Едгар Дега и опера – Мој језик нагриза дубље него моји раствори с киселином, рођен сам без талента да се извињавам, говорио је француски сликар чија дела су изложена у музеју „Орсеј” поводом 350 година париске опере.

Ноге Дегаове балерине су пахуљасте као и њена танана сукња, написао је давне 1874. године један оштри критичар после прве изложбе импресиониста која је изазвала велики подсмех, ражалостивши младе сликаре окупљене око новог правца и одлучне да докажу да раде праву ствар. Управо Едгар Дега је био један од њих који се, како сведоче биографи, тада пожалио: „И прогласили су нас импресионистима, то је увредљиво и понижавајуће. Мржња не бира средства”.

Импресионисти су одавно признати као мајстори сликарства, а управо је Едгару Дегау припала част да се ове сезоне у Музеју „Орсеј” у Паризу кроз његова дела, и то она са балеринама „пахуљастих ногу и сукања” слави 350 година париске опере. Изложба „Дега у Опери” која је отворена у септембру и која ће трајати до 19. јануара (осим што је био затворен на дан генералног штрајка петог децембра, „Орсеј” је отворен за посетиоце током ових протеста, мада понекад са измењеним ритмом рада) била је кустосима најлогичније решење за обележавање значајне годишњице париске опере. Разлог је познат свим љубитељима његовог сликарства будући да је овај уметник био велики љубитељ сцене, а поготово живота иза сцене, где је проналазио највећу инспирацију сликајући балерине, музичаре, посетиоце… Од 1860. па све до његових касних радова 1900, опера је била предмет његовог уметничког истраживања.

Балерине на сцени, на паузи, часови плеса, иза кулиса, завеса, балетски костими… мотиви су од којих је Дега креирао свет пун лепоте, створивши своју оперу. Није волео да ради пејзаже. Одбацивао је сликање на отвореном што је било карактеристично за импресионисте и радио је у атељеу, креирајући своју оперу у студију, филтрирану његовом меморијом и обогаћену његовом маштом. Његов оркестар, поглед на аудиторијум, позорница и живот иза сцене, часови плеса и испити су фантазмагорични. „Неко види само оно што жели да види и то је лажно, али та лажност представља уметност”, сурово је приметио.

Дивна платна испред којих застајемо у одајама Музеја „Орсеј” и у којима уживамо, од којих су многа његова најамбициознија дела с темом опере, враћају нас у другу половину 19. века. Као да видимо уметника који је иначе био прави аристократа, тврдокорни потомак банкарске породице, често заједљив и духовит, отмен и елегантан, никад не допустивши да му мрвице падну на одело. У књизи „Дубина славе” Ирвинг Стоун пише да је Дега шетао париским булеварима и разметао се „у свом свиленом шеширу, светлим уским панталонама, са оковратником од седам центиметара, налик на слепог миша, и свечаном краватом”. Додаје да је носио плаве наочаре и кишобран по сваком времену.

Међу делима на овој изложби, налази се и „Мала четрнаестогодишња балерина”, једина скулптура коју је Дега икада изложио. Дело настало 1878. године остаје упечатљив пример хиперреализма. Са правом косом, трикоом од тканине, балетском сукњицом од газе и балетанкама, а највише од свега са воштаним епидермом попут текстуре коже, оригинална скулптура била је превише узнемирујућа, па је својевремено изазвала снажне реакције, као уосталом и слика „Млади Спартанци вежбају”. У помало грубом лицу мале балерине, необичним обрвама и целој појави, критичари су видели неморал света опере који је ове младе особе могао одвести у проституцију.

  balet, Edgar Dega, opera, Slikarstvo