Ko sam ja? Koja je moja svrha? Koje je moje mesto? Ako na ova pitanja odgovorimo deterministički i pretpostavimo da uzroci našeg delanja leže u prostoru i vremenu izvan i pre nas, da li smo oslobođeni dužnosti? Ako pak odgovorimo teleološki i pristanemo na mogućnost da postoji sloboda volje, da li smo spremni da preuzmemo i ličnu odgovornost? Kom god svetonazoru da naginjemo, u srži naših odluka jesu emocije. Kad bismo njih dešifrovali, možda bi manje ratova – kako spoljašnjih tako i unutrašnjih – razaralo ovaj svet.

Sopstvo

Jedinstvena unutrašnja suština bića nije ta koja nagriza društva. Ali ko ili šta onda jeste? Koristeći se Frojdovom analogijom o jahaču i konju, po kojoj prvi predstavlja razum (ego), a drugi porive (id), u dinamici psihe neretko konj određuje pravac. U živoj interakciji neverbalizovana uverenja bivaju okinuta (prenesena „uzdama“) i pretvorena u reakcije pre nego što racio ima vremena da ih obradi. Dakle, zvezda – emocija – je rođena u telu, a tek nakon toga mozak registruje i obrađuje informaciju.

Na osnovu tzv. modela Četiri uha Šulca fon Tuna, kada komuniciramo, činimo to na četiri nivoa ili uz pomoć četiri različita jezika. Sagovornik, s druge strane, sluša na četiri uha. Kada smo emotivno udaljeni od osobe ili situacije o kojoj slušamo, „zapitaćemo se“ da li prenosilac poruke sugeriše zgražavanje, čuđenje ili divljenje, i u skladu sa očekivanjem usaglasiti sopstvenu reakciju. U tom slučaju, odgovaramo na njegov apel i u srži te poruke jeste poziv na delanje. Drugim rečima, prenosilac stvara kontekst unapred kako bi se sagovornik pozicionirao u željenom pravcu. Pored apela, mi sagovorniku pružamo i informacije o sebi – o sopstvenim uverenjima, vrednostima i stavovima. Treće, svesno ili nesvesno, mi uspostavljamo i temelje odnosa govorom tela, kojim sugerišemo da li nam se neko dopada, da li ga uvažavamo, drugim rečima da li i kako ga vrednujemo. Ako je na ovom planu komunikacija zadovoljavajuća za obe strane, veća je verovatnoća da će ravan, koja je najočiglednija, ali ne i najvažnija, biti ostvarena – razmena informacija. Međutim, čak i kada raspolažemo istim informacijama, to jest činjenicama, izvodimo različite zaključke. Ključ je u identitetu.

Ego sum

Ego je u neprestanoj sprezi sa spoljnjim svetom delajući kao štit. On upija ono što svet poručuje i na osnovu toga se savija ili prsi. Ekhart Tole razlikuje nekoliko funkcija ega, od kojih su neke odbrambene, a druge „egoistične“. S obzirom na to da neslaganje doživljavamo kao pretnju, unutrašnja ljudska potreba za mirom isplivava na površinu. Pradoksalno, ego zavodi mir izazivanjem rata.

Dakle, ego zauzima odbrambeni stav, a najbolja odbrana jeste napad. Ako se zaštiti identiteta individue ili „plemena“ pridruži uloga konkurenta, ego raste. Kroz istoriju smo se upoznali sa ambicioznim, paranoičnim i brutalnim vladarima – egomanijacima – koji su braneći identitet, da li svoj ili zajednice, žrtvovali tuđe. Setimo se Iroda, Napoleona ili Hitlera. A s druge strane pojavljivali su se i primeri potpunog suzbijanja ili poništavanja ega. Elem, budistički monasi su se za vreme Vijetnamskog rata u znak protesta spaljivali benzinom. Odricanjem od ega spaljivali su jedinstvenu unutrašnju srž sugerišući da u celini društvenog poretka – JA nije bitno. U prvom slučaju, izražena, patološka potreba da se konzervira staro i poznato, što ugađa egu, suprotstavljena je težnji da se ljudski život, sloboda i integritet prepoznaju kao vrednost, u drugom slučaju.

No, ego upravlja uzdama i kada potražujemo razumevanje i saosećanje. Dok je s jedne strane potreba za validacijom prirodna i razumljiva, predugo zadržavanje na ovom koloseku nas dovodi u opasnost da razvijemo sindrom žrtve. A ovom stanju izmenjene svesti odnosićemo se prema onima sa izraženim egom servilno, dok ćemo slabije od sebe ugnjetavati i oblikovati indukcijom krivice. Dakle, bićemo prenosnici sopstvene tragike, što se često očituje u odnosu autoriteta prema podređenom: roditelj – dete; nastavnik – učenik; šef – radnik.

U zavisnosti od toga koliko (pre)poznajemo sebe, umećemo da razlučimo da li na nečije ponašanje reagujemo agresivno, uplašeno ili stidljivo zato što u nama pulsira rana, zjapi nezadovoljena potreba ili postoji realna pretnja, opasnost ili prekršaj. Srce u sebi sadrži „mali mozak“ i opskrbljivaće samo sebe neko vreme, čak i kad je iščašeno iz ležišta.

Konfliktno biće – čovek

Što smo otuđeniji od samih sebe, odnosno što je više konflikata u nama, više ćemo konflikata pokretati u odnosu sa drugim osobama. Austrijski psiholog Glasl razlikuje tri vrste sukoba: onaj u kom obe strane profitiraju (win-win), onaj u kom jedna strana profitira a druga gubi (win-lose), i treći, najpogubniji, onaj u kom obe strane gube (lose-lose). U zavisnosti od (samo)svesti i komunikacionih veština, kao i od težine povrede ega, težićemo više ili manje njegovoj potrebi da bude u pravu i da kontroliše. U radikalnim slučajevima sopstvena propast neće nas uopšte zanimati; potreba za poništenjem drugog će nas potpuno zaslepeti. Nasumični, masovni napadi pojedinaca, nažalost sve češće prisutni među decom, bili bi primer radikalne „pobede“ ega. Dakle, ubijeni osećaj vrednosti dovodi do ubijanja i uspostavljanja prvobitnog poretka – Ja sam vredan. Na neki način, ovaj mehanizam je manipalicija sopstvenog uma udružena sa nedovoljno razrađenim mehanizmom prepoznavanja i kontrolisanja sopstvenih emocija. Prevedeno u Frojdovu analogiju, naš konj reaguje burno – grizenjem, udaranjem i trčanjem – na (nagle) promene u svojoj okolini. U zaključku, ugrožena životinja je nepredvidljiva.

Na društvenom planu isto se može objasni prekomernom, patološkom identifikacijom sa određenom ideologijom. Ukoliko su naše vrednosti, uverenja i stavovi poljuljani ili izazvani, gubimo tlo pod nogama. Dolazi do takozvane kognitivne disonance – Ako sve to nije istina, ko sam ja? – nelagode koju lečimo (pasivno)-agresivno ili samoobmanom. U krajnje konzervativnim društvima, koja politički mogu biti podjednako levo koliko i desno nastrojena, često dolazi do rigidnosti upravo zbog prenaglašene identifikacije. Dok kod desničara, kako objašnjava nemački filozof Hibl, preovladava odanost idealu ili vođi, kod levičara potreba za slobodom, opet paradaksalno, pravda uskraćivanje slobode pojedincima i grupama koje misle drugačije, odnosno onima koji nisu shvatili i prihvatili određenu, (naj)bolju verziju istine. U ovom ključu u različitoj meri dolazi do negiranja, projektovanja i prebacivanja krivice. Za konzervativnije grupe, isključivi nosilac odgovornosti je obično nadređeni pojedinac, dok u radikalno progresivnim grupama dolazi do obične smene. Takvo društvo se ne oslobađa hijerarhije, primera radi, niti dovodi do strukturalnih promena, već smenjuje pojedinca, koji je u njihovim očima pogrešan. Na primeru radikalnog feminizma, to bi značilo da se muškarac i žena ne susreću u zlatnoj sredini, već zamenjuju uloge, praktično menjajući pozicije u postojećoj strukturi.

Opasnost reakcionizma leži u činjenici da ljudi postaju moralno dobro kojim se trguje. Napadnute, kolonije ega uzvraćaju paljbu, dijalog je onemogućen, a ideje postaju žive i pružaju vojsci legitimitet i municiju. Usled zaslepljenosti Hjumov zakon i potvrđujuća pristrasnost (confirmation bias) dobijaju na snazi. Priliku za rast, odnosno prekid paljbe, stvorićemo ako se otvorimo za pomirenje morala zasnovanog na unutrašnjim uverenjima (superega) i onog iznad, predstavljenog u autoritetu. Čak i ono što je ispravno, nosi posledice i rezonira sa ostatkom sveta. Preterano insistiranje na unutrašnjoj odgovornosti prekinuće međuljudsku vezu, dok će preterano insistiranje na odgovornosti van pojedinca dovesti do bespravlja i učesnike svesti na beskičmenjake.

Konačno, u društvima u kojima infanticid postaje oruđe potraživanja priznanja i ljubavi, reakcionizam rađa obrnutu revoluciju, a sloboda se zasniva na lišavanju iliti nepoštovanju, došli smo do tačke u kojoj samoefikasnost prerasta u kult pustahije kom Drugi nije potreban. Ipak, ispod slojeva ličnosti, koji su mahom projekcije, dakle samoobmana, pulsira neokrnjeno jezgro koje objedinjuje pravo na promenu, integritet i let ka slobodi. Sve ove potrebe mogu biti zadovoljene, ne ako, kako se često misli, isključimo srce, već upravo suprotno, ako ga izlečimo i oslušnemo.

Za P.U.L.S.E Aleksandra Đorđević

  Aleksandra Đorđević, ego, Frojd, Sopstvo, Zigmund Frojd