Roman ,,Tunel” nas suočava sa mračnom stranom ljudske prirode. Kao čitaoci zalazimo u um čoveka koji je počinio zločin, ubivši ženu koju voli.

Može se napraviti paralela sa Kamijevim ,,Strancem”. Najpre nas početak u oba dela iznenađuje. Dok Merso spominje majčinu smrt i kako mu to ništa ne znači, Huan Pablo bez pardona priznaje zločin. Obojica nalaze trenutke radosti sa ljubavnicom, koja se isto zove – Marija. Motiv ubistva je još jedna spona. Obojica ubijaju u trenucima smanjene uračunljivosti: Merso zaslepljen sunčevom svetlošću, a Huan Pablo – besom i ljubomorom. Egzistencijalistička pitanja, osećanje usamljenosti, otuđenosti i unutrašnje praznine – još jedna sličnost. Alber Kami je inače obožavao Sabatov ,,Tunel” i rado ga preporučivao.

Pratimo bolnu ispovest slikara Huana Pabla Kastela. Pisanje knjige je za njega način da se opravda, ali traži i razumevanje. Ironično kaže kako je ubio jedinu osobu koja je mogla da ga istinski razume. Smatra kako će uspeti da dopre do većeg broja ljudi, jer publika voli da čita o zločinima. Imamo njegova sećanja na prvi susret sa Marijom Iribarne i na sve što se kasnije desilo. Često se pripovedanje prekida komentarima na svet i ljude, na osnovu čega vidimo koliko je on mračno raspoložen, depresivan i sklon (samo)destrukciji. Pošto ima nisko mišljenje o drugima, isto tako misli i o sebi. Podseća na Hamleta jer bi se radije ubio, nego da i dalje bude deo čovečanstva. Međutim, isto kao i Šekspirov junak zaključuje kako mu je lakše da podnosi teret života, nego da se suoči sa smrću.

,,Pokatkad verujem da ništa nema smisla. Na jednoj majušnoj planeti, koja juri prema ničemu već milionima godina, rađamo se u bolu, rastemo, borimo se, razbolevamo se, patimo, drugima nanosimo bol, vičemo, umiremo, umiru i drugi se rađaju da bi počeli ponovo beskorisnu komediju.

Da li je to tako stvarno? Razmišljao sam o ovoj ideji nedostatka osećanja. Da li je ceo naš život niz anonimnih krikova u pustinji indiferentnih zvezda?”

Marija je privukla Huan Pablovu pažnju na slikarskoj izložbi. Jedina je na njegovoj slici primetila detalj, koji su kritičari ignorisali. U pitanju je prozorče na kojem se vidi kako jedna usamljena žena sedi na plaži i gleda u more. Od tog momenta Huan Pablo vidi u njoj svoju srodnu dušu i postaje njome opsednut. Dok se nisu zvanično upoznali, maštao je o njihovim susretima i zamišljao njihove razgovore. Započinju ljubavnu vezu, koja s vremenom postaje puna bola i patnje. Glavni lik se priseća svoje ljubomore, kako je merkao Marijine postupke, kako ju je zbunjivao i povređivao. Više se ponašao kao dete nego kao odrastao muškarac: nije vladao svojim emocijama i često se kajao za prenagljene postupke. Njegova percepcija stvarnosti je bila iskrivljena i bio je uveren da ga Marija vara.

,,Ona je govorila da smo bića beznačajna i puna ružnoće; ma koliko da sam znao do kog stepena sam spreman za niskosti, užasavala me je pomisao da je i ona to mogla biti, da je sigurno bila. Kako? – mislio sam – s kim, kada? I u meni je rasla neka potmula želja da se bacim na nju, da je raskidam noktima, da joj stežem vrat dok je ne zadavim i da je bacim u more.”

Neki kritičari pripisuju glavnom junaku šizofreniju. On pokazuje i odlike graničnog, narcisioidnog i depresivnog poremećaja. Pronicljivo je tumačio svet oko sebe, uočavajući njegove nedostatke. Neprilagođenost ga je odvodila u samoću, očajanje i patnju. Za razliku od njega, Marija ostaje misteriozna figura do kraja. Dobijamo samo mrvice njene ispovesti, tako da želimo saznati više o njoj. Percepcija naratora je suviše iskrivljena da bismo se na nju oslonili. Pitanje je šta je istina, ali je sigurno da je bila usamljena poput glavnog junaka. Ostaju nejasni njeni postupci i odnosi sa drugima kako čitaocu, tako i Huanu Pablu.

Naslov knjige nam slikovito dočarava čovekovu usamljenost i bespomoćnost. Strašno je biti u tunelu odvojen od drugih. Nekad je taj tunel bio od stakla, nekad od crnog zida. Glavni lik je ponekad davao šansu drugima, gledao ih kroz prozirno staklo i ostvarivao kontakte. Ponekad je bilo tako mračno, odnosno, njegov um je bio pomračen pesimizmom i iskrivljenom logikom. Tada je ,,tunelski gledao“ na život, uočavajući samo ono negativno. Citiram:

,,i da je, u svakom slučaju, bio samo jedan tunel, mračan i usamljen: moj tunel, tunel u kojem je proteklo moje detinjstvo, moja mladost, ceo moj život. A na jednom od onih prozirnih delova kamenog zida video sam tu devojku i naivno sam verovao da je išla drugim tunelom, paralelnim sa mojim, kad je u stvari pripadala širokom svetu, svetu bez granica, onih koji ne žive u tunelima; a možda se iz ljubopitstva približila jednom od mojih čudnih prozora i ugledala prizor moje beznadežne usamljenosti, ili ju je zainteresovao nemi jezik, šifra moje slike.“

Huan Pablo je maštao da izađe iz tunela i da se sjedini sa voljenom osobom. Ponekad je dopuštao da se na zidu pojavi prozor. U tom kontekstu, ono prozorče sa slike dobija posebno značenje. On je čeznuo za drugima, ali je istovremeno osećao odbojnost prema njima. Nije uspevao da pomiri te protivrečnosti u sebi. Kada je upoznao Mariju, tada je odškrinuo prozorče. Osetio je malo radosti i nade da će biti voljen. Međutim, opet je zatvorio to prozorče i ostao ,,tuđin u životu žene“. Opet se predao mračnim mislima i strastima, što ga je odvelo u zločin.

Sabatov roman je kompleksna psihološka drama. Sigurna sam da neće prijati svakome, jer se bavi pitanjima ljudske egzistencije i smisla, takođe i mračnom stranom ljubavi i ljudske prirode. Nalazimo razumevanje, ali ne i opravdanje za postupke Huana Pabla. Da li mi kao Kastel živimo u sopstvenom tunelu? Kako da iz njega izađemo i kako da se suočimo sa neizvesnošću sveta? Lako je sakriti se u tunelu, ali onda život gubi svaki smisao. Ostajanje među zidovima nas čini sve usamljenijim i nesrećnijim, a samodestrukcija dovodi do uništavanja drugih, kao što nam pokazuje slučaj Sabatovog junaka. Bolje je izlaziti među ljude, ostvarivati bliske kontakte, preispitivati svoje viđenje sveta, raditi nešto korisno i stvarati. Na nama je da nađemo put do smislenijeg i ispunjenijeg života.

za P.U.L.S.E  Mirjana Dimitrijević

  argentinska knjizevnost, Ernesto Sabato, Mirjana Dimitrijević, Svetska književnost, Tunel