zekon i svoje mišljenje o njegovom begstvu iz braka i konvencionalnog života. (Treba imati u vidu da se radnja odvija u prvoj deceniji nakon Drugog svetskog rata, vremenu uspona potrošačkog društva u jednom, još uvek vrlo tradicionalnom, konzervativnom okruženju). Priča će se nastaviti pokušajem obnove bračne zajednice između Zeke i Dženis, nakon njenog porođaja, ali koji će se, bez obzira na podsticaje okoline (porodica, sveštenik…) završiti potpunim neuspehom i katastrofom u svakom pogledu – detalje iz dramatičnog epiloga romana, nakon kog će Zekono bežanje da se nastavi, neću prepričavati. Prateći istovoremeno koliko banalno-konvencionalni, toliko haotični Zekin život, nekako stalno pometen u sudaru sa bezukusnom prazninom svakondevnice, čitalac i nehotice pomišlja nakon svakog neobjašnjivog Zekinog poteza da tom tako običnom mladom čoveku u prvom redu nedostaje podrška psihijatra, a ne sveštenika ili bivšeg trenera. Ali zar već svi ne živimo u jednom svetu u kome skoro više ne možemo da opstanemo bez pomoći psihologa ili psihijatara?

Apdajk pripoveda živote svojih junaka, ali on se uzdržava da ih tumači ili analizira, tako da, kao i u pravom životu, ostaje na samom čitaocu da prinađe smisao u ponašanju glavnih likova. „Ponešto mora ostati neodređeno. Ne želim da ono što pišem bude jasnije od samog života“, objasnio je autor.

Džon Apdajk je zbog načina pisanja nazvan „vabračnim detetom Džojsa i Virdžinije Vulf“. Majstorski ispričanu priču pratimo kroz svest glavnih junaka, u prvom redu Zeke, ali i njegove žene Dženis i ljubavnice Rut. U pozadini priče su i pitanja gubljenja vere (duhovnosti) i traganja za nekim smislom u životu (brak? posao? seks? porodica? Sport?…).   

         

Za razliku od nekih drugih dela pisanih po modelu „toka svesti“, Apdajkov stil je, koliko izuzetan (njegov suptilni stil, pun preliva i nijansi, u opisu scena upoređivan je sa slikarstvom Vermera Van Delfta ali i sa filmskim snimcima) istovremeno i vrlo lagan i čitljiv, pa je ovaj roman postao jedno od popularnih kultnih dela američke književnosti druge polovine prošlog veka.

Duško Lopandić

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments