Jednom…mislim da je bio Goran Marković…objašnjavao je zašto voli Beograd…’dovoljno velik da se u njega uvek možeš sakriti: biti okružen ljudima, a još uvek biti sam. I slobodan.’
Za sve nas koji smo ostali…IPAK ostali…sakrivanje u Beogradu postalo je životna kategorija, disciplina za sebe. Jedini luksuz megapolisa. Češće i redovnije viđamo gaster ekipu na Skajpu nego drugara iz osnovne koji stanuje ulicu iznad.
I to mi je negde u redu – nisam od onih uplašenih otuđenjem, prosto smatram da je to stvar izbora. Komšijske varijante su ekskluziva, ne može mi pola Vračara biti komšiluk, sa svim komšijskim ovlašćenjima za upadanje u bilo koje doba i tapijom na moj frižider; dva-tri odabrana i tu stavljam tačku, odnosno katanac.
A da li bih voleo da vidim svoju prvu ljubav, 20 godina kasnije? Pa ne. I’d rather go blind…hvala ti, Beograde.
I’d rather go blind ljudi smatraju ženskom pesmom. Razumem to. Ali nije istina – pisao je muškarac, Ellington Jordan. Doduše, u zatvoru. Originalni naslov je I’d rather be a blind man…
.
Stvarno, šta može da radi čovek u zatvoru? On je pisao. Pipkao je po klaviru (o da, imali su klavir unutra), pesmu koja je trebala da se zove Peace Be To The Living And The Dying Be To The Dead; previše depre, premalo ohrabrenja u teskobi ćelija. Godinama kasnije, priznao je da je bio umoran od poraza, prezasićen daunom i nije znao koliko će ostati tu…u takvom stanju, posetila ga je Etta James.
Etta je već bila velika zvezda, ali ni Jordan nije bio sasvim nepoznat, zvali su ga Fugi (speluje se Fuji). Oboje su bili Chess ekskluzivci, a to je tih godina podrazumevalo status ozbiljnog umetnika. Razumeli su se. Nije ih vezivao samo talenat, već i usud odmaklih zavisnosti. Upravo ta koprena pokriće dalji kreativni proces i danas niko ne zna ko je tu šta dalje radio. Etta će čak svoj deo autorskih prava prebaciti na tadašnjeg dečka, navodno da bi izbegla porez(decenijama se kasnije kajala i vukla po sudovima, ali uzalud). Kako god, ona je pesmu adaptirala prema sebi i prva je snimila 1967. Nemojte se zanositi da je Etta prepoznala budući klasik: ne, u početku je I’d rather go blind bila zapostavljena B-strana singla Tell mama i oterana u fadeout minut pre logičnog kraja.
Prvi će je prepoznati Leonard Chess(a ko bi drugi?), veliki Leonard, osnivač i direktor Chess records. Priča se da je na prvo slušanje morao da napusti studio da bi sakrio suze… Chess će omogućiti da velika pesma bude snimljena na jedinom mestu na svetu gde je trebala da bude snimljena: u FAME studiju, kultnom gnezdu retkih ptica poput Vilsona Piketa, Arete Frenklin, Otisa Redinga, Tom Džonsa…na tom mestu se nije ispravljao baš svaki falš, niti orkestarska brljotina, ali se uvek ostavljao deo duše. Tako je i I’d rather go blind počeo svoju istoriju: Something told me it was over…
Ni sam Fugi nije se previše potrudio oko budućeg klasika. On je, međutim, za to imao bolji razlog: po izlasku iz zatvora 1968., snimiće biser koji već decenijama svaka generacija otkriva ponovo-Mary Don’t Take Me on No Bad Trip.
Na tom singlu, Fugi prvi put neće ostati usamljeni ratnik: iza leđa imaće moćnu crnu braću Black Merda i zajedno će kreirati eksplozivnu smešu Hendriksa i Funkadelic, revolucionarnu i nikad ponovljenu energiju zabeleženu na vinilu prvog singla. Čekao se album…
Pred samo izdavanje albuma, srčani udar zauvek će odneti velikog Leonarda Chess-a i album će zaostati u vakuumu poslovanja i magacinima Chess records-a. Više nije bilo nikoga ko će prepoznati huk revolucije…
Sem producenata, niko nije mogao znati za biser vraćen u školjku. Muzičari su i dalje skidali Mary Don’t Take Me on No Bad Trip, bio je to kult koji se džemovao na probama i obožavao na svirkama. Pogledajte snimak iz 2001., sviraju sami vukovi – David Sanborn, Marcus Miller, Ricky Peterson, David Gilmore, Gene Lake, Don Alias i Boz Scaggs, gledati 07.00-11.00:https://youtu.be/
Kreativni vrtlog Black Merda i Fugija porodiće još dva remek dela na 7 inča, Revelations i Red Moon:
Album nikad nije stigao; osam dragocenih pesama ostaće zarobljene na Chess-titaniku koji je bespomoćno potonuo bez kapetana Leonarda. Srećom, dragocenost ostaje dragocenost i na dnu okeana.
Tri objavljena singla Fugi & Black Merda održavala su plamen legende decenijama. Konačno, 2005., etiketa Funky Delicacies objavljuje Mary Don’t Take Me On No Bad Trip – Fuji featuring Black Merda i motori su ponovo uključeni… Tako ćemo posle 38 godina čuti i originalnu mušku verziju, I’d rather be blind man:
Fugijev nepoznati original naginjaće ka bluzu i iniciraće još jedno dvojstvo: pored muških i ženskih verzija, imaćemo i muzičko raskršće, ka bluzu i ka soulu. Nema sumnje da je soul čitanje češće i poznatije; sama Etta krenula je u tom smeru, nastavili su je Chicken Shack od kojih se to u najmanju ruku nije očekivalo, pa Clarence Carter…vukli su I’d rather go blind ka crnom soulu šezdesetih i produkciji FAME studija. 
Granični kamen bila je 1972. Tada su The Faces doneli svoj beli bluz londonske scene u I’d rather go blind. Na snimku možete videti sve: i band u svojoj najzrelijoj fazi sa Ronnie Lane-om(originalni gitarista, kasnije oboleo od multipla skleroze) i atmosferu glam godina, i scenski pokret Roda Stewart-a u top formi(taj scenski pokret će do detalja iskopirati Freddie Mercury pet godina kasnije i od toga napraviti svoj brand). Sama Etta James akcentirala je The Faces cover kao najkompletniji:
Njihovim putem krenuće desetine posvećenika bluz čitanja, kao Beth Hart, Dana Fuchs ili Koko Taylor u ženskom kvadrantu ili Gov’t mule i Paul Weller u muškom. U toj bluz gami, možda najviše slušam Gov’t mule verziju; oni su zapravo pobočni projekat Allman brothers band-a i kao da se u njemu prepuštaju pesmama koje najviše vole, sviraju je polako kao da žele da taj stiskavac potraje što duže…
Na soul strani ostaće ih još više; od značajnijih, tu je još friška verzija Mick Hucknall-a, komercijalno uspešna verzija Sidney Youngblood-a iz 1990., kao i Beyonce soundtrack za Cadillac records:
I’d rather go blind je velika pesma koja živi svoj veliki i slavni život nezavisno od halucinogenog začeća u zatvoru. Pa ipak – to je samo trag puta koji su pod svetlima plodonosnog ozračja revolucija šezdesetih probijali Fugi i Black Merda. Koliko takvih puteva je ostalo neprobijeno i koliko talenata samleveno pod bagerima muzičkog biznisa? I kako se danas oseća genijalni starac koga znaju samo frikovi jer nije bio dovoljno uporan? A ja…ja bih se kladio da više voli Mary don’t take me on no bad trip od I’d rather go blind…možda zato što je I’d rather uspešna kćerka koja je otišla u svet, ne piše i ne javlja se i Fugi tek ponekad čuje za njenog novog udvarača; a Mary don’t take me je prelepa ostarela udavača zauvek ostala sa svojim ocem, obožavana od malobrojnih preostalih prijatelja, ali njegova…
za P.U.L.S.E.: Vladimir Alimpić
Ellington Jordan – Pravda za Fugija napisao/la Vladimir Alimpić dana
Pregled tekstova autora – Vladimir Alimpić →