Među raznovrsnim prirodnim ambijentima Maroka i najprekaljeniji putnik pronaći će nešto što ne može videti na mnogo drugih mesta. Bilo da su to visoke kamenite planine, talasi okeana ili suptropska prostranstva, svako ovde može doživeti nešto nikad ranije viđeno, a među omiljenim izletima iz gradskih centara su i putovanja u peščane pustare dublje ka unutrašnjosti afričkog kontinenta.

 

Marokanski ergovi – oblasti potpuno prekrivene peščanim dinama – najnegostoljubivije su oblasti u ovoj severnoafričkoj državi, ali ih upravo to čini privlačnim turistima željnim egzotičnih pejzaža.

 

Većina ergova u Maroku izolovana je daleko od stalnih naselja, ali se jedan ipak našao dovoljno blizu ljudskoj infrastrukturi da postane omiljena destinacija za one koji žele da osete bar delić duha Sahare – Erg Čebi nalazi se nadomak gradića Merzuga, skoro na samoj granici sa Alžirom, i namernicima nudi instant iskustvo najveće peščane pustinje na svetu u malom…

 

Iako ga turističke agencije u većim gradovima Maroka reklamiraju kao “izlet u Saharu”, Erg Čebi realno ne predstavlja deo ove pustinje koja počinje nekih stotinak kilometara istočnije u susednom Alžiru. Ali, samo na pogled nemoguće je to znati, jer dine crvenkastog peska koje se izdižu i do 150 metara iznad okolnog terena izgledaju baš onako kako smo ih viđali na filmu.

 

Sa oko dvadeset kilometara dužine i oko osam kilometara na najširem mestu, Erg Čebi je druga najveća peščara na teritoriji Maroka – nešto južniji Erg Čigaga skoro je dvostruko veći, ali i mnogo nepristupačniji i neuređeniji, pa zato izletnici radije biraju manji Erg Čebi kao mesto gde prividno mogu uživati u saharskoj atmosferi a da se ne udaljavaju previše od tekovina civilizacije.

 

Međutim, to što Erg Čebi zapravo nije Sahara u pravom smislu ne znači i da ga ne vredi posetiti. Naprotiv, prizori iz erga umeju da budu prelepi, a ceo put do ovog mesta krcat je zanimljivostima.

 

U zavisnosti od toga odakle se kreće na put, ka pustinji Erg Čebi može se putovati čitav dan. Na tom putu prelaze se planine, prolazi se kroz kanjone, oaze, uz i kroz mnoštvo naseljenih mesta…

 

Svaku tačku na putu na kojoj se može zastati preduzimljivi Berberi iskoristili su da postave čajdžinice, restorane, ili makar samo najobičnije tezge sa sitnim suvenirima, ćilimima i odevnim predmetima među kojima prednjače dugačke marame za koje će trgovci na sve načine pokušati da vas ubede da su neophodne za preživljavanje u pustinji. U realnosti, izlet do nekog od marokanskih ergova ne može se uporediti sa pravim karavanskim životom u dubini Sahare, pa tako i turisti kupuju ove marame više kao modni detalj nego iz stvarne nužde…

Među i interesantnije znamenitosti duž puta spadaju kanjoni, od kojih se obično posećuju dva.

 

Kanjon Todra (ili Todga, zavisno od izvora – francuskog ili arapskog) omiljeno je izletište lokalnog stanovništva i preispituje naše shvatanje pojma oaze: umesto bujne šume okružene pustinjom, oaza Todre je prijatno hladna rečna obala koja se provlači kilometrima između vertikalnih litica visokih više stotina metara.

 

Za razliku od okolnih pustara, Todra vrvi od života. Mada ovde nema pravog kupanja, mnogi dolaze izdaleka da se smoče do kolena, u vodi se hlade lubenice, cede se pomorandže, miriše roštilj, odjekuju bubnjevi i ćemane… Možda ovo nije mesto gde bi svako poželeo da provede dan u “prirodi”, ali svakako jeste nesvakidašnji uvid u jedan način života na prvi pogled nama stran ali u suštini i ne toliko različit od našeg…

Kanjon Dad je nešto drugačija priča, bar utoliko što više podseća na netaknutu prirodu nego na vašarište. Možda najupečatljivija slika sa obala reke Dad su stenovite formacije koje lokalci zovu “majmunski prsti” – jedinstveni spomenik prirode ne toliko poznat van granica Maroka, ali koji itekako vredi malog skretanja sa glavnog puta.

 

Među stenama postoji i pešačka staza, po svemu sudeći vrlo živopisna, za koju je ipak potrebno odvojiti nekoliko sati pa aranžmani čija je glavna stavka Erg Čebi ne predviđaju i njen obilazak… Šteta, ali ako nas ikad put ponovo nanese u ovaj kraj sveta biće to sigurno jedna od stavki na listi stvari koje treba videti…

Poslednji trag urbane sredine pred ulazak u Erg Čebi predstavlja naselje Merzuga, siv i prašnjav berberski gradić gde putnik može kupiti sve ono što bi mu moglo zatrebati na dan ili dva u pustinji, ali i mnogo više od toga: berberski bazar na samoj ivici naselja nudi sve od igle, pa možda ne baš do lokomotive ali defitivno do prese za hladno ceđenje maslinovog i arganovog ulja…

 

Bazar je prava mala Ali-Babina riznica, sa sobama prepunim najrazličitijih predmeta od drveta, metala, kože, kašmira, zlata i dragog kamenja, ali i kojekave bižuterije i džidžabidža sumnjivog kvaliteta. Teško je napustiti ga praznih ruku, pa makar kupili samo staklenu flašicu ukrašenu limenim ornamentima u koju ćemo zahvatiti malo saharskog peska za uspomenu…

Na ulazu u Erg Čebi, goste dočekuju Tuarezi – berbersko pleme vezano za pustinju – u tradicionalnoj nošnji. Osnovni obilazak podrazumeva pešačenje ili jahanje kamila do udaljenih dina sa kojih se više ne vide obrisi naselja, posmatranje zalaska sunca, druženje sa domaćinima, noćenje u šatorima, posmatranje izlaska sunca i zatim povratak.

 

Jahanje kamila ipak zvuči daleko prozaičnije u teoriji nego u praksi, pa je upitno koliko to iskustvo zaista vredi osim samo da bismo se hvalili njime: životinje su uvezane u kolone po tri ili četiri koje vodi jedan od domaćina, napreduje se brzinom pešaka i sve vreme balansira u neudobnom sedlu metalne konstrukcije prekrivene grubim ćebetom dok ti sledeća kamila žvalavi uz nogu… Ako bih se ikad našao u situaciji da ponovim nešto slično, mogao bih i bez toga…

Za marokanski zalazak sunca mnogi tvrde da je jedan od najupečatljivijih prizora na ovoj našoj maloj planeti.

 

Ali umesto gorućeg crvenog neba, Erg Čebi nas je dočekao peščanom olujom i kišicom! Pesak nošen vetrom strugao je kožu kao šmirgla, krckao pod zubima i pronalazio svoj put do očiju i ispod naočara. Četiri dana kasnije, još uvek sam ga čistio iz ušiju.

 

Sunce ipak zalazi svakog dana – peščane oluje dešavaju se nekoliko puta godišnje, a kiša u Sahari pada jednom u nekoliko godina – i nije mi žao što smo umesto romantične idile doživeli nešto mnogo ređe, ma koliko bi to neko možda nazvao neprijatnim…

 

Pa opet, lagao bih kad bih rekao da nisam odahnuo u sigurnosti ispod cirade šatora…

Noćenje u marokanskoj pustinji, koliko god ga reklamirali kao pravu saharsku avanturu, čista je definicija glampinga: šatori imaju metalnu konstrukciju, PVC stolariju, vinilne podove, krevete, garniture za sedenje i drugi nameštaj, a svaki ima i zaseban mokri čvor. Zanimljivo je da uprkos površinskom izgledu pustinje ovde nema nikakvih problema sa vodom, budući da se ispod Merzuge nalazi jedan od najvećih podzemnih rezervoara pijaće vode u severnoj Africi.

 

Shodno celom karakteru kampa, i večernji program osmišljen je na sličan način, uz tradicionalnu večeru od berberskih specijaliteta (kuskus, tažin, testenine sa orasima i šećerom, mnogo voća i povrća…) i muziku bubnjeva Tuarega, tako da evocira autentično iskustvo, ali teško je oteti se utisku da je sve to samo predstava za turiste…

 

Jedino što nam preostaje je izbor da se prepustimo atmosferi, makar i tako veštačkoj, ili posmatramo sve to kao svojevrsno pozorište što suštinski i jeste…

Jutro posle pustinjske oluje ne donosi ni slikovit izlazak sunca, ali je vreme ipak dovoljno stabilno za lutanje među dinama, i to je najvrednije od svega što Erg Čebi može da ponudi namerniku.

 

Hladna podloga izmiče se pod stopalima, svaki korak otvara drugačiju vizuru, dok se konačno ne izgubimo u srcu tog džepa Sahare i možemo samo da zamišljamo kako bi to izgledalo biti okružen stotinama kilometara tih fluidnih brda od crvenog peska…

 

Budući da se Erg Čebi nalazi skoro na samoj granici sa Alžirom s kojim Maroko nema baš sjajne dobrosusedske odnose, dublje zalaženje u pustinju bez lokalne pratnje se ne preporučuje, ali ono što domaćini ne znaju ne može i da im škodi…

 

Za kraj punim peskom staklenu flašicu, i ne mogu da prestanem da razmišljam o tome kako nam različite tačke gledišta ponekad totalno menjaju stavove – isti taj saharski pesak koji nas ovde tako fascinira (iako ćemo ga kasnije danima istresati iz odeće i obuće) mrzimo iz dna duše kad ga kišni oblaci nanesu u naše krajeve i treba da ga speremo sa svojih ljubimaca na četiri točka…

Ali posle svega, mesta koja posećujemo najviše definiše ono kako ih mi doživimo.

 

Pa ako Erg Čebi i nije “prava” Sahara, to ne znači da nije i prava prirodna znamenitost koju vredi posetiti i treba ceniti kao takvu.

 

Selektivnog i elitističkog odnosa prema prirodnim lepotama ima i previše. Mi možemo da biramo da ne budemo deo te priče.

 

Kafa u ergu ili čaj u Sahari, u čemu je uopšte razlika?