Ulogujte se / Kreirajte profil

Eseji Svetislava Basare

Evropa je La Manča sa izlapelim Don Kihotom na čelu. Često putujem po Srbiji i u prilici sam da se uverim da je Srbija, uz izuzetak Potemkinovog grada Beograda, jedna potpuno zapuštena zemlja. Pa, ako hoćete, i napuštena. Čitave oblasti su nenaseljene. To samo svedoči o lažnosti ovdašnjeg histeričnog patriotizma.  Da stvar dovedem do kraja: meni Evropa, pa ako hoćete i svet, sve više liče na Don Kihota koji se nagutao LSD-a i vijagre. Ako me pitate šta je upropastilo Evropu, a konačno i Srbiju, odgovoriću vam kratko i jasno – guzica. U svim doslovnim, prenesenim i simboličnim značenjima te reči .

Delo Svetislava Basare okrenuto je protiv Istorije, Tehnologije, Razuma, Grada. Protiv kategorija koje promišljanje sveta i jedinke opterećuju vidljivim okolnostima. Sveopšta analiza, razaranje sveta razumom, vodi konačnom obezličavanju i raspadu. Heraklitu su bila dovoljna 4 elementa. Savremeni hemičari su dospeli do brojke od 107 ili 108 i neprestano tragaju za novim. Bez sumnje, to će im poći za rukom. Ali, celina se, razložena na elemente, raspada . Nauka grozničavo nastoji da održi status quo. Umnožavajući analitičko znanje ona šarenilom činjenica koje ne govore ništa zasenjuje uvid u jednu i nedeljivu istinu. Basara ne nudi jednu i nevidljivu istinu, ali nudi odgovor o indikatoru drame sveta. To je, naravno, patnja u najširem smislu. Nekonsekventan u mišljenju, ali inventivan u njegovom dokazivanju, on ocrtava svet koji počiva na suprotstavljanju Razuma i Vere, Optimizma i Patnje, Tehnologije i Duha,Logičara i Ličnosti. Ovako suprotstavljene kategorije ocrtavaju i specifičan moralni poredak.

Sumnja (neverovanje) je pokretač svakog zla, iz čega sledi: istorija ovoga sveta je zlo; sve drugo iza, ma šta bilo, jeste dobro, beleži Basara u eseju ,,Na ivici”.U tom moralnom poretku put ka nedeljivoj Istini, put ka autentičnosti, moguć je samo Ličnosti, stvaraocu koji vlada voljom, onom koji je kroz Patnju došao do Vere, onom čiji je Duh nadvladao Tehnologiju.

Svetislav Basara: “Na ivici“

 Sumnja (ne-verovanje) je pokretač svakog zla

Britko i ironično, lucidno i hirovito Basara daje sliku jedne posrnule i posustale – moderne civilizacije, raslabljene skepsom, razumom, bezosećajnošću i komercijalizacijom svega i svakoga. U formi suptilnih, briljantnih eseja od razobličava i ogoljava isforsiranu laž, predstavljenu manipulacijama kao jedinu i neoborivu ,,istinu“ sveta. Kula Vavilonska, metafizički poduprta ljudskom gordošću, zlom, taštinom i palošću čoveka nepovratno se urušava pod teretom sopstvene bezbožnosti. Nevera je Damoklov mač sveta, giljotina koja upravo počinje da pada na vrat čovečanstva – njegovu poslednju sponu s Bogom. Pometnja i sebičnost već su na vrhuncu nihilizma, odnoseći u talasima smrti sve pred sobom. Stvorenja bez duše odumiru u svetu patnje i haosa.

Zlo se čini svemoćnim, ali stvari ipak ne stoje tako. Ono je unapred osuđeno na propast jer je ograničeno. Svaka granica je zlo jer razbija jedinstvo, ali istovremeno zlo samo sebe sobom ograničava, samo sebe izoluje od dobra i propada budući da nema oslonca. Drugim rečima, ono nije entitet, onako kako su ga zamišljali manihejci, ono je dobro koje je skrenulo sa putanje prema cilju; vrhovnom dobru – i samo sebi postalo cilj. A cilj, u tom slučaju, opravdava svako sredstvo. Ako nemam nikakvog drugog cilja osim sebe i sopstvene lagodnosti, ja sam zao; posegnuću za tuđom dobrobiti, u drugom neću gledati sabrata, već konkurenta, ako ne baš neprijatelja. Na takvoj, metafizički nelojalnoj konkurenciji, počiva sav jad ovog sveta. Ali ne može se reći da nespremno ulazimo u rat. Najpre porodica, potom škola i ostale mračnjačke institucije, uče sasvim otvoreno da do ,, cilja“ valja gaziti preko drugih, pa čak i preko leševa. I tako se došlo, danas pred kraj 20. veka, da vlast ovog sveta drže razbojnici, pijanice, hulje i razvratnici.

Stvorenje uvereno u sopstvenu konačnost nije slobodno; ono je zatvoreno u granice tela, granice ega, granice ideologije, granice države, granice vremena. Sve što može učiniti jeste da to tamnovanje učini snošljivim. I tako dospevamo do uživanja u čije se ime, tobože, ruše sve granice i svi obziri. To je fantom slobode Zapada, fantom koji sve proglašava dozvoljenim ukoliko donosi uživanje. No, svako uživanje je ograničeno. Zemlja dembelija ostaje pusti san. U stvarnosti je drugačije: da bi se uživalo mora se imati novca, mora se raditi( ili otimati) ili bar izmećariti. A tamo gde caruje nesloboda i nemoć, nužno caruju institucije.

Hodajući ivicom posrnulog sveta, zatrovanog SUMNJOM, RAZUMOM, TEHNOLOGIJOM, RADOM, REDOM I DUHOVNIM MRTVILOM – zatrpanog besmislom ,,INFORMACIJA“ (koje to zapravo i nisu), Basara se okreće blagorodnosti i večnosti jedinog pravog napretka – napretka u Duhu. Okrenut Duhu beskonačnom, on vešto balansira na ivici sveta kojim vlada fantom neslobode i konačne, duhovne smrti, razotkrivajući sav besmisao ISTORIJE.

Da bi se svet preobrazio u lažni raj, nužna je tehnologija. Istinski raj ne poznaje tehnologiju, jer ne poznaje potrebu. Stanje pre Pada, vele mistici, stanje je neposrednosti, zaokruženosti, punoćom koja se neprestano upotpunjuje, jer je napredak u Duhu beskonačan. Da bi zadovoljio narastajuće potrebe čovek je morao da uloži ogroman rad, a svaki rad koji nije striktno kreativan, u kome onaj koji radi ne proizvodi sve u svim fazama, najobičnija je kretenizacija, pa se stoga ne treba čuditi što su najmonstruoznije tiranije ovoga sveta toliko insistirale na krilatici: RAD, RED i MIR. Ako se okanemo demagoških velova, RAD znači KRETENIZACIJA, RED- POKORNOST, MIR – UMRTVLJAVANJE. A da bi svet ostao u stanju kretenizovanosti, brine se tehnologija svesti. Novine, radio, TV, sve to zasipa pojedinca tolikom masom informacija da on gubi svaku selektivnost i postaje automat koji prihvata sve. Pojedinac je samo psihofiziološki medijum u kome odzvanjaju poruke ideoloških centara moći.

Svetislav Basara: ,, Tamna strana Meseca“

Vaše ime, prezime, godina i mesto rođenja, zanimanje?

SVETISLAV BASARA, 1953, Bajina Bašta, Književnik.

Čime se najradije bavite, koje od vaših aktivnosti su vam najdraže?

Čitanje, dokoličarenje, šetnje praćene setnim meditacijama.

Ko bi ste želeli da budete?

Niko.

Vaši omiljeni prozni pisci?

Beket, Kafka, Bastos Rao, Lauri, Crnjanski.

Vaš omiljeni pesnik?

Rene Šar, Paul Celan, Anri Mišo.

Ko su vaši omiljeni junaci iz literature?

Moloa, Džefri Firmin, Mali Princ, Geometar iz Zamka, a, potom,čitav niz simpatičnih likova iz romana socijalistčkog realizma.

Koja vam je istorijska ličnost iz realnog života najdraža?

Šopenhauer,na prvom mestu. Nisam vatreni pobornik njegovog učenja, ali sam obožavalac njegove ličnosti. To je čovek koji nije imao dlake na jeziku. Potom Diogen .Zatim Salvador Dali. Posebno mesto zauzima JV Staljin. Zaboraavio sam Nerona. To je još jedna od nepravdi koja je naneta čoveku dovoljno smelom da spali Rim.

Koje istorijske junakinje volite?

Ženama nije mesto u istoriji nego u kuhinji.

Vaš slikar?

Dali, Bejki, Nenad Žilić.

Vaš muzičar?

Bah, Mik Džeger.

Gde biste voleli da živite?

U Diznilendu.

Šta najviše mrzite?

Rulju. Čim se rulja dokopa neke ideje, bilo ona religiozna, politička, naučna, odmah je sroza do neshvatljivog nivoa.

Vaš odnos prema establišmentu?

Moj otpor prema establišmentu imao je duboke korene i zato me niko nije dirao iz prostog razloga što niko nije ni sanjao da stvari protiv kojih govorim uopšte postoje.

Kako ste doživeli Titovu smrt?

Sećam se kao da je juče bilo: nepregledne kolone sveta gušile su se u suzama. Sve sm to posmatrao pijući hladno pivo u bašti hotela ,,Moskva”, vrativši se za trenutak daleko u prošlost, u Jerusalim, na Golgotu, gde je sličan ološ bio ravnodušan prema uspenju Boga na nebu, dok je ovde ridao ispraćajući bravarskog kalfu u pakao. Imao sam tada 27 godina i bio sam konačno uveren da ovaj je svet promašen, da je promašenost u neku ruku njegov smisao; da ona treba da nam ukaže da ovaj svet nije naš dom.

Vaše mišljenje o alkoholu i opijanju istim?

Oni koji piju nisu od ovoga sveta. Ili su sinovi tame ili sinovi svetlosti. Među njima nema mediokriteta, a ako se i koji nadje veoma brzo završava u ludnici ili na groblju. Ima ljudi koji piju da bi se razapinjali. Alkohol je u tom slučaju vid askeze. Blizina raskalašnosti i isposništva primećena je odavno. Takvi ljudi ne piju da bi se veselili, ni da bi tugovali, ni da bi zaboravljali; njima su podjednako odvratne i bezbrojne vrline i beznačajne patnje ovog raslabljenog doba ogrezlog u materijalnu udobnost. Za njih, alkohol je sredstvo koje ima za cilj da višestruko pojača osećanje otuđenosti i odvratnosti prema svetu. Oni piju da bi se ponizili u očima okoline i pred samim sobom; da bi se izlagali preziru licemernog sveta i da bi ga sami prezreli. Često toga nisu ni svesni. A to je dobro. Bog neretko skriva sakralni smisao njihovog propadanja. Sklonost piću, pored ostalog,neminovno dovodi do siromaštva, a ono se veoma visoko kotira na lestvici vrlina. U svetu u kojem je siromaštvo izloženo preziru ipak je potrebno malo dopinga da bi se čovek odvažio na njega.

Zašto patimo?

Teološki, ne zato što nas Bog kažnjava nego zato što nas još uvek voli. Dopuštajući patnju, vraća nas autentičnosti jer je samo patnja autentična; sve ostalo u ljudskom svetu je pomešano sa lažima, dvosmislicama, licemerjem. Patnja je jedini put izlaska iz brloga koji smo sami stvorili.

Kako gledate na institucije savremenih društava?

Crkva je odvojena od države, ali đavo nije; sve institucije savremenih društava ustrojene su tako da odvrate čoveka od Boga i da pomoć traži od socijalne, zdravstvene i sindikalne zaštite. Međutim,škola je najopasnija. Ono što se tamo predaje u tolikom je raskoraku sa onim što se u svetu dešava da se nužno nameće zaključak kako su sastavljači programa nadahnuti silama metafizičke subverzije.

Vaš pogled na stanje stvari u Crnoj Srbiji ili tzv SR Jugoslaviji?

Obično se kaže da smo zemlja bez mogućnosti. Ako se misli na tehničku stranu,onda se slažem. Medjutim, nema perverzije koja ovde nije moguća. Nema takve mašte koja bi mogla smisliti fiktivnu državu koja bi u pometnji prevazilazila ovu u kojoj tobože živimo. Ona više liči na delirične vizije nego na pokušaj da se uspostavi pravna država. Ustavna anarhija, tako bih je definisao. Ljudi kratke pameti sa nostalgijom se prisećaju Titovih dana. To je nostalgija za jagnjetinom, prasetinom, vinom i pivom; čežnja za jednim relativnim blagostanjem koje je padalo sa neba. Kratko pamćenje je i inače srpsko prokletstvo. Olako smo prešli i preko toga da je idilični socijalizam bila barka koja je plovila po krvi sabraće, a kojom je krmario čovek kojem se ne zna ni datum rođenja ni datum smrti. Neverovatno je šta sve Srbi mogu da pretrpe samo da bi bili siti,a sve su manje siti. Ne čudi me, ali me uvek iznova rastužuje, činjenica da smo ponovo u rasulu zato što smo olako naseli na još jednu Obećanu zemlju Dembeliju. Zar prethodno iskustvo nije bilo dovoljno.

Kako vidite sebe. Da li ste dobar čovek?

Dok sam bio niko i ništa, dok ništa nisam imao, bio sam mnogo bolji čovek. Bio sam u stanju da oprostim mnogo više, da volim iskrenije i saosećam dublje. Tih godina sam se ustručavao da kažem: ja. Međutim tada nisam imao saznanja. Bio sam mesečar i sve moje ljubavi, moja praštanja, moja saosećanja – behu samo san. Kasnije, sa saznanjem, kao i u slučaju Praroditelja, došlo je zlo. Koristeći se maskom odbrane od spoljašnjeg zla, ugnezdilo se u meni, pa sam sve češće i sa sve više prava počeo da upotrebljavam lične i prisvojne zamenice. Sada mi je svet bez privatne svojine nezamisliv, istina odvratan,ali nezamisliv.

Perspektive današnjeg sveta. Kuda dalje?

Laž će postati sve savršenija.Kada bude izgledalo da je istina konačno pronađena, Laž će biti na svom vrhuncu. Ali to će istovremeno biti i njen kraj.

Kroz formu upitnika, autointervjua, duhovnog i fizičkog putovanja kroz apokaliptičnu pustoš modernog sveta i sve njegovo ludilo ideologija, haosa i demagogija, Svetislav Basara se na sebi svojstven način – lucidnim humorom, fantazmagorijama i neobičnim, šeretskim ludilom obračunava sa pošastima društva u kojem smo osuđeni da egzistiramo pod svim (ne)mogućim pravilima – zasnovanim uglavnom na laži, gluposti, zlu i bolesnim, eksploatatorskim dogmama.

Zemaljsko poreklo Isusovo kao da hoće da nam pokaže relativnost, beznačajnost svih loza i svih rasa. Leš grofa istovetan je lešu kmeta.

Bog je stvorio čoveka i čovek se pobunio protiv Boga, udaljio se od njega i sagradio grad. Bog to dopušta. Ali udaljavanjem od Boga, kako to tumače mistici, čovek se približio ništavilu. Dakle, ako traži sebe, bez repera na Boga, čovek će pronaći uvek ništavilo. To je poznata i rasprostranjena bolest: sve je tu, ali nešto nedostaje.

U trenutku pomislih: bolje je što smo bili turski podanici. Mračnjaštvo i svirepost, sa kojima smo se, tako reći, saživeli, uvek mogu sublimisati u duhovnost i nežnost. Ali duhovno mrtvilo, ukrašeno šlagom uljudnosti, ne može sublimisati ni u šta. Može se samo nastaviti sa tonjenjem u kaljugu, neprestano izgovarajući: danke i bitte. To je, dakle, Mitteleuropa.

Mešavina turskog, grčkog, latinskog i čobanskog vokabulara, na šta je sveden srpski jezik, pogodna je samo za izricanje (i pisanje) gluposti, mistifikacija i laži; za hulu i blasfemiju, za psovku i bojni poklič, za poziv na pokolj i lupetanje.

Basara nemilosrdno zaseca u trulo tkivo jednog metastazom licemerja zahvaćenog društva, čije su ,,vrednosti“ zasnovane na temeljnim kulturološkim, dogmatsko-religijskim i ideološko-demagoškim lažima.

Nigde drugde nije dato toliko prava ološu kao u tzv. narodnim režimima. Nigde drugde nije moguće uspeti se visoko na društvenoj lestvici i odlučivati o stvarima od opšteg interesa samo zahvaljujući isticanju činjenice niskog porekla

Komunisti se bore protiv same ideje višeg bića. Sama pomisao o Bogu izaziva revolt u njihovim redovima. Međutim, to je apsurdna situacija. Ako Boga nema, čemu borba? Nije li to borba sa utvarama. Nema svrhe progoniti ni vernike, jer se oni obraćaju ničemu, dakle potpuno su bezopasni. Tu je drugo nešto u pitanju: oni podsvesno znaju da Bog postoji, ali neće to da prihvate. Hoće da budu kao bogovi. Dovoljni sami sebi. Uostalom, ne trebe svu krivicu svaljivati na komunistički pokret. Ateizam je mnogo starija pojava.

Nacionalizam je (ma u kom vidu) samo lepa maska decivilizacije i desakralizacije. Samo je izopačenom umu moguće proces razaranja tek započete univerzalizacije hrišćanskog sveta nazvati progresom. Univerzalnost latinskog i grčkog jezika koja je doprinosila sabornosti duhom orijentisanih u onostrano, srazmerno brzo je nagrižena prodorom ,,narodnjačkih“ stremljenja. Takav se svet, nakratko prenet iz vavilonske pometnje jezika i ideja, ponovo vratio vavilonizaciji kojoj je trebalo samo da sačeka ,,smrt boga“, pa da se raširi kao kuga širom Zemnog šara.

Oštrom oku i peru književnika Svetislava Basare ne promiče ništa – kroz formu eseja, sažimajući svoj neobuzdani duh sarkazma, ironije i parodije u jezgro zaodenuto provokacijom i šokantnošću, on na neizmerno duhovit i lucidan način daje presek ,, stvarnosti“ koja to zapravo odavno već nije (našminkana lažima jednog gerontokratskog društva licemera i praznih ljudi), nudeći kao odgovor na sveopšte ludilo izvorne, prave čovekove vrednosti i pre svega potrebu za Iskrenošću, Duhovnošću i čistom Verom.

Srbija je do temelja propala i korumpirana zemlja da bi joj mogla pomoći samo diktatura. Kada jedno društvo zapadne u tzv. negativnu spiralu, a naše je očigledno u nju odavno zapalo, kozmetičke popravke samo pogoršavaju stvar. To je bar očigledno. Iz godine u godinu stanje je sve gore. Tu su efikasni samo oštri rezovi. Nažalost, diktature su stvar prošlosti. Tolerišu se samo negde u Južnoj Americi i na Bliskom i Dalekom Istoku. A ni tamo nemaju naročitu budućnost. U to smislu rekonstrukcije vlade su najobičnije bacanje prašine u oči. Tu stvarni problemi nisu ministri, nego nakaradni sistem unutar kojeg deluju.

Šta preostaje čoveku nakon apokaliptičnih, upozoravajućih eseja Svetislava Basare? Šta preostaje čoveku umornom i obezglavljenom od svega, nakon par hiljada godina promašene civilizacije i haosa bezdušja?

Jedino što u ovom trenutku osećam i što mi srce ,,govori“ jeste jedna temeljna, sveobuhvatna, iskrena, dubinska i suštinska duhovna revolucija, korenita promena svega (korak po korak) do najsitnijih detalja – novi temelji iskrene duhovnosti na stubovima pravih vrednosti, milosrđa, saosećanja i čistog srca – bez novih lidera, dogmi, demagogija, izama, ideologija, sistema, prolivene krvi i izneverenih očekivanja. Vreme je… Neka bude.

za P.U.L.S.E: Dragan Uzelac

 

  •  
  •  
  •  
  •  



2 komentara na tekst Eseji Svetislava Basare

  1. Vlada

    01/11/2018 at 21:35

    Volim Basaru… ali mora se mnogo čitati da bi se razumeo….voleo bih jednom sesti s njim da mi objasni nešto što sam čitao od njega a nisam razumeo

  2. Miskomisica

    06/11/2018 at 22:33

    Pre nego bilokakvo sretanje i konverzacija, dopada mi se puka fantastika kojom obvladava u sprovođenju čitaoca kroz jednostavni i stvarni svet, ma kako siromašan, ojađen knjige. Smernice pronađene u sekundarnom romanu, čijeg imena ne mogu da se setim sad,vodile su me protiv svih naznaka opšteg haosa u čistoj crnoj nijansi, sa leve i desne strane. Ne ustručavam se da kažem da ni za trenutak nisam posumnjao u dobro ishodište, nakon sat ipo vremena utapanja u prozu. Smislen niz koraka ignorisan, dakako i pogled nazad. Bio je govor čime me je osvojio kao čitaoca.Pratim na netu i čekam da se domognem knjige esejića. 🙂
    PS. Ako ih igde ima gde

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.