Есхатологија, историја и њен крај

И кад отвори четврти печат, чух глас четврте животиње гдје говори дођи и виђи. И видјех, и гле, коњ блијед, и ономе што сјеђаше на њему бјеше смрт и пакао иђаше за њим; и њему се даде област на четвртом дијелу земље, да убије и мачем и глађу и смрћу и звијерињем земаљским. ( Отк 6, 7-8)

Коњаник и коњ у овом цитату представљају персонификацију смрти, односно једног од четворице антропоморфних облика пошасти, који имају задатак да опустоше људски род и заједно са осталим неприликама доведу човечанство до краја, где ће се у последњем чину свршетка свега одиграти Страшни суд, на коме ће сам Господ одлучивати о томе ко је спреман за рај и вечни живот, а ако за пакао и вечну таму и мучење. Питање дефинитвног краја историје, краја цивилизације и људског рода је једно од водећих питања у већини светских религија и филозофија, али и оних каснијих политичких религија, које ће наћи свој пут нарочито после Француске револуције 1789.године. А где је ту историја? Наравно, дефинитивно није одвојива од свега наведеног. Посебно се сама филозофија историје бави овим питањем. Време остаје у фокусу историчара као форма и као појава, као континуум и дисконтинуитет, односно као главни предмет проучавања. Историчари најчеће доживљај временског тока виде кроз три правца деловања, правац стреле, који се јасно завршава „есхатоном“ централним догађајем или програмом које је васпоставио творац тог времена. Ту су још модел круга, карактеристичан за античко схватање времена, где се време изнова понавља и модел спирале, где време доживљава своје тренутке врхунца и опадања.

Есхатологија представља читав један збир процеса у светским религијама, који воде ка крају времена. Она нам је недвосмислено важна и помаже оном проучавању времена симболично приказном у облику стреле. Дакле, у есхатологији предмет и циљ деловања времена је пут ка есхатону, као коначном одредишту. Есхатон или рај заправо представља утопијски савршени и дефинитивни смисао постојања времена, то је последња станица која даје одговор на питање чему уопште постојање цивилизације и човечанства.

Аврамовске религије су сагласне по питању облика и приказа последњих времена и краја историје. Дакле, дешава се општи рат добра и зла, после ког долази до коначног сређивања ствари кроз апсолутну награду и казну, које намењују снаге добра и снаге лошег. Централни мотив је победа смрти, победа пролазности и гаранција за вечност и хармонију, коју очигледно људски разум у овом облику не може да досегне. Време у овом случају није егзакнта појава, не знамо тренутак када ће се десити крај, већ кроз свете списе и предања постоје јасне појаве које наговештавају тренутак есхатона.

Појавом политичких религија крајем XVIII, а нарочито током XIX века и свих оних „изама“ који ће се отелотворити у веку касније, есхатон мења свој садржај, али смисао мање више остаје исти. Ако је Св. Августин делио време под снажним утицајем Светог писма, те јасно одредио његов почетак Постањем, а крај Христовим поновним доласком и већ изреченим Страшним судом, Карл Маркс своје материјалистичко схватање историје види кроз начин човекове производње. Тако он почетак времена датује првобитном људском заједницом, па преко робовласничког друштва, феудализма и капитализма, крај времена датује успоставом комунизма, односно бескласног друштва. Истини за вољу, овде је човек кројач своје судбине, за разлику код Св. Августина, где је то Господ. Крају времена по Марксу претходи рат, који је опет у некој форми рат добра и зла, међутим овог пута класни. Ратоваће они који имају и који немају, док ови други не победе и једнако не поделе светску својину, у којој се укида приватна својина и све постаје доступно свима. Дакле, утопијска слика, а коначно одредиште јасно.

Национализам, борба за национално уједињење и ослобођење, такође има свој есхатон. До душе, он није толико ванвременски као код у случају религије, он је локалног типа и тамо почетак и смисао времена почиње стварањем националне државе и остварењем националног мита. Доста опаснији је екстрем таквих програма виђен код нациста. Нацисти желе успоставу „хиљадугодишњег царства“, заснованог на теорији о једној и јединственој аријевској раси. Она је нешто између рационалног и ирационалног, али је опет човеку, али овде јасно одређено ком и каквом човеку, дата могућност управљања путем који води до коначног исходишта.

Хладноратовско доба, нуклеарна ера и биполарна подела света донели су нова гледишта на крај историје. Од најмрачнијег сценарија и потпуне пропасти, општег нуклеарног рата и разарања свега нуклеарним арсеналом сукобљених страна, до романтизованог краја који нам даје Френсис Фукујама. Он истиче да је крај историје успостављањем победом демократије и капитализма, над комунизмом. Цео свет, што се односи и на поражену страну, прихватају плуралистички систем оличен у америчкој демократији, која човечанству уместо сукоба на идеолошкој бази, даје могућност такмичења, односно надметања у утакмици слободног тржишта. Ово искључује потребу за велким окршајем, који би предводили НАТО, односно Варшавски пакт. Међутим, стиче се утисак да Фукујама није био у праву, или је са друге стране тај његов крај историје одложен. Уједињена и солидарна Европа ових дана је посебно угрожена и чини се да пролази најтежи испит од Другог светског рата.

На крају, остаје отворено питање када ће се коначно десити неки од ових сценарија? Да ли ће доћи до коначног краја времена? Време не мирује, оно почива на низу константних процеса. Увек ће бити болести, рата, смрти, иако се човечанство одупире тим помислима. Са друге стране, питање је да ли су многе цивилизације нестале, или су само промениле свој облик. Ако је нестао Рим, његове тековине нису. Византија нам је оставила православље, антика читаву филозофију једног времена, цивилизације преко океана, које су нестале у процесима колонизације, оставиле су нам знања о гајењу кукуруза, нпр. На крају, да људски род и нестане у прах и пепео, време наставља да тече, за неки други живот, онако како је и пре нас текло.

за ПУЛС: Немања Љ. Јовановић

Tekstovi o religiji na portalu Pulse

  Društvo, Eshatologija, Filozofija, Nemanja Jovanović, Religija, Sociologija