Nekad bi se reklo da postoje dve osobe pod imenom Džonatan Frenzen: uspešni, poznati romanopisac i njegov zli blizanac. To bi moglo da bude jedino objašnjenje za to što on deli ljude saglasne u drugim stvarima – onaj blagi podskup čovečanstva koji zovemo čitaoci – i to onoliko koliko čak ni Donald Tramp niti Megan Markl ne mogu. Po objavljivanju njegovog novog romana Raskršće bitka se ponovo rasplamsala.

U kakvom svetu živite? Onom u kom je Frenzen hodajući kolos savremene književnosti, “literarni genije našeg doba” (Gardijan), “romanopisac našeg vremena” (Tajm), autor knjiga poput Slobode, “velikog američkog romana našeg vremena” (Dejli telegraf) i Korekcija, “potresnog epa u naše vreme” (Njujork magazin). (Svi su, izgleda, saglasni da je on za naše vreme).

Ili živite u svetu gde Džonatan Frenzen nije samo loš pisac (“radnja ovde deluje nategnuto i izmišljeno, a likovi ne uspevaju da se ispolje” – Kirkus), nego i merilo za sve što ne valja u savremenoj književnosti? To jest, u svetu na kakav je kritičarka Lorin Ojler ukazala kada je, u recenziji romana Tori Piters Detranzicija, bejbi objavljenoj u maju, rekla: “Najprljavija misao koja mi je bila na pameti dok sam je čitala bila je da knjiga podseća na dela Džonatana Frenzena. Među mladim piscima je to kontroverznije nego ijedna stvar vezana za seks koja bi vam mogla pasti napamet”. U svetu u kom Zejdi Smit, ako za Korekcije zaista misli da je “nemoguće da vam se ne dopadnu”, knjigu nije dovoljno pažljivo čitala?

Ako je Ojlerova u pravu da mladi preziru Frenzena i sva njegova dela, onda je trend uspostavljen, a njegovi su dani odbrojani. Ali čekaj, stani. Hajde da se vratimo. Kada se ta ravnoteža okrenula protiv njega? Kada je on prestao da bude kul?

Stvaranje književnog idola

Istina je, verovatno, pre svega u tome da on nikada i nije bio toliko kul ili je bar njegovo vreme pod nepomućenim svetlom bilo kratkog veka. Objavljivanje nove Frenzenove knjige nije uvek bila velika stvar, a do sredine devedesetih objavio je dva romana, 27. grad i Strong Motion, ne dospevajući izvan nečega što je u svom eseju “Čemu trud?” iz zbirke Kako biti sam nazvao, “tišina nebitnosti”.

Sve to promenilo se sa njegovim trećim romanom, Korekcije, koji je izazvao takav idolopoklonički zamah u izdavačkoj industriji i javnosti da čak ni to što je objavljen samo nedelju pre terorističkog napada 11. septembra 2001. u Americi nije moglo da ga zaustavi. Korekcije su bile obimna, ambiciozna knjiga: porodična saga i istovremeno kritika moderne Amerike, a iako je dospeo pod reflektore, Frenzen je sam sebi stvarao probleme. Opra Vinfri, uz Baraka Obamu jedna od dve najisturenije poznate ličnosti koje preporučuju knjige, dodala je Korekcije u svoj čitalački klub, jamčeći time i mnogo veću prodaju, ali ju je Frenzen brže-bolje povukao, u strahu da bi Oprina nalepnica na koricama odvraćala čitaoce muškarce.

Pa ipak, za Korekcije, kao i za romane koji su usledili, Sloboda (2010) i Pjuriti (2015), prisutnost u medijima je odigrala svoju ulogu: iako su kritike za Korekcije bile mahom glasni hvalospevi, entuzijazam je izleda opadao sa kasnijim knjigama. Otkud to? Pa, kasnije knjige bile su, istinu govoreći, raznovrsnije, ali je i Frenzen počeo da deluje ne kao pisac “za naše vreme”, nego kao čovek izgubljen u vremenu. Ti obimni porodični epovi, društveni romani na više nivoa, posebno kada ih piše sredovečni belac, bili su stvar koja je pripadala prošlosti: eri Apdajka, Vulfa i Irvinga na svom vrhuncu.

A povrh svega toga, neki kritičari nisu tvrdili (samo) da su te knjige loša proza, nego i da su im suština ili duh loši, da su zahvaćene kvarljivošću kakva se više ne može popraviti. Kertis Sitenfeld je kod Pjuriti kritikovao “naporne stereotipe otelotvorene u ženskim likovima” i brojne muške karaktere (šest) koji “doživljavaju porive za ubistvom svojih majki, supruga i ljubavnica”. Neki, poput Emili Guld iz Veniti fera, smatraju da Frenzenove knjige treba žaliti kao primere stavljanja pozlate na prisustvo belih muških glasova – “Džonatanaca” – u književnosti, i govori mračno i neodređeno o Frenzenovom “primalnom grehu”. A drugi, poput njegove arhineprijateljice Dženifer Vajner, gnušaju se toga koliku pažnju medija privlači (dok istovremeno doprinose tome).

Međutim, kao što poslednje primedbe sugerišu, nisu Frenzenove knjige te koje odbijaju ljude, nego ono što on radi van njih. Daje intervjue u kojima priča o tome kako “nema mnogo crnih prijatelja” ili naširoko razglaba o usvajanju siročeta iz Iraka (govorio je u intervjuima da razmišlja o tome da usvoji siroče iz Iraka da bi “shvatio mlade ljude”, ali to nije uradio, prim. prev). On je ponudio i “Pravila pisanja” (1. Čitalac je prijatelj, ne suparnik, ne posmatrač), pa je na drugom mestu, govoreći o tome, primetio: “Prekršio sam sve i jedno od ovih pravila” i “ignorišite tu glupost”, što teško da se dogodilo Kurtu Vonegatu kada je uradio isto to. On odbacuje društvene mreže. “Tviter ne neopisivo iritantan. Tviter zagovara sve ono čemu se ja protivim”, obznanio je na jednom čitanju 2012. godine.

Nego, nije li ta poslednja primedba najveći deo problema? Frenzen je sušta suprotnost modernom, pristojnom piscu koji se loguje na Tviter (ili, za one kojima je to neprijatno, na Instagram), izlaže se čitaocima i temeljno ignoriše seciranja na Gudridsu. Njegove intervencije na različite teme, od klimatskih promena do društvenih medija, čine ga javnim autorom, a opet ostaje nedostupan svojim čitaocima, osim na stranicama. A ni javna čitanja ne vidi kao društvenu aktivnost sličnu književnim klubovima, pogledajte samo naslove njegovih eseja o književnosti: prvo Kako biti sam, pa Sve dalje, sve do knjige Kraj kraja sveta.

Kada ne izaziva odijum, izaziva ismevanje, ništa manje ni u Velikoj Britaniji, gde je, tokom promocije Slobode, jedan šaljivdžija ukrao naočare Frenzenu sa lica i tražio otkup za njih. Ali šta i da očekuje sa pompeznim naslovima od jedne reči kao što su Sloboda ili Pjuriti, a da ne spominjemo grandiozan, izazivački naslov njegove nove planirane trilogije (kojoj je Raskršće prvi deo): Ključ za sve mitologije?

Šta nam “Frenzenfrojde” govori?[1]

Na neku način, ono što se naziva Frenzenfrojde je pre simptom nego stanje po sebi. On predstavlja divergenciju spram toga kako ljudi čitaju danas. Za jedne, njegova proza je istovremeno i sveobuhvatna i briljantna jezička vežba, dok nam pokazuje svet ne onakvim kakav bismo voleli da jeste, nego onakvim kakav zaista jeste. Za druge, njegove knjige su moralno sumnjive zbog slabih ženskih likova ili propalih pokušaja da se izrazi jasna moralna pozicija onda kada se likovi rđavo ponašaju. Frenzen verovatno misli da je to “očigledna didaktičnost” ili “moralističko pojednostavljivanje”, dve vrednosti za koje smatra da je njegovo delo u “aktivnoj kampanji protiv”, kao što je rekao u svom eseju “O autobiografskoj fikciji” iz zbirke Sve dalje.

Navodno je jedan od njegovih omiljenih romana moralno mutni Čovek koji je voleo decu Kristine Stid, knjiga koja, kako je rekao u drugom tekstu u Sve dalje, “prihvata ono što bismo zvali ‘zlostavljanjem’ kao prirodno svojstvo u porodičnom miljeu i potencijalno komična svojstva kao takva”.

Ali često je kritika usmerena protiv Frenzena ponešto i preterana (u završnom pasusu svog teksta u Veniti feru Guldova priznaje da je Frenzenova proza “zaista sjajna”) ili prosto pokazuje nerazumevanje humora kod pisca koji ne koristi emotikone i znake uzvika. Ključ za sve mitologije je, na primer, referenca na nedovršenu istoimenu knjigu pompeznog učenjaka Edvarda Kasobona iz Midlmarča. Nije to primer književnog hibrisa i samozavaravanja, nego komentar na to. To je šala!

I problem je u tome što naše pritužbe, što dalje odmičemo od knjiga, postaju beznačajnije. Ono što ostaje od pisca, kada sve drugo nestane, to je njegovo delo, što Frenzen zna, kao što zna i to koliko je sam nestalan. Upravo zato je, beleži on u “Čemu trud?”, jedna od “knjiga na kojoj njegova vera u književnost počiva” roman Priznanja Vilijama Gadiza, odakle citira i odlomak:

ŠTA JE TO ŠTO ONI HOĆE OD ČOVEKA A DA TO NISU DOBILI IZ NJEGOVOG DELA? ŠTA OČEKUJU? ŠTA JE TO ŠTO OSTAJE KAD ON ZAVRŠI SVOJE DELO, ŠTA JE SVAKI UMETNIK DO OTPAD SVOG DELA, LJUDSKA SPODOBA KOJA GA PRATI NAOKOLO?

Teško je podići čvrstu optužnicu protiv Frenzena kad on sam priznaje sopstvenu nestalnost. Na neki način se i izvinio za to što je odbio pozivnicu Oprinog književnog kluba, a ona ga ja potom ponovo pozvala zbog Slobode (i on je taj put prihvatio). Što se tiče Sitenfeldove primedbe o tretmanu žena u njegovim knjigama, on sam priznaje isti problem u “O autobiografskoj fikciji”, gde je zabeležio da ga je njegova žena “pitala, s punim pravom, zašto moji ženski likovi uporno bivaju ubijeni ili ranjavani u pucnjavi”.

Kako njegovo novo delo osnažuje njegovu reputaciju

I podsećanje na razliku između knjiga i čoveka vraća nas na to zašto smo i počeli da govorimo o Frenzenu: njegov novi roman Raskršće. Da li je on “stvarno sjajan”? Odgovor je: prilično. Poput Korekcija, i Raskršće je naširoko ispričana porodična priča, ovaj put razgranata oko petoro članova porodice Hildebrant s početka sedamdesetih godina i crkve u Čikagu, čiji je otac Ras pastor. Frenzen kruži, sa tipičnom samouverenošću i mirnoćom, kroz svest Rasa, njegove supruge Merion i njihovo troje najstarije dece, Perija, Beki i Klema.

Hildebrantovi mora da su Frenzenova najhaotičnija porodica do sada, a pisac prede roman zalazeći i izlazeći iz njihovih priča, rasturajući mnogo droge, prilično seksa, pa čak i malo rokenrola svakom od likova koji mu zapadne za njegovo bogoliko oko. I kao u najboljim porodičnim sagama svako ima tajnu: majka Merion još kruži oko svoje prve, izgubljene ljubavi; tata Ras baca oči, i sve drugo što može, na privlačnu parohijanku Frensis; Peri diluje drogu; Klem želi da ratuje u Vijetnamu; a Beki je upravo doživela trenutak koji menja život.

U konfliktima – podjednako unutrašnjim i spoljašnjim – izazvanim tim tajnama Frenzen pokazuje svoju snagu, uz vatromete sukoba što se protežu kroz desetine strana, i scene koje pokazuju odakle su likovi došli jednako uzbudljive kao i otkrivanje kuda su se zaputili. Ali u svom tom zamahu se ne gube detalji, od pasusa o psihologiji prodaje polovnih kola do trenutka gde samosvesno namiguje – Frenzen zna da postoje čitaoci koji ga smatraju starom vrećom, šta god da napiše – dok nam priča da su pokušaji Rasove crkve da privuče mlade “sugerisali samo prevaziđenost”.

Pošto je ovo Frenzenov roman, naravno da je predugačak, a Rasova i Merionina priča o prošlosti, gde se sreću kao volonteri u rezervatu za Navaho narod, deluje kao prišivena. Kad bi samo ovaj veoma dobar pisac romana od 600 strana uspeo da dospe do toga da bude briljantni pisac romana od 400 strana! I tu su elementi – poput onog gde izmaštava svoj put u svest tinejdžerke koja misli o “maženju, draženju i – svršavanju” – kakvi će samo da osnaže njegovu reputaciju među nekima da je on pisac koji ne zna kada da kaže ne.

Ali Frenzen, podozrevamo, ne bi ni hteo drugačije. Kao i drugi suviše-veliki-da-bi-promašili romansijeri poput Martina Amisa, on zna da sve kontroverzne izjave u intervjuima pune mlinove publiciteta, dok se presipaju tamo-ovamo po društvenim mrežama. Kao što jedan korisnik Tvitera primećuje: “Pričajte šta hoćete o Džonatanu Frenzenu, ali on je sjajan u tome da natera sve na Tviteru da pričaju o njemu, a da zapravo i nije tu, što znači da je bolje koristi Tviter nego bilo ko od nas”. Čak i onima koji ga mrze, Frenzen donosi suštinsku težinu spram koje oni – “mladi pisci” Lorin Ojler – mogu da se mere, sipinu kost na kojoj oštre svoje kljunove. Bilo da mislimo o njemu kao o anđeoskom piscu ili demonskoj pojavi, svima nam je potreban. Živeli blizanci Frenzen.

[1] Frenzenfrojde – kovanica od Frenzen i freude (nemački: radost, uživanje), označava kulturološki fenomen fame oko knjiga ovog autora (prim. prev)

Piše: Džon Self
Izvor: BBC
Prevod: Matija Jovandić

Izvor: Glif

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Džonatan Frenzen, Glif, Književnost, Korekcije, Raskršće