Egzistencijalna sfinga –  Verica Vinsent Kol – Gospođo, Quo Vadis?

„Treba održati čovečansko u čoveku ovih dana. Zato deo mene razume, deo niti razume, niti pristaje.“

Verica Vinsent Kol

 

Egzistencijalizam kao horizont i polazište

Dvadeseti vek s jedne strane beleži nezaustavljiv hod nauke u smeru odgonetke na pitanja koja se tiču fizičkih zakona i tako svedoči ostvarenju sna drevnih alhemičara. S druge strane, taj isti vek predstavlja jedan od najvećih sunovrata ljudske civilizacije, koji je u dva velika svetska rata odneo onoliko ljudskih žrtava, koliko nijedan dotadašnji rat u istoriji civilizacije. Ovakva ‘duhovna situacija vremena’ postavljala je pred neke od njenih najvećih mislilaca, koji su bili jednako dobri pisci, kao i filozofi, pitanja koja zadiru u ontološku strukturu egzistencije. Vek progresa, ali i totalitarnih sistema, izobilja, ali i neizmerne ljudske bede i siromaštva, klasnih, rasnih i nacionalnih razlika, velikih naučnih otkrića i njihove zloupotrebe, nalagao je da se u tom svetlu na sasvim drugačiji način i od tradicionalne filozofije i od klasične književnosti i njihovih metoda progovori o izražajnim mogućnostima ljudske egzistencije, o njenim određenjima u svoj njenoj ekstatičnoj neponovljivosti. I egzistencijalisti su o tome progovorili rušeći moralne tabue i ornamente prošlosti, zidove objektivizma i uniformnosti, razmatrajući pojmove autentične ljudske egzistencije, njenih želja, nada i vizija, glasom beskrajne zainteresovanosti za ljudsko biće i bol „koji to donosi“.

Svi pokušaji, a ima ih mnogo – od formalizma i close reading-a do današnjih poststrukturalističkih, postmodernističkih i postminimalističkih čitanja su zapravo iskorak književne teorije, u prvom redu naratologije, u gramatologije koje mere broj struktura, fokalizatora i veštačkih simulacija, koje će doprineti da sama književnost više ne služi svojoj pravoj svrsi – EGZISTENCIJALNOJ ISTINI o kojoj progovara sam pisac. Istina može imati više ogledala, ali retko više lica. Međutim, pisac koji se odluči da javno ispriča takvu istinu, hrabro ulazi u arenu i na taj način dopušta teoretičarima i kritici da oštre svoje skalpele i od pisca i njegovog dela prave sopstveni eksperiment. Po tome se egzistencijalizam razlikuje ne samo od drugih pravaca u književnosti, nego i po jednoj velikoj, iskrenoj i nenadmašnoj filozofiji u prvoj polovini dvadesetog veka.

Razmatranja mnogih teoretičara književnosti, koji su želeli da budu cenjeni kao naučnici, a ne kao stvarni poznavaoci književnosti kao umetnosti, uglavnom služe smeštanju književnosti u jedan kontekst, njoj pomalo stran, a teoriji i istoriji neophodan. Umetnost se ne može hvatati u zamke kritičarskih opservacija, koji su najčešće naoštreni sujetnim egocentrizmom ili osujećeni sopstvenim lošim čitanjima. Ako neko kaže da mu se knjiga ili slika dopala, to je zato što je u njenom ogledalu ugledao odraz nekog bližeg univerzuma.

U romanu Verice Vinsent Kol Gospođo, Quo vadis? ćete naići na one intertekstualne aluzije, koje autorka posvećuje piscima kojima duguje nadahnuće: Luisu Kerolu i Hermanu Heseu.  Taj strukturno formalni obrazac je veoma uspeo i nadahnut. Da biste i književnost smestili u istorijske arhive (Mišel Fuko), potrebno je da je posmatrate kao odraz datog istorijskog trenutka u kojem ona ili ostavlja značajan trag ili nestaje sa horizonta istorije. Kako god da ovo zvuči, nije nužno čitati književno delu u ključu određene teorije ili aktuelne književne kritike da bi se razumeo način na koji je pisac o tom vremenu ili o civilizaciji kojoj pripada govorio.

Gospođo, quo vadis?

Ako uzmemo u obzir gore navedena razmatranja opredelićemo se da o romanu Verice Vinsent Kol kažemo ponešto kroz jedno egzistencijalističko čitanje. Veštim kretanjem kroz lavirinte egzistencijalnih dilema, u dobro osmišljenoj priči, autorka zalazi u sve ravni književnosti egzistencijalizma, čiji je jedini zadatak uvek bio da ruši stare filozofske istine, da pruži otpor kako tradicionalnoj književnosti, tako i klasičnoj filozofiji i da probudi uspavane ljude, izvuče ih iz svojih oklopa i natera da razmisle: kuda zapravo idu!? Zalazeći pomalo u ravan antropologije, psihologije, ontologije, autorka na kraju ipak daje već poznat odgovor Sfingi. Međutim,  Edip ostaje u dilemi da li je misterija razrešena, priča završena, a na postavljena pitanja odgovoreno do kraja.

Čitalac prepoznaje i neke svoje egzistencijalne dileme, preispituje svoje izbore, razrešava svoje relacije i odnose i sluti ponešto i o svojim strahovima pred suštinskim egzistencijalističkim pitanjem: da li je moja sloboda beskrajna ili je ipak ropstvo koje mi nameće činjenica da transcendentne sile ne vuku nikakve konce, da tvorac uopšte nije zainteresovan i da smo ipak sami kreatori svojih prostora i svoga vremena.

Sama književna tekstura romana uklapa se i u postmodernistički portfolio svojim referencama na popularnu i visoku kulturu i književnosti, spontanost izraza i fragmentarne forme pojedinih poglavlja u romanu Verice Vinsent Kol. Ali ipak roman postavlja u središte uglavnom ontološka pitanja, autentične izbore, latentni ‘angst’, metafizičke zamke i smicalice, koje nisu samo karakteristika zrelog doba, već svakog mislećeg pojedinca u različitim etapama života. To je upravo ono što odlikuje egzistencijalizam i kao filozofiju i kao književnost i može se sažeti rečima Brusa Votersa:

Krivica je ponovo oživljena. I Kjerkegor i Hajdeger smatraju da je krivica značajna za autentičnu egzistenciju, iako se ni strepnja ne može ostaviti po strani. Dokle god ne strepim, kaže Kjerkegor, nema nade za moju sreću – i tako se enigme umnožavaju.  Zla kob enigme je epigram. Možda na najbolji način možemo rešiti zagonetku egzistencijalizma ako ga okarakterišemo kao teologiju bez Boga, krivicu bez greha i neurozu bez terapije.[1]

Tri glasa i jedna istina

U središte romana postavljene su od prvih stranica tri pedesetogodišnje žene i tri naizgled različite priče o preispitivanju svojih izbora, odluka, odnosa sa drugima i odnosa prema sebi, što samo usložnjava tu trostruku metafizičku perspektivu. U kojoj tački će se na kraju ta tri različita puta ukrstiti ostaje da čitalac vidi na samom kraju romana. Da li je to jedna tačka, a tri različite perspektive ili spisateljica samo otvara pitanja, koja dopuštaju da je svaki odgovor tačan, ali da nijedan možda nije pravi, iako su svi podjednako autentični? Čitalac se u tom trenutku, kada se otkrije i jasno naznači identitet ličnog imena tek na kraju, izmešta iz koloseka, kojim su ga vodile tri različite priče i tako zavaran shvati da sama fiktivna priča više uopšte nije važna, da je ona zapravo imala za cilj da odgovori na sva ona, letimično postavljena pitanja, koja više nisu pitanja književnosti, jer tu je književnost uspešno ‘odradila’ svoj posao. U toj ravni ima prostora za različite perspektive i čitanja koja, recimo, jedan poststrukturalista može do beskonačnosti da razlaže, ali će ta razmatranja završiti kao i poslovična poststrukturalistička čitanja Bodlerovih “Mačaka”, koje same po sebi pre mogu da se tumače sa aspekta tonaliteta i erosa, nego bilo kakve prototipske analize.

O jednoj autentičnoj poetici

Da li je Verica Vinsent Kol, uistinu, „srpska Agata Kristi“, kako voli da je zove književna kritika i čitalačka publika ili njena književna reč ima nešto i od onih jedinstvenih glasova poput Simon de Bovoar, Isabel Aljende ili Elfride Jelinek? Bar kada je o ovom romanu reč, možemo prihvatiti oba polazišta. Nameće se, međutim, i pitanje zašto je teško profilisati književne glasove autorki, koje ne pišu u domenu trivijalnih književnosti i subkulture? Trivijalnost ima prepoznatljiv tržišni adut u vreme kada su joj naklonjene gotovo sve kulturne politike, pred kojima i umetnost i estetika sve više gube svoje bitke. Iako je univerzalnog karaktera, ova činjenica takođe uzurpira i žensku umetničku književnost. To, nažalost, nije tako samo u Srbiji. Međutim, imajući u vidu relativno malo tržište, ovde je lakše uočiti talas banalnih sadržaja. Dovoljno je samo baciti osvrt na bilborde na godišnjem Sajmu knjiga. Ako krenete od stepeništa do hala u kojima se izlažu knjige, uglavnom ćete na njima uočiti autorke iz domena lakog, senzacionalističkog štiva. Verica Vinsent Kol je u ovom romanu pokazala da joj nije previše stalo do načina na koji književnost artikuliše zahteve i potrebe tržišta, kulturnih politika, kojima estetika više nije na prvom mestu i publike kojoj je nametnuti senzacionalizam jedini preduslov dobre knjige.  Iskreno govoreći,  izabrala je autentičnost sopstvenog književnog glasa i njeni čitaoci to mogu samo visoko vrednovati i ceniti.

Za P.U.L.S.E Neda Mandić

[1] “Guilt is revived. Both Kierkegaard and Heidegger require guilt as essential to an authentic existence, nor can anxiety be put away. Unless I am anxious, says Kierkegaard, there is no hope for my happiness – and so do enigmas multiply. The nemesis of enigma is epigram. Perhaps we could best unriddle existentialism in that style: it is theology without God, guilt without sin, and neurosis without therapy.“ In: Waters, Bruce. “Existentialism in Contemporary Literature”.  Prairie Schooner. Vol. 24, No. 1 (Spring 1950), p.91.

  Književnost, Neda Mandić, Verica Vinsent Kol