Džordan Piterson kao novi Mojsije, ili Madona u profesorskom svetu i njegov pad

Nije lako čuti da je život tragičan, da je potraga za srećom besmislena i da u svakom čoveku leži tamna strana ali da su ljudi samo kukavice koje ne smeju da se upuste u razmišljanje o sebi i svojim demonima. Nije lako čuti ni da treba preuzeti odgovornost za sopstveni život, iako je to sasvim u redu, i da je potrebno umesto za srećom tragati za smislom. Ima smisla, zar ne?

„Sreća je besmislen cilj. Ne upoređujte se s drugim ljudima, upoređujte se s onim ko ste bili juče. Niko se ni sa čim nije izvukao, zato preuzmite odgovornost za svoj život. Ovo su lekcije velikih priča i mitova koje nam pričaju od početka civilizacije“, sumira Džordan Piterson, najkontroverzniji mislilac i psiholog na planeti poslednjih godina, sa milionskim pratiocima i milionskim svotama koje dobija zbog toga. Profesor kojeg vole i mrze, čovek kojem pripisuju i radikalizam, i nihilizam, i mišljenje da je novi Mojsije. Zapravo, kao Madona u profesorskom svetu. Profesor psihologije koji je kontroverzno, baš kao i njegova učenja, završio na detoksikaciji od lekova protiv anksioznosti u Rusiji. Čija je ćerka optužila Zapad da su ga zamalo ubili jer su mu stalno povećavali doze benzo-dijazepina koje je počeo da uzima da bi se izborio sa slavom, napadima, ali i terminalnim rakom svoje supruge.

Džordan Piterson, profesor psihologije na Univerzitetu Toronto, pomalo filozof i anksiozan tip, džanki koji se ne snalazi s realnošću. Pa čak ni sa tolikim obožavaocima. Zapravo, nije moguće tvorca „12 pravila za život: Protivotrov za haos“ opisati u jednoj ili dve dimenzije. Čovek koji daje lekcije za život, ali kritikuje svaku ideologiju koju je izučavao.

„Ljudi su, u osnovi, isti kao jastozi: baš kao što se dva jastoga u borbi za teritoriju preteći odmeravaju i škljocaju kleštima, tako i ti treba da stojiš podignute glave i uspravno, ne bi li svi odmah prepoznali pobednika… Uspon radikalno desnih stranaka u Evropi posledica je previše mekog odgoja dečaka: ako su mamini sinovi od malih nogu feminizirani, logično je da će ih kasnije privući snažna, muška, fašistička ideologija…“, i sve tako.

U moru gurua, self-helpa, Piterson je stekao autoritet kao profesor čija predavanja se slušaju s pažnjom, kao obrazovan čovek, čovek političkih i psiholoških nauka. Neko je napisao da je pomalo ambiciozno dati 12 saveta za pravilan život, posebno kada osnove njegovih učenja mogu da se pronađu u Bibliji koju, inače, svodi na mitove, u teorijama Ničea, Frojda, pre svega Junga kojeg specifično tumači, pa i Dostojevskog. Možda i ne bi bilo toliko kontroverzno da njegova shvatanja nisu izmešana sa sukobom sa političkom korektnošću, što je dalo zamah njegovoj planetarnoj popularnosti. Profesor koji odbija da se rodno neutralno obraća transrodnim osobama, naučnik koji govori o jastozima i o prirodnoj dominaciji muškaraca, pa i o tome da je nedemokratski, pa čak i totalitarno tražiti od ljudi da govore i ponašaju se onako kako to država propisuje, pa makar to bilo i u korist manjina. O gnevu koji je izazvao kod žena da ne govorimo.

Možda ne bi bio ništa drugačije shvaćen u odnosu na „Tajnu“ ili na „Kaluđera“ da nije reč o „najvažnijem kanadskom misliocu od Maršala Mekluana“, kako ga je nazvala Kamilja Palja, kritičarka i feministkinja.

U medije je na velika vrata ušao pre oko četiri godine, kada je upravo odbio da koristi rodno neutralne zamenice na fakultetu i pozivao se na slobodu govora. Postao je borac za slobodu ili desničar, zavisi ko ga je optuživao. Na fakultetu su organizovani protesti, a on je postao neprijatelj rodne, pa i polne ravnopravnosti. Još gore je ispalo kada je branio Džejmsa Damora, otpuštenog radnika Gugla, koji je tvrdio da postoje razlike u polovima. Optuživao je humanističku nauku da je prepuna korumpiranih neomarksističkih postmodernista, a da je tako posebno na ženskim i studijama za crnačku istoriju. Opet, s optužbama za desničarska shvatanja nikako ne ide i njegovo zalaganje za širu zdravstvenu zaštitu, preraspodelu bogatstva (iako govori da je hijerarhija prirodna) i legalizacija marihuane s celom pričom o njemu. „Ja sam klasičan britanski liberal“, kaže za sebe. Strah od totalitarizma, od ideologija koje vidi kao gorivo za destrukciju čovečanstva, kao da je postalo njegova životna misija i kao da se kroz nju ogledaju sva njegova učenja.Kako ga je jedan fan opisao, on je čudna mešavina teologa, psihologa, konzervativca, liberala, duhovitog čoveka i laika. Njegova glavna briga je da odbrani pojedinca od mišljenja mase, bilo da je leva ili desna.

Do pre tih nekoliko godina, bio je popularan profesor na Univerzitetu Toronto i praktični klinički psiholog sa lekcijama za rad na sebi na Jutjubu. Objavio je prvu knjigu „Maps of Meaning: The Architecture of Belief“ 1999. godine, i gostovao je u bestseleru Malkolma Gledvela „David i Golijat“, govoreći o karakternim crtama uspešnih preduzetnika. Zalagao se i za disciplinu, snagu i čast u vaspitavanju dece. Davao je vrlo pregledavane lekcije o tome kako učiti, zbog čega je tako teško učiti, kako raditi na sebi. Sve je to nekako bila posledica opsednutosti tragedijama 20. veka i njegovog opsesivnog pokušaja da razume zbog čega se dogodio Hladni rat, kako su dve suprotne ideologije mogle toliko duboko da gurnu čovečanstvo na rub uništenja. Zbog toga je razmišljao o čoveku, o tome kako se formira naš sistem razmišljanja i verovanja, o pogubnosti grupa. O tome kakav je ljudski sistem verovanja i mitova i o njihovom uticaju na regulaciju emocija i motivaciju za uništenjem.

Ipak, ovakva slava i bogatstvo, imali su korene u mini – troepizodnoj – seriji, na Jutjubu, 2016. godine, pod nazivom „Profesor protiv političke korektnosti“.

Njega su mučila dva događaja: uvođenje rodne ravnopravnosti u zakone i zahtevi njegovog univerziteta da se profesori rodno neutralno obraćaju studentima. Tu se vraćamo na njegov istup i sukob sa političkom korektnošću i organizacijama za ljudska prava, HR odeljenjima i svima ostalima. Nekoliko dana kasnije, snimak studenata koji prekidaju njegovo predavanje učinio ga je još većim herojem. „Udario sam u stršljenovo gnezdo u najpovoljnije vreme“, reagovao je. Ekonomista Tajler Kauen nazvao je Pitersona trenutno najuticajnijim javnim intelektualcem zapadnog sveta. Za desničarsku analitičarku Melani Filips on je „vrsta sekularnog proroka… u eri lobotomizovanog konformizma“. Porede ga i s „dark webom“.

Planetarna popularnost i status heroja pojačani su posetom Britaniji 2018. godine kada je gostovao na Kanalu 4. Tada je pola sata trajao verbalni rat koji se i danas vrti na Jutjubu. Ma koliko opasna i poznata bila voditeljka Keti Njuman, ma koliko njegovi stavovi bili kontradiktorni ili kako kažu opasni, ovaj intervju postao je klasik zbog njegovih odgovora, kao obračun kod OK korala. Publika je postajala sve veća, a sledbenici sve verniji. I to ga je osnažilo da izda „12 pravila za život“. Rasprodavao je dvorane gde god bi držao govore. Deluje ponekad konfuzno i nestabilno i kao da ne zna šta priča – baš kao i opis njegove ličnosti – da povezuje mnogo tvrdnji, ali zapravo, on bi slušaoca uvlačio u teorije učenja poznatih psihologa, mislilaca, filozofa, i prespajao ih. Od bajki – Pinokija, Kralja lavova, Uspavane lepotice, Harija Potera – od mitova, pa i od biblijskih priča napravio je mešavinu psihološkog razumevanja sebe, dao im sasvim drugačije simboličko značenje.

Postao je rok zvezda. Toliko da ga je „Gardijanov“ novinar i autor upitao da li misli da je Mojsije.Otvoreno je govorio o istoriji svoje depresije i pokušavao da savetuje ljude kako da se izbore s njom. I kao što to biva jer depresija nije mačji kašalj, završio je u još većem haosu. Na rehabilitaciji. Njegova ćerka Mihaela, koja leči artritis i autoimunu bolest mesnom dijetom, kaže da je on pokušavao da se skine s lekova poslednjih osam meseci. Paradoks je da je profesor psihologije završio u mentalnom haosu, u indukovanoj komi od osam dana i, kako kažu, s neurološkim posledicama. Možda pomalo ničeovski, dokazao je da je život patnja.

Izvor: Nedeljnik

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

  Džordan Piterson, Filozofija, Nedeljnik, Psihologija