Ulogujte se / Kreirajte profil

Енигма празних редова Његошеве “Посвете праху оца Србије”

.

Become a Patron!

.

 





 

“Ја појући идем проз мрачну гробницу

у предјеле св’јетле вјечите радости,

да глас моје лире с гласовима слијем

лика бесмртнога код престола Вишњег“

(Његош, Филозоф, астроном и поета)

Пишући Религију Његошеву Свети владика Николај Велимировић је учинио напомену да ће о Његошу писати не „објективно“ – но „субјективно“[1]. Владика Николај је знао да том примедбом, на један једноставан начин, осваја себи слободу да о Његошу проговори по осећају и по срцу, сигурно – и по својој савести, а тај и такав приступ Његошу и његовом делу је, верујем, најпримеренији. Када би се човек нашао у прилици да ноћу, уз светлост пламичка једне једине свеће, обиђе неки велики музеј са мноштвом уметничких експоната, какав је начин најкоректнији да се представи реалност онога што се налази у музеју? Можемо пре са сигурношћу говорити о томе шта није коректно. Није поштено, упустати се у авантуру изношења сумњивих судова са тенденцијом да они буду прихваћени као истина ни давати одсудну вредност својим закључцима, за које се касније испостави да су само утисци. Назвати утиске утисцима – полазиште је које оставља много више простора да тумачење једног књижевног дела буде ближе ономе што подразумевамо изразом „коректно“. Не би требало сумњати у то да је светлошћу свога ума Свети владика Николај продро у стварну суштину много чега из садржине дела Петра II Петровића Његоша, али је, ипак, он своје судове изнео уз ограду „субјективно“.

Ово што је управо речено учињено је из једноставне, али и важне, потребе да се направи увод у текст који следи. Коментаришући Његошеве стихове, сваки тумач његовог дела чини то у „маниру“ који је најадекватнији за представљање својих идеја, па би и аутор овог текст желео да бар покуша да учини исто. Сама идеја – као идеја, која ће бити изнесена у наставку текста не представља сама по себи ништа радикално, али свакако јесте „радикална“ појава то што се ишло и даље од тога, па је она спроведена и у дело. Мора се подвући да то што ће овом приликом бити представљено може изазвати различите реакције читалаца, те се треба оградити примедбом да тај покушај примене поменуте идеје представља, пре свега, чин личног и субјективног приступа Његошу и његовом делу. Ово је наглашено највише због тога што не постоји позиција са које би неко тој и таквој идеји могао да да вредност истине (што, наравно, не значи да идеја не заступа истину), као што не постоји ни супротна позиција са које би неко могао да је у потпуности порекне и оповргне. Ради се о нечему што је производ дубоког и искреног уверења потписника ових редова, а што је, међутим, тешко доказиво. Може се, с правом, поставити  питање: зашто уопште износити и представљати тако нешто? Одговор би гласио: истине ради, без обзира на тешку доказивост те истине. Са друге стране, овде би могао да се заступа и став да је истинитост поменуте идеје очигледна и да стихови, који ће бити приложени, сами по себи, сведоче о ваљаности и применљивости идеје о којој је реч. Свака процена о вредности тога неминовно дотиче један, по овом питању, важан појам, којим се и Његош бавио у својој поезији. Ради се о нашој вери у „случајност“, или сумњи спрам тог феномена.

Свим читаоцима Горског вијенца је познат изглед Његошеве Посвете праху оца Србије. Намерно је речено „изглед“, јер вероватно има неких читалаца који су и заборавили сам садржај Посвете, али јој нису, верујем, заборавили изглед. Између строфа Посвете постоје на четири места извесни „празни“ делови са по шест редова тачака, тј. између строфа се налазе „поља са празним редовима“. Да се Његош старао да тај распоред редова са тачкама буде баш такав налазимо и потврду у књизи Јевта М. Миловића Стазе ка Његошу. Да ли је заиста у потпуности испоштована Његошева жеља? Вероватно јесте, али је сасвим извесно да се то може и проверити, јер господин Миловић у својој, књизи каже да му је достављена фотокопија Медаковићевог рукописа Посвете праху оца Србије „који се чува у Архиву Српске академије наука у Београду у кутији CXLVII, под бројем 9182“[2]. На тој фотокопији, како аутор наводи, виде се речи које је Медаковић написао својом руком, као некакву напомену са смислом: да треба повести рачуна да редови са тачкама буду штампани на предвиђени, тј. на тачно одређени начин. Такође, он наводи и речи које је Медаковић написао на немачком, а које су упућене „фактору у штампарији Мехитариста у Бечу“:

„Господине Факторе, При првом отиску (текста) словослагач је изоставио тачке које су, мјесто неколико стихова, (биле) унесене; према томе, требало би (то) исправити и довести у ред, као што сам то већ на истом оригиналу означио“.[3]

Овде је потребно изнети чињеницу, која не доказује ништа, али је занимљива у контексту целе ове приче: постоји сачуван аутограф Горског вијенца, али не и аутограф његове посвете.

Јевто М. Миловић на основу наведеног Медаковићевог текста изражава претпоставку „да су првобитно постојали неки стихови у Посвети на мјестима на којима се у првом издању Горскога вијенца налазе тачке, које је Његош, из богзна каквих разлога, изоставио.“[4] Он, наравно, није једини који то претпоставља, само што преовладава мишљење да је неке од Његошевих стихова забранила бечка „угасна цензура“, о чему пише и Видо Латковић у свом тексту О Горском вијенцу и досадашњим тумачењима појединих места у спеву.[5] Поставља се, међутим, бар донекле оправдано питање: зашто је било потребно да се Његош толико стара о распореду тих редова са тачкама, којих по жељи његовој има баш толико колико их има, када је било могуће (ако је идеја била да се маркира траг цензуре) учинити то и једноставније, нпр. ставити после сваке строфе само по два, евентуално три реда тачака? Заправо, не упућује ли нас све наведено на помисао да број редова са тачкама, као и њихов распоред, није случајан? Претпоставимо да је Његошу бечка цензура укинула баш онолико стихова колико има редова са тачкама. У том случају се само намеће питање: каква је то утеха и за аутора и за читаоце остављати празне редове на њиховим местима, када је свакако дошло до неповратног губитка аутентичног садржаја? Треба поменути да је у неким издавачким кућама већ дошло до управо таквог резоновања о том питању па се у продаји и појавило (бар једно) издање Горског вијенца у којем је Посвета штампана само са по три реда тачака између строфа. Да се то не би протумачило као намера да се направи некакав „негативни маркетинг“, овде неће бити наведено име издавача поменутог издања. Да не би ваљало да се то тако чини, свако би могао да закључи из онога што је наведено о труду да редови са тачкама буду баш тако распоређени и, наравно, у том броју. Ово треба схватити и као апел свим савесним издавачима.

Писац овог текста је већ доста давно добио идеју, макар у грубим цртама, о чему се заправо ради када је поменута појава у питању. Приметно је у тексту Праху оца Србије да (будући да се цезура налази после осмог слога) сваки шеснаестерац чини пар осмераца који кад се „раздвоје“, изненађујуће лако, могу направити смисаону везу са неким другим осмерцима, који опет, као пар, припадају неким другим шеснаестерцима. Прва идеја, која се спознајом поменутог „феномена“ наметнула, била је да треба „пресложити“ целу Посвету. Потписник овог текста је пре две године у часопису Ток објавио својеврсни омаж Посвети праху оца Србије под називом У част извите искре у којем је „препаковао“ Његошеве стихове и добио нову целину са истим бројем (38) стихова од којих је 19 шеснаестераца сачувало свој оригинални облик, а добијено је нових 19, са другачијим значењем. Све је то уклопљено у максимални (бар када су у питању личне могућности аутора) степен смислености до којег се могло доћи, али је тај текст само представљао добру манифестацију чињенице да Његошеви осмерци заиста имају својство да лако ступају у „интеракцију“ са осмерцима који нису њихов пар у оригиналном Његошевом тексту (као и  доста добру потврду да је то учињено од стране самог Његоша са очигледном намером). Недуго након тога појавила се неупоредиво боља идеја да треба од Његошевих стихова направити „грађу“ и тиме попунити празне редове, а самим тим и повећати број стихова у Посвети за 24 стиха, јер постоје, као што је већ речено, четири поља са по шест редова тачака.

Кроз анализирање и својеврсно „експериментисање“ са Његошевим стиховима, током вишегодишњег настојања да се проникне у стварни потенцијал Посвете праху оца Србије, створена је некаква, иако не много јасна, представа о томе какве су могућности појединих стихова у погледу тога који део текста би сваки од стихова могао да допуни, такође и – које би било њихово место у коначном склопу. Без обзира на ту грубу представу, аутор овог текста се до краја тог склапања „слагалице“ изнова и изнова изненађивао новим везама које се пре тога нису дале уочити. (Иако је у појединим тренуцима заиста било мучно спознати немоћ спрам постављеног задатка, било је то једно дивно искуство постепеног откривања нечег чудесног.) Сада постоји уверење потписника овог текста да је тај посао завршен и да су, ма колико то нескромно звучало, сви Његошеви осмерци, у допуни која ће бити приложена, заузели право место у односу на Његошеву замисао. Та изјава не би требала да буде схваћена као израз препотентности, већ став који је производ искуства произишлог из вишегодишњег испитивања „потенцијала“ Његошеве посвете, а у контексту поменуте идеје. Наравно, поред овог става чврсто стоји и чињеница коју треба признати, у ствари, једна животна неминовност: сви смо дефинитивно осуђени на субјективност, у мањој или већој мери.

По навођењу Вида Латковића, „Вук Врчевић у Животу Петра II Петровића Његоша каже како је на основу једног разговора са Његошем закључио да уместо тачкица није никада ни било неких стихова, него да те тачкице означавају почивателни дух сваког класичног поете“.[6] Вук Врчевић је, дакле, навео Његошево објашњење тих редова са тачкама које није довољно конкретно и које има помало неодређено и уопштено значење, али се дошло, ипак, до некаквог „путоказа“. Савременим језиком изречена, ова Његошева изјава би могла, отприлике, да има смисао да празни редови у Посвети означавају „успавани дух сваког типичног песника“. Он није рекао „читаоца“ (што би такође имало смисла, да је употребио ту реч), него „поете“, тј. песника, и то би требао да буде некакав траг. Разлику између „читаоца“ и “песника“ чини активни, стваралачки приступ својствен, пре свега, песнику. Наравно, и сваки читалац може постати песник, али треба да буде подстакнут на стварање. Пре тог подстицаја, његов дух је, у стваралачком смислу (у смислу постојања жеље за стварањем), „почивателни“, тј. „успаван“. Може се рећи да је овакво тумачење Његошевих речи сасвим реално, тј. да оно представља нешто што би, када је у питању прави смисао Његошевих речи, могло да буде вероватно. На питање да ли је Његош оставио нешто у својим стиховима што би био подстицај за стварање, одговор би био да су то, поред празних редова, осмерци и шеснаестерци са сасвим посебним својствима да се из елемента једног исказа и једне мисли трансформишу у део друге целине са новим смислом. Да ли је то честа, ретка или јединствена појава у књижевности – могло би се донекле и проверити.

Стихови који ће бити приложени, читаоцу вероватно неће деловати тако убедљиво каквим их потписник ових редова доживљава, али би сваки читалац могао да по личном осећају процењује ваљаност „допуне“, као и то – колико Његошева Посвета добија на јасноћи том допуном. На местима „празних редова“, тј. редова са тачкама, сада се налази тај убачени део и њени стихови су подвучени ради прегледности и увида у оно што је учињено (без обзира што би доживљај тог текста вероватно био потпунији када се уметнути делови не би истицали подвлачењем, јер би текст деловао компактније). Вероватно је да се може постићи и боља допуна од ове која ће бити приложена – и наивно и некоректно би било то оспоравати. Може се, с правом, претпоставити да можда и не постоји „идеална“ допуна, већ само мање или више добра, мање или више тачна у односу на аутентичну песникову идеју. О „филозофији“ целог текста са уметнутим стиховима овде се не може говорити, јер он представља некакав „производ нужности“ (могло се уклопити само оно што је уклопљиво и то од оних делова „слагалице“ које су били на располагању, а са императивом тога да се све подреди „складу целине“). Допуњена Посвета праху оца Србије,која ће бити приложена, не може се, наравно, приписати Његошу, тако да тај прилог треба разумети као доказ о реалности и применљивости идеје о којој је било речи.

Треба напоменути да је сваки стих, који је дуплиран у тексту који следи, искоришћен као „грађа“ само по једном, тј. нема стихова који се понављају више пута. Такође (ради напомене), неколико пута су узети читави Његошеви шеснаестерци, али ни у једном случају није преписан комплетан пар шеснаестераца који твори риму. Приложена допуна је такве природе да попуњава празне делове на начин који намеће идеју да новонастали текст не треба делити на строфе. У новонасталим стиховима су, по сили прилика, морали да буду додати интерпункцијски знаци, док у Његошевим оригиналним стиховима није ништа мењано, па ни по питању интерпункције.[7] Ево тог допуњеног текста Праху оца Србије:

Нек се овај вијек горди над свијема вјековима,

он ће ера бити страшна људскијема кољенима!

У њ се осам близанацах у један мах изњихаше

из колевке Белонине и на земљи показаше:

Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велингтон и Суворов,

Карађорђе, бич тирјанах, и Шварценберг и Кутузов.

Ареи је, страва земна, славом бојном њих опио

и земљу им за поприште, да се боре, назначио.

Из грмена великога лафу изаћ трудно није:

у великим народима генију се гњ’јездо вије;

овде му је поготову материјал к славном дјелу

и тријумфа дични в’јенац, да му краси главу смјелу.

Ал’ хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,

све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:

диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,

из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.

Ево тајна бесмртника; даде Србу сталне груди,

од витештва одвикнута, у њим’ лафска срца буди.

Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе,

Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле!

Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге,

сабљом му се Турци куну – клетве у њих нема друге.

Све препоне на пут бјеху материјал к славном дјелу:

плам ће, вјечно животворни, да му краси главу смјелу,

ал’ хероју тополскоме злоба грдна бљува тмуше.

Диже народ, крсти земљу – што ћ’ угасит твоје душе?

Плачне, грдне помрчине не см’је каљат мјесецослов,

твојој глави би суђено – гром небесни, суд Орестов!

Да, витеза сустопице трагически конац прати:

твојој глави би суђено за в’јенац се свој продати!

Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће;

да, витеза, сустопице дивотнике и племиће,

гле, Српкиње сада рађу! Благородством српство дише:

ево, тајна бесмртника завјет Срби испунише!

Покољења дјела суде људскијема кољенима

над свијетлим твојим гробом, над свијема вјековима.

Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!

На Борисе, Вукашине општа грми анатема,

гадно име Пизоново не см’је каљат мјесецослов,

за Егиста управ сличи гром небесни, суд Орестов.

Све ће сјајн͡и и чудесн͡и у в’јекове биват дубље

и, тријумфа дични в’јенац, блистат Србу твоје зубље!

Фараона источнога крвожедни отац куге,

сабљом му се Турци куну – клетве у њих нема друге,

од Ђорђа се Стамбол тресе: даде Србу сталне груди,

ал’ небесну силну зраку, у њим’ лафска срца буди.

Над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше,

ал’ небесну силну зраку што ћ’ угасит твоје душе?

Плачне, грдне помрчине – могу л’ оне свјетлост крити?

Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити.

Плам ће вјечно животворни блистат Србу твоје зубље,

све ће сјајн͡и чудесн͡и у вјекове биват дубље.

Нек се овај вијек горди – дуну живот српској души,

из мртвијех Срба дозва, а варварске ланце сруши!

Од витештва одвикнута пред Ђорђем се мрзну силе,

Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле!

Бјежи, грдна клетво, с рода, к циљу доспје великоме

Карађорђе, бич тирјанах – Карађорђу бесмртноме!

Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће;

ал’ хероје ка Пожарске, дивотнике  и племиће,

гле, Српкиње сада рађу! Благородством Српство дише!

Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише![8]

Малочас је употребљена реч „грађа“ за Његошеве стихове и то звучи, у најмању руку, необично. Дрско, чак, може деловати та мисао да Његошеви стихови било коме буду грађа за нове стихове. Становиште које се овде заступа  јесте, као што је већ речено, да је сам Његош желео да тако и буде, те да читаоци успостављају нове смисаоне везе између шеснаестераца и осмераца његове Посвете, и да тако стварају нови садржај. Дакле, став који се овде заступа управо гласи: да је празне редове Његош баш зато и оставио, да бисмо их ми допунили. Објашњење овога би се могло сажети у тезу – да је Његош своју сопствену песму лишио одређених стихова и то на оним местима на којима је понављао већ употребљене осмерце, чиме је учинио да се песма може „регенерисати“ сопственом грађом. Потом је оставио празне редове да тиме заголица нашу радозналост и усмери нашу пажњу на пажљивије читање стихова. Са становишта које се овде заступа: Његош је у Посвети праху оца Србије „сакрио благо“ да бисмо ми имали шта наћи. Вредност тог „блага“ јесте у демонстрацији тога какве су све изражајне могућности српског језика и то – кроз стварање стихова који се, у једном метафоричном значењу, могу описати као „тродимензионални“. Аутор овог текста ће искористити ову прилику за изношење једног сасвим личног става, тј. да је у Његошевом песничком делу остало још много тога неоткривеног, чак далеко више него што се мисли. Међу осталим његовим делима, која још и данас изазивају недоумице, издваја се, свакако, Луча микрокозма, као дело које би се могло поредити и са „рудником“, само што је та супстанца у поменутом спеву „тешко растворљива“ и захтева велики напор, па је можда зато и до данашњег дана остала без одговарајућег тумачења. Нереално је, међутим, издвајати било шта у Његошевом песничком делу и давати му некакво првенство. Цело Његошево књижевно дело, у ствари, има тај велики и важан потенцијал – да нас оплемени.

Сигурно да је Његош био свестан свог песничког генија и у времену у којем његова песничка слава још није била достигла данашњу. Тај генијалан песник  је можда хтео да у поезији учини нешто потпуно ново, сасвим аутентично, као што је нпр. то учинио велики Прешерн нешто раније својим Сонетним венцем. Ако је исправна наведена теза о значењу празних редова посвете Горског вијенца, онда је Његош знао да време ради за њега и да ће вероватноћа да његово ремек-дело заблиста новим сјајем (и поред чињенице да је то дело већ довољно „заблистало“ изванредном лепотом и снагом песничког израза, те да му никаква додатна уметничка вредност не недостаје) расти са сваком новом генерацијом и повећањем броја читалаца који буду читали његову Посвету. Али у томе можда не треба ни тржити његов основни порив да се у свом песничком стварању одлучи на такав уметнички поступак, ако је, наравно, претпоставка о празним редовима тачна. Имао је он, сигурно, и једну нужност која је сама по себи представљала велики подстицај да своју песму срочи баш на овакав начин. То што га је мотивисало, или бар – што је могло да га мотивише, пре свега другог, да своју песму креира на сасвим неуобичајен начин, чини један, за њега као владара, битан чинилац у том историјском тренутку. То је политика чији је учесник, околношћу свога друштвеног положаја, морао да буде. О томе би могло да буде речи неком друго приликом, јер би озбиљан третман те теме изискивао један обиман текст.

Допуном, која је приложена, текст Посвете добија континуитет од првог до последњег реда у ономе што ти редови, тј. стихови, значе. Притом је та допуна без иједне речи која не припада самом аутору, тј. Његошу лично. На видику је потенцијални додатни квалитет Његошеве Посвете праху оца Србије који не треба олако, без промишљања, одбацивати. Нема сумње да претпоставке које су овом приликом изнесене имају потенцијал одрживости у себи. Хоће ли бити воље да се узму у озбиљније разматрање – избор је читалаца.

за П.У.Л.С  Добрица Ристић

[1] У уводном делу Религије Његошеве Николај Велимировић даје доста убедљиво образложење за свој „субјективни“ приступ Његошевом књижевном делу: „Ја нисам имао намеру да пишем „објективно“ о Његошу но баш „субјективно“. То јест, ја сам се трудио, да се савршено пренесем у свога јунака, да тако рећи оваплотим његову душу у себи, да се идентификујем с њим у свакој ситуацији живота, и да онда мислим, осећам и говорим као он. Мени није било до критике Његошеве мисли, но само до проналаска, до хватања, систематске конструкције и слике његове мисли. Није ми било до насилног категорисања и квалификовања његових осећаја, но пре свега до сопственог преживљавања тих осећаја.“ Николај Велимировић, Религија Његошева, Глас цркве, Шабац, 1987, стр. VI

[2] Јевто М. Миловић, Стазе ка Његошу, НИО „Универзитетска ријеч“, Титоград, 1983, стр. 296.

[3] Исто стр. 296.

[4] Исто стр. 296.

[5] Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Луча микрокозма, Просвета – Београд, Обод – Цетиње, Београд, 1975, стр. 222.

[6] Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Луча микрокозма, Просвета – Београд, Обод – Цетиње, Београд, 1975, стр. 222.

[7]Треба напоменути чињеницу, иако то нема неког значајнијег утицаја на разумевање стихова, да се интерпункцијски знаци у различитим издањима Горског вијенца донекле разликују.

[8] Оригинални текст Посвете праху оца Србије преузет је из издања Горског вијенца: Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Луча микрокозма, Просвета – Београд, Обод – Цетиње, Београд, 1975, стр. 9-10.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.