Entoni Hopkins: Znam da nosite brojne ožiljke na koži i duši

Čovek danas mora biti inteligentan da bi se nečem novom prilagodio i da bi preživeo. U suprotnom, pregaziće ga novine. Trenutno, televizija u svojim rukama drži moć, a vi ne možete insistirati na velikim filmskim projektima ako publika želi nešto drugo. Ali i to će proći. Gluma pak ne zna za format, vreme ili žanr. Ona je dobra ili loša.

Ovako, u ekskluzivnom intervjuu za “Novosti”, govori jedan od najvećih svetskih glumaca ser Entoni Hopkins (78). Proslavljena holuvidska zvezda, oskarovac, rođeni Velšanin, naglašavajući da je njegov posao da glumi jer od toga živi, kaže i da je zlatno vreme Holivuda prošlo, kao i da glumci iz Srbije znaju koji su to zahtevi koje danas nameće filmska industrija.

– Hrabrost je važna osobina. Nema nezamenljivih. Zlatno doba Holivuda imalo je svoja velika imena. Filmske zvezde koje su potpisale jedan sjajan period svetske kinematografije. I srpski film pamti ta vremena, čuvenu “Sutjesku”, “Bitku na Neretvi” i brojne glumačke veličine koje su posećivale vaše prostore krajem prošlog veka. Međutim, to doba je prošlo. Verujem da je sada tako i u Srbiji. Uostalom, poslednjih godina sarađivao sam sa mnogim vašim mladim glumcima, i znam da savršeno razumeju nove zahteve – kaže Hopkins, koji sledeće godine obeležava pola veka glumačke karijere.

Ovog oktobra pred njim je nova avantura – povratak na televiziju u naučnofantastičnom serijalu HBO produkcije “Zapadni svet”, čija premijera je zakazana za 3. oktobar. Najavljujući ulogu doktora Roberta Forda, ikona svetskog glumišta se sa setom seća dana kada se pre 40 godina otisnuo u Ameriku i zauvek ostao u njenom zagrljaju.

– Vreme je tako brzo proletelo da deluje nestvarno. U Njujork sam došao davne 1973, a u Malibu sam se preselio već 1975. Jednostavno sam navikao na ovdašnji način života. Obožavam ga! Kao i Amerikance. Dobrodušan su i zahvalan narod. Mada, imaju tu dozu ludila koja ih čini posebnima. Karakter im se najbolje oslikava u pravilu njihovog života: “Zašto čekati? Uradimo sve odmah!” Nedavno sam video sjajnu šalu, u stripu magazina “Njujorker”. Amerikanac je na Tibetu, gde sa starim mudracem priča o smislu života. Na njegovo pitanje koja je sledeća lekcija kojoj će ga podučiti, guru mu odgovara da će to biti nauk o strpljenju i kako je potrebno mnogo života da bi se spoznala ta mudrost. Na to mu Amerikanac odgovara: “U redu, pokušaću, i savladaću je za 20 minuta!”

* Posećujete li često Veliku Britaniju?

– Idem u Englesku, i volim da joj se vraćam. Nedavno sam boravio tamo zbog snimanja filma “Garderober” sa Ijanom Makelenom. Zaista divno iskustvo.

* Kako ste se osećali zbog odluke Velike Britanije da napusti EU?

– Naučio sam s vremenom da ništa ne možete kontrolisati. Ljude kojima ste podarili glas i vlast morate podržavati. To je, valjda, ispravno. Mada, možda, ne i pravedno. Nisam ciničan. Jednostavno, više ni o čemu nemam mišljenje. Neki bi rekli da je to ignorisanje stvarnosti, ali nije me briga čak ni za to.

* Šta nam možete reći o dr Robertu Fordu, čiji lik tumačite u “Zapadnom svetu”?

– Uvek dobijam uloge koje su u potpunoj suprotnosti sa mojom prirodom. Ti likovi su zavisni od apsolutne kontrole, a ja sam više od onih koji se prepuštaju struji. Volim takav život i trudim se da ništa ne shvatam previše ozbiljno. To ubija čoveka. Ford je sušta suprotnost – sve mora da bude potpuno savršeno. U neku ruku, on je lud. Podeljena ličnost, kojoj je dostojan sagovornik jedino on sam.

* Zbog čega mislite da takve uloge pronalaze baš vas?

– Trudim se već godinama da to shvatim, ali ne uspevam. Moguće je da je to zbog moje hladnokrvnosti, praznog pogleda… Ali nikada u tim likovima nisam nalazio užitak. Ne zanima me kontrola. Verujem da sva ljudska patnja dolazi iz potrebe čoveka da kontroliše sve. Da dominira i teroriše ljude oko sebe. Davno sam digao ruke od toga. Najveća mudrost koju sam stekao tokom života je da ne znam ništa. Mogu da imam mišljenje o nečemu, ali niko ne može da tvrdi da sam u pravu, i da je to mišljenje ispravno. Jednostavno – ne znamo ništa.

* Šta vas je privuklo projektu “Zapadni svet”?

– Nema tu velike filozofije, i to je ono što najviše nervira novinare. Svi očekuju neku fenomenalnu priču, i zaneme od čuda kad im kažem: “Ulogu sam prihvatio jer je to moj posao. Pozvao me je agent, poslao mi scenario, i ja sam prihvatio”. Ljudi bi voleli da pročitaju da me je oduševila ideja što ću glumiti poremećenog doktora iz hit-filma Majkla Krajtona, snimanog početkom sedamdesetih godina prošlog veka, a moja istina je sasvim drugačija. Dopalo mi se što seriju baziranu na filmu radi HBO, i što ću se posle nekoliko godina vratiti televiziji. I što je moj posao da glumim, i da za to budem plaćen. Dakle, zašto sam prihvatio ulogu dr Forda – nemam pojma. I to nije prenemaganje velike zvezde. Tako zaista mislim. Čudna smo sorta mi glumci.

* U čemu ste najviše uživali glumeći Forda?

– Sjajno sam se proveo snimajući ovu seriju. Bilo je veoma opuštajuće. Scenario je zahtevao da naučim brojne dijaloge, i pročitam mnogo teksta, ali tome se uvek radujem. Obožavam da učim dugačke tekstove napamet. To moj mozak održava svežim. U tome sam najviše uživao snimajući “Zapadni svet”. I, naravno, u saradnji sa sjajnim glumcima, kao što je Džefri Rajt.

* Može li tehnologija da pobedi zapisano u sudbini?

– Citiraću jednog naučnika sa čuvenog Masačusetskog tehnološkog fakulteta, sa kojim sam pre nekoliko dana, boraveći u hotelu u Bostonu, uživao u razgovorima tokom zajedničkog doručka i ručka. Pričao sam mu o ovoj seriji i ideji veštačke inteligencije. Dotakli smo se i stvaranja života iz epruvete, na šta je on odgovorio: “Možete stvoriti telo, ali ne i misao”. Ili, možda, greši. Niko ne može garantovati ništa. Sve je moguće dok ne dokažete da nije.

* Volite li naučnu fantastiku?

– Treba razlikovati žanr naučne fantastike od pojma utopije. U našoj seriji mi se više bavimo tim terminom, a on me je oduvek plašio. Prošli vek bio je era utopija – blistavih ideja koje su donele mnogo krvi i smrti. Boljševička revolucija, nacizam, fašizam u Italiji, zatim i hladnoratovski period, koji je ostavio velikog traga i u vašoj zemlji. Brojni su ožiljci utopijskih politika i ideja zapisani na koži i dušama balkanskih naroda. Često razmišljam o tome kako smo sa Rusima po završetku Drugog svetskog rata bili saveznici, a zatim su otkrivene strahote sovjetske tiranije. Ali nisu to samo odjeci jednog vremena. Teror ideologija menja lica, dok se pod maskama uglavnom kriju iste ideje.

* Imate o tome i lično iskustvo…

– Moj otac je bio ekstremni marksista. U tom duhu sam i ja odgajan. Kako su godine prolazile, slušao sam brojne priče – za i protiv. Kao zaključak, posle svih tih suprotstavljenih mišljenja, shvatam da je jedina izvesnost – smrt. Ima onih koji misle da će im slava, moć i novac omogućiti da je pobede, ali varaju se. Veruju da kontrolišući svaki aspekt svog i tuđih života čine nešto važno. Smrt je najbolji pokazatelj koliko u tome greše. Nema kontrole.

* Možda bismo onda mogli da prestanemo da se opterećujemo nevažnim sitnicama?

– Upravo tako. To je predivan osećaj. Prihvatite neizvesnost – to je jedina sigurna budućnost.

Moj je moto: Skoči sa ivice i ne okreći se!

Amaterski, putovanje magičnim svetom izmišljenih likova i života koji nas decenijama ostavljaju bez daha, Hopkins je započeo 1957. po završetku studija na Kraljevskom koledžu muzike i glume u Velsu, a zatim i Kraljevske akademije dramskih umetnosti u Londonu. Ipak, prve ozbiljne korake pred kamerama i na pozorišnim daskama napravio je uz čuvenog Lorensa Olivijea davne 1967. On je Hopkinsa, nakon što je ovaj dobio prvu ulogu u Strindbergovom “Plesu smrti”, opisao kao “mačka koji rolu nosi ponosno poput miša u zubima”. A baš tada, budući oskarovac naučio je najvažniju životnu lekciju, koju je tako vešto usavršavao svih ovih godina: “Nervoza je taština. Pitaš se šta ljudi misle o tebi. Dođavola sa njima. Jednostavno, skoči sa ivice i ne okreći se”.

Pedeset godina kasnije, ova maksima njegov je način života. Uz mnogobrojne pozorišne, ona mu je donela daleko poznatije uloge na velikom platnu, među kojima je svakako najpoznatija ona Oskarom nagrađena u kultnom ostvarenju “Kad jaganjci utihnu”.

Milan Adžić

Večernje novosti

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Entoni Hopkins, Film, Intervju