Džon Banvil “Fragmenti vremena”, putopis + lični dnevnik= Dablin na razglednici

Dablin nije ovenčan ordenom najromantičnijeg grada, čak bi se reklo da je njegov arhitetonski arhipelag uličica, sokaka nešto sasvim suprotno, lenta grada svetlosti, na visoke oblakodere zakačena, ne vijori među oblacima, ako i ima te moderne štrkljaste gorostrase. Niti predstavlja simbol kraja sveta poput Ognjene zemlje, koja poput nekog sanjara visi sa kriške meseca, odnosno na samom rubu Južne Amerike. Niti sadržava odsjaj američkog sna, koji se neprekidno sa Kipa slobode reflektuje, poput slasnog mamaca koji ribe opčinjava da se na udicu prikače. Sunce što po Provansi ljubičasta polja pobuđuje i što se tu kod Barija u Jadranu ogleda, fantomku je navuklo, tu baš na predgrađu Dablina, pa se čini da se šunja i prikrada poput članova ekskluzivne bande Pink Pantera. A sam Dablin u magli zaronjen, deluje kao da se ta banda rešila na desetine suzavaca, da bi izbrisala sopstvene tragove, kako ih policijske snage reda ne bi uhvatile. Ta sva scenografija stvara dojam da je kroz Dablin spuštena Gvozdena zavesa, koja je onomad čitav svet na dva tabora podelila. Možda se ta gvozdena zavesa pojavila zbog rata za nezavisnost i narodnog oslobodilačkog pokreta IRA, koji negde na ulice Dablina razvejava Afriku, Kubu i Južnu Ameriku. Nije imao ni Pompeju ni Vavilon, koji su nestali ljudskim nemarom. Niti je izrastao na arheološkom nalazištu, koje ima čvrste dokaze da se ljudska rasa ne predaje, i da smo samo jedan nit na tapiseriji ljudske civilizacije. Zlaćano Sunce koje poji Veronu, Firencu, Barselonu i Madrid, izbledelo je poput predmeta koji je dugo vremena bio Suncu izložen, ili poput starih novina požutelih stranica razasutih po Dablinskim pločnicima, koji jesu „Fragmenti vremena“ Džona Banvila.

Niti je grad koji se utrkuje sa kopnenima onim evropskim gradovima sa top liste turističkih agencija, koje treba posetiti. To takmičenje i svo to kinđurenje njega ne zanima, podseća ga na izbor za Mis univerzuma, gde se svi lickaju pokušavajući žiri i publiku da očaraju i  zadive. Niti se turisti nešto posebno uzbuđuju da ga posete. Geografska dužina i širina mu je takva, da nije usput, kakav je na primer geografski položaj države koja je grad svetlosti zarobila kao svoje najsjajnije odličje, pa ako ste recimo u Francuskoj, vi komotno možete da zavirite do Italije i da odatle produžite do Španije, koja se poput nekog bega izležava na reljefnom pejzažu Pirinejskog poluostrva. On nije na Balkanskoj vetrometini, na vratima Istoka i Zapada, pa vrlo često izgleda da sa svih strana duva promaja.

Liči na Bukurešt, koji se spustio skroz do Juga, pa onda trebate preći celu državu, kako biste stigli do Rumunske prestonice, osim ako ga ne zaskočite, pa mu se spreda pojavite, ili San Sebastijan, koji se na Sever povukao pa tamo konteplira, ili Klagenfurt, čiji je nacionalni identitet varljiv, pa možete pomisliti da je Nemački, ali ipak se začuditi kad otkrijete da Austriji pripada. Očigledno da lokalna samouprava Dablina nije ni pišljiva boba davala na marketing.

Liči na nekog starijeg čoveka, koji sedi i svet oko sebe posmatra, i filozofira, predstavlja fizičko otelotvorenje Hercegovačkog domuza. Posmatra svoje zavojite uličice i saobraćaj koji se na njegovim putevima odvija. Sa vremena na vreme nešto bi prokomentarisa onako ispod brka, zatim rukom bi odmahnuo, posmatrajući grupicu njih kako izlaze zaplićući nogama iz paba na uglu, i u tim trenucima nalikovao je namćoru, baš onome, koga je i Balašević u svojoj pesmi opevao. Ili onom detektivu Draguljčetu,  što „frflja dok priča“,  što bi rekao Džoni Štulić. To frfljanje im je možda nacionalna karakteristika, govorna mana, nešto poput slenga, koji se ustoličio zbog prekomernog konzumiranja ginsa i viskija, marke Džemison.

U skoro svim romanima od francuskih, preko engleskih do američkih, naći ćete na čitava poglavlja sa slasnim đakonijama od čijih opisa će vam voda na usta izlaziti. Da naravno da će tu biti i alkohola, od koktela, popularnih dvadesetih godina dvadesetog veka, a koje su pisci poput Ficdžeralda i Hemingveja popularizovali, preko viskija, nacionalnih proizvoda Škota i Iraca, do vina koje je nezaobilazno na trpezama francuskih književnika. Ali naravno u umerenim količinama.

Ali kod irskih pisaca poglavlja o hrani izostaju, ali zato se sa njih uzdižu alkoholna isparenja i poveći deo stranica natopljen je tom omamljujućom tekućinom, valjda da nadomeste sočna poglavlja zbog kojih se stomak oglašava kao raštimovana harmonika. Ta poglavlja izgledaju kao da su akteri u društvo Lotreka i Van Goga, jednih od najvećih uživaoca apsinta. Mada Irci apsint ne konzumiraju. Ili kao da su za svog Boga odabrali lično Dionisa, boga vina. Irci i viski nekako idu zajedno.

Opisujući emigrante koji su prešle preko bare, prateći na njenim vodama onaj odsjaj refleksije Kipa Slobode, autorka „Hungring for America“, čiji bi bukvalan prevod na srpski zvučao „Gladujući za Amerikom“, upravo kroz kulinarske navike doseljenika rasvetljava osnove nacionalne crte njihovih karaktera. Tu su Irci, koji nas zanimaju, Italijani i Jevreji. Ispostavilo se da je viski Meka i Medina njihovih porodičnih okopljanja. Na spremanje ručka ni tamo u domovini nisu puno vremena ulagali. Osnovni sastojak njihove trpeze bio je krompir, koji su kuvali kratko, smatrajući da tako ne gubi ništa od svoje nutritivne vrednosti, pa samim tim i da je hranljiviji. Izgleda da su se oglušili o tvrdnju da se temperatura može dobiti ako se svež krompir konzumira. Žene se nisu dugo bavile kuvanjem niti su se zadržavale u kuhinnji, na brzinu bi nešto zbrčkale i iz toga „ženskog carsta“ su izlazile. Viski je bio meze, glavni sastojak njihove trpeze, ni u književnosti irskih autora nije bilo drugačije.

To potvrđuje i sam Džon Banvil kad se pita:

“Šta smo pili? Ginis, narvno, okeane ginisa, iako ga nikad nisam voleo, i viski koji je pravljen u destileriji Džon Džemison i sin, a onda pauers, za koji su govorili da je mnogo mekši na jeziku od džemisona…Pili smo i piva, sapunasto smitvik, bljutavi karlasberg i bas, koji nije bio baš na dobrom glasu budući da je dvadesetih godina taj napitak sirote radničke klase bio glavna meta republikanske kampanje da se zabrani uvoz britasnke robe u Irsku“, a to je deo neke druge teme, odnosno eseja.

Šik Pariz i mnoge druge gradove, autori su iskoristili kao scenografiju za mnoge  svoje izmaštane likove. Tu je „Šekspir u Parizu“ Lorence Đentile, roman koji pored knjižare koja izgleda kao da ju je sam mađioničar stvorio , oslikava ulice Pariza, filozofe beskućnike, majušne kafeterije. To je jedan od savremenih romana, a ima ih toliko da izgleda je on samo jedan od mnogih. Štampani pamfleti turističkih vodiča vam ne trebaju,  tu su knjige, filmovi i serije, poput „Emili u Parizu“, kao način da vašu domovinu i kulturu svetu predstavite. Mada što se Pariza tiče, ne znam koliko je to potrebno. A tu su mnogi drugi gradovi, koji su autori iskorisitili za okolinu u kojoj likovi jede, mole i vole.

Ali šta se dešava sa Dablinom? Taj grad obrubljen maglom, ostao je negde na margini, njime su se bavili oni autori, koji su u njemu živeli i maštali, poput jednog iz perioda urlajućih dvadesetih koje su neizostavni deo Izgubljene generacije, Džejmsa Džojsa. Knjigu odnosno zbirku priča „Dablinci“  poklonio je gradu, kao svojevrsan omaž samoj Irskoj domovini. Međutim, i sam Džojs je za zovom kreativnog vrela pošao, koji ga je poput svih članova Izgibljenje generacije na ulice Pariza doveo. I baš ta knjižara „Šekspir i kompani“, odnosno  vlasnica knjižare Silvija Bič je onda kada to niko nije hteo „Uliks“ Džejmsa Džojsa obajavila. Pored Džojsa tu su Semjuel Beket, Oskar Vajld i Šon Koneri, koji ne znam iz kog razloga sam svrstala sa književnicima.

I naravno Džon Banvil, mada prvi susret nije delovao obećavajuće. Prvi susret sa Banvilom prošao je poput onog nekog razgovora za posao, vrlo neuspešno. I pored svih moći ubeđivanja niste mogli da ubedite poslodavca da vas zaposli, jer on od vas to jest kandidata očekuje u najmanju ruku da iz sebe imate karijeru dostojnu dopsinika iz Njujorka, kao i da imate brojne kontakte po ambasadama i u ministarstvu spoljnih poslova, te svakodnevno sa njima kafu ispijate. Ali sitauacije je mnogo drugačija, vi zapravo poznajete samo domara. Takav je bio slučaj sa Džonom Banvilom i „Fragmentima vremena“. Za razliku od konkursa za posao, gde biste sledili maksimu „Fake it till you make it“, čitanje ovog Banvilovog dnevnika-putopisa prethodilo bi opsežno istraživanje i Irske i Dablina, što bi, zbog same istorije, moglo da potraje. Te sam Banvilu put nazad do biblioteke pokazala.

Džojs sa „Dablincima“,Vajld sa svojom „Slikom Dorijana Greja“ i statuom koja je naspram njegove rodna kuća postavljena, kao i on u epizodnoj ulozi junakinjinog psihoterapeuta u nekom romanu čiji sam naslov zaboravila, bili su tek napabirčine činjenice o Dablinu. A onda je to ime ponovo počelo da se pomalja, Džon Banvil je u Pradu, okruženje koje najbolje oslikava jednog umetnika i koje mu odgovara.  Rešena da se suočim sa tim gorostrasom, kupujem Banvilove „Fragmente vremena“, a magla koja se na Dablin spustila se podiže. Banvil mi u ulozi turističkog vodiča otkriva ne samo Dablinske ulice, nego i kulturne navike njegovih žitelja. A tu je rekonstrukcija nasleđa onog pređašnjeg, koju je ovaj savremeni Dablin nasledio. I tu pred mojim očima namćor se potkočio, rasklimao zglobove, zanjihao kukovima, uradio par čučnjeva . Da li je hteo sebi da dokaže da još uvek može vol rep iščupati  ili  se preobraćao u naratora? I evo ga predstavlja mušku verziju Šeherezade, koja je svojim oratorskim umećem samog sultana nadmudrila, pričajući mu svake noći, kako bi sopstveni život spasila. Samo što ovde nije bilo borbe za opstanak. Uloga muške Šeherezade pripada Dablinu odnosno samom autoru Džonu Banvilu, koji je Dablin poput remorkera iz magle izvukao.

Sa pasusom poput ovog gospođe Flašing, gde prosto vidimo

„plavušu, rumenih obraza, sa naočarama na vrh nosa, bila je jedna od tri biliotečka pomoćnika. Stajala je iza svog pulta koji je bio uzdignut u odnosu na pod. Kada bih prišao da mi overi nedeljnu pozajmicu u visini grudi našle bi se njene kupaste grudi zabodene u bledoplavi angorski džemper; znam, znam, sigurno je nosila i nešto drugo, na primer bluze, ali ja je jš uvek vidim u tom džemperu. Siguran sam da bih se zaljubio u nju, još jednu fantomsku draganu, da me njene grudi nisu toliko plašile“,

slična poglavlja vuku ka širinama ličnog dnevnika.

Putopis o Dablini, koji posmatran očima dečaka, samog autora, iz Veksforda nalikuje onom blještavom Parizu, Eme Bovari za kojim je čeznula. Ipak ima sličnosti između Dablina i najromatičnijeg grada svetlosti. Ispred vas je putopis sa nitima ličnog dnevnika, gde je Dablin prijatelj i saputnik samog autora. Zaronite i dopustite da vas Dablin iznenadi.

za P.U.L.S.E :Aleksandra Čolić

  Aleksandra Čolić, Dablin, Džon Banvil, Fragmenti vremena, Književnost