Eldar – Dugo se već spremam da napišem kako je sve to počelo. Prvo- treba se setiti, a to nije baš tako lako kako nam se čini. Prazno je korito reke i odavde sve izgleda malo drugačije. Dakle reših da se vratim koritom presahle reke. Obećao sam sebi da neću ulepšavati, već da će biti zapisano što realnije ono što se „desilo“.

Prvo moram da se izmestim iz Beograda u jedno malo, zaboravljeno mesto – Prijepolje sedamdesetih.  Treba da se tiho spustim u jedno dvorište, gde tog majskog dana, redovi dečaka i devojčica (od prvog do četvrtog razreda O.Š. „Vladimir Perić Valter“), čekaju nestrpljivo da krenu na poznato izletište Ravne.  Ne znam koliko je to brdo sa lepim proplancima, koje se spuštalo u samo mesto i završavalo pred zgradom  Osnovne Škole, bilo popularno meštanima u davnoj prošlosti, ali znam da je bilo veoma važno od početka slavljenja Prvomajskih uranaka. Uvek bi  vatre osvanule uveče pre 1. Maja i mi smo ih gledali radoznalo, dečje…Krile su neku tajnu i nisu svetlucale samo sa Ravni, već i sa Sokolice, Gradine, Dušmanića, Pušine…

Kada je trebalo naslikati mesto i njegovu okolinu, onda bi nas učitelji poveli na Ravne, da odatle iz ptičje persektive gledamo na gradić , koji se lepo smestio na ušću dve reke, Lima i Mileševke, i učimo nazive brda koja ga okružuju. Posle je sve trebalo naslikati, a tu je počinjala muka. Teški su zanati, znaju to šegrti…

Posle prozivke, krenuli su razredi da se veselo vijugaju ka svom cilju. Učitelji i učiteljice su brinuli svako za svoje đake – razred. Više – manje veoma organizovano kretale su se kolone ka odredištu, velikom proplanku na vrhu brda.  Kroz zelenilo trava i tek olistalih šuma i tamno zelene nijanse četinara, kretale su se vesele kolone plavih đačkih bluza i bluzica. Naravno, vetar se podrazumevao, jer kako to uvek biva, začikivao je veselo, proletnje, sve te nestašne kosice, bluzice, mantile.

Bio sam jako mršav, živahni đak III1 razreda. O vetru tada nisam puno razmišljao, nisam znao ni za onu „da vetra nema, pauci bi nebo premrežili…“. Tek, osećao sam da je tu sa nama, dok se penjemo ka najboljem proplanku u celom kraju za igranje klisa, fudbala, klikera ili Indijanaca i kauboja. Sa školom klis je bio zabranjena igra, klikeri su mogli da prođu, ali se zbog „sistema bodovanja“,  koje je podrazumevalo da pobednik zadrži tuđe klikere, a to je često bilo uz suze, ipak izbegavao. Fudbal, Indijance i kauboje, nije se moglo zabraniti i dečaci su još pri penjanju pravili ekipe za utakmice između razreda. Na leđima sam imao školsku torbi sa likom Mirka i Slavka, kupljenu  tri godine ranije u, za tadašnja merila, veoma dalekom Titovom Užicu, a koja se već pomalo pocepala od upotrebe i „glumljenja“ stativa u svojoj trogodišnjoj „karijeri“.  Nisam imao puno obzira, već bi je onako sa visine tresnuo o beton, jedva čekajući da počnem da jurim loptu sa drugarima u školskom dvorištu. Bio sam veoma poželjan u svakoj ekipi, jer sam umeo da dam gol, tj. Bog mi je dao neko čulo da se namestim baš tamo, gde će lopta da se odbije. Možda je čudo bilo u sasvim jednostavnom objašnjenju da sam se više – manje uvek vrzmao oko gola, a retko vraćao na svoju polovinu pa su me drugari zvali Sani misleći na Santrača, čuvenog centarfora OFK Beograda i najboljeg strelca Prve lige YU fudbala svih vremena, koji je imao slične navike…

Danas mislim da sam samo imao dobar „sluh“ za taj zanat zvani „pikanje lopte“, a oči na vrh glave su se podrazumevale. Pomagale su mi da „osetim“ gde stoji golman bez gledanja u njegovom pravcu. Njih sam stekao relativno brzo, izbegavajući očeve šake, koje su me za nagradu za nestašluke nemilice lemale i „spuštale iz oblaka na zemlju“…

Igranje fudbala bio je  dobar način da se ispuni vreme, koje se ravnodušno i lenjo vuklo po sokacima varošice. Tu smo mi dečaci bili jedinstveni, voleli smo fudbal. I devojčice su bile jedinstvene, nisu ga volele…

One bi radije igrale neke statične, dosadne igre sa lutkama, kuhinjicama i šta sve ne. Ipak priroda je jednako prekrivala i jedne i druge, bila prava zaštitnica majka u čijem majskom zagrljaju je uvek bilo toplo, mirišljavo od jutra do večeri. Sveta tajna je visila nad našim glavicama, čekajući da se one zapitaju o njoj, ali bilo je još  jako rano za te dečake i devojčice. Pa pustimo ih da se prvo igraju…

I igrali smo se, zadihani, veseli, prašnjavi, zelenih guza i kolena, koje su čekali tužni pogledi naših majki po povratku sa izleta.

Posle podele na timove, krenuli su turniri. Moj razred je bio prvi u kategoriji trećih razreda, ja jedan od tri Gorana u timu, koji su odlučivali o pobedama i doveli do toga da i devojčice na tren zastanu i prekinu svoje igre i pogledaju u našem pravcu.

Žar takmičenja je gasnuo, čekajući neki novi vetar da ga raspali i fudbalska lopta se smirila i tek povremeno dobijala koju dečiju patiku po telu, dok nije završila u grmlju na zasluženom odmoru…Zaboravljena nepravedno…

Sve, sve, samo ne mirovati je kao i proleće jurcalo našom krvlju i već se našla nova zanimacija: igra Indijanaca i kauboja. Kod ove igre, uvek je najteži početak, jer nije lako naći nekoga ko će da „glumi“ gubitnika Indijanca. U Valterovoj ulici je bio „Kino Sutjeska“, a mi česti posetioci vikendom predstava od 10 H i 12 H, kada su išli vesterni  ili Tarzan ili neki  takav „dečji“ film. Kao posetioci kina sa iskustvom, shvatili smo da su pobednici uvek kauboji, a da su gubitnici uvek Indijanci. A deca vole da pobeđuju…

Dakle kod podele uloga, trajalo je višeminutno ubeđivanje ko će biti u ulozi Indijanca i izbor je, sem kod jednog druga,  koji se podrazumevao za ovu ulogu, kod ostalih izazivao otpor. Često od igre nije bilo ništa, jer kako naći dovoljno Indijanaca i ne trčati samo za jednim.

Pogađate, taj jedan je bio Eldar, moj drug iz razreda. Eldar Veljović je bio mršav i izrazito crn. Nije to bila samo crna k’o ugalj, ravna, indijanska kosa, već je i boja kože bila takva da mu je uloga pripadala kao pravom Indijancu. I mi smo mu je rado prepuštali, a on nije imao kud kada je i sam znao da je pljunuti Indijanac i da od njega kauboj nikada neće biti.

Elem, posle puno ubeđivanja našao bi se tu još koji „crvenokožac“ i lov je mogao da počne. Jurili smo ih u grupi, sigurni da smo pobednici i pre kraja trke, jer uvek je tako bilo…I ja sam bio jedan od kauboja, naprasitih i nemilosrdnih pobednika…

Lovili smo Indijance jednog po jednog, dok nam nije ostao samo Eldar. Još njega da uhvatimo i gotovo je sa igrom. Bio je veoma brz i posle nekoliko pokušaja ipak smo uspeli da ga uhvatimo. Kraj je već visio  u vazduhu, Eldar se tužno približavao logoru, a  meni je nešto u duši zatreptalo  kada sam ga video onako tužnog i uhvaćenog. Odjednom se nešto pobunilo duboko u meni i ruke su same odvezale uzice oko Eldarove ruke. Bio je slobodan, opet. Prešavši na njegovu stranu, rekao sam mu da beži što brže može, šprintajući i sam za njim. Posle prvog šoka, drugari su se dali u poteru. Za njih je posle iznenađenja, neshvatljivog prelaska na stranu gubitnika, igra opet počela, sada je trebalo hvatati dva Indijanca.

Odmicali smo ja i Eldar, galopirajući na zamišljenim  „konjima bez sedla“ kao bez duše i sakrismo se baš dobro u dubini šume. Drugari nikako da nas nađu. Gledah Eldarovo lice, koje, uglavnom tužno kod igranja ove igre, beše ozareno. Prvi put se baš zainteresovao za ovu ulogu. Pogled mi se od njegovog nasmejanog lica okrenuo ka travama, lišću koje nas je lepo pokrivalo ka obližnjem drveću i tada desilo se čudo, prvo čudo u mom životu, koga se zaista sećam i neću ga zaboraviti dok sam živ. Ispod drveta je stajala silueta, tako nejasnog lika sa anđeoskim krilima da sam se u prvom trenu uplašio i pomislio da sanjam. Kako je ta silueta i dalje stajala na istom mestu, munuo sam Eldara i upitao ga da li on vidi nešto pod obližnjim drvetom? Lecnuo se misleći da su nas našli, pogledao u tom pravcu i rekao: Upravo je nešto nestalo, a kao da je stajalo pod drvetom.

Nikad nisam smeo da ga pitam na šta mu je ličilo to nešto! Bojao sam se odgovora, ma kakav da bude!

Prošlo je mnogo vode od tada, a moje sećanje  me vraća na jedno bliže vreme. Posle nekoliko godina od tog našeg „indijanskog“ iskustva, Eldar se ozbiljno povredio. Dok je pekao mlade kukuruze sa svojima, eksplodirala je butan boca i Eldar je dobio jake opekotine. Da bi mu pomogli, morali su ga hitno prebaciti do bolnice u Užicu pa za Beograd. Tamo je ostao dugo. Jednog dana naš učitelj mi je prišao u školi i rekao da je Eldar želeo da ga posetim u bolnici. Spakovali smo se i sutradan rano jutrom krenuli za Beograd da posetimo druga.

Prvi  put sam video druga sa opekotinama i jako se potresao, ali mi je bilo veoma drago da je ostao živ i da ćemo se družiti i dalje. Pri susretu naši pogledi su se susreli i ja sam bio siguran da mislimo na isto. Taj majski dan nas je zauvek zbližio, imali smo jednu tajnu, koju smo tako dobro čuvali- kao što vidite, skoro ceo život. Često pomislim o prostoru i kako ga  brzo uspomene prelaze. Sada često pomislim i kako je veliko to dečje srce kada u njega mogu da stanu svakojake tajne. Sigurno i moje druženje sa pesmama nije slučajno, sve je to još tada počelo, u to sam više nego siguran.

Prosto sam se jednom davno opredelio i ostao na toj obali, ceo svoj život.

 U Beogradu, 08.11. 2012.

za P.U.L.S.E: Goran Đerić

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Goran Đerić, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi