Европа, јединство, солидарност.

Европа, јединство, солидарност. – Европске муке са избјеглицама са Блиског истока, првенствено из Сирије гледамо сваки дан, нeријетко и са потресним сликама. У тексту ћемо се првенствено бавити Европском унијом, њеним јединством и унутрашњом солидарношћу тако да ћемо се вратити мало у прошлост и вријеме насилног рушења легалне власти у Украјини.

Послије преузмања власти директно са улица Кијева, нова власт доноси уз заокрет у политици истовремено и нове законе о језику. Јавља се побуна на истоку Украјине, коју не може да угуши нова власт у Кијеву и тиме добијамо ратиште на периферији ЕУ. Стижу оптужбе од појединих руских сусједа, Украјине, Пољске као и потпуно очекивано од “свјетског дежурног полицајца – САД да су Руси инспирисали, помагали и организовали ту побуну. Све очи Европе су упрте у Њемачку, као пресудног фактора какав ће став заузети у име Европе из разлога блиских политичких и економских односа Њемачке и Русије које су створиле још за вријеме мандата канцелара Шредера. Стиче се утисак да је под притиском САД, канцеларка Меркел пристала на увођење санкција Русији, са јасном идејом да Њемачка од свих земља које уводе санкције највише економски губи.

Међутим мало се бар до сада обраћало пажње шта Њемачка добија са санкцијама према Русији. Она се дуго сматрала “економским џином” и “политичким патуљком”, тако да ову прилику да коначно постане и “политички див” Њемачка политичка елита очигледно није ни по коју цијену хтјела да пропусти. Избацивањем захуктале Руске економије из Европе, која је задњих година све више била заинтересована за све облике улагања у Европске земље поред извоза гаса и нафте, као и обрнут процес улагања европских држава у њену привреду тиме бивају прекинути. До почетка санкција интегрисаност привреда Руске федерације са Европским земљама је била релативно мала, али са великим потенцијалом да сарадња у будућим годинама буде много већа па самим тим и узајамна интегрисност. Посљедњих година су многи економисти упозоравали на недовољну економску интегрисаност монетарне политике на нивоу ЕУ и њене унутрашње солидарности. Послије санкција према Русији добијамо “политичку солидарност” гдје земље кроз које је требао проћи Јужни ток, не реализују пројекат из разлога притисака Њемаче и САД, за политичким јединством Европе и ако су то најсиромашније земље у Европи и један такав пројекат би дугорочно много значио њиховим посусталим економијама.

Послије нам долази и Грчка криза, гдје солидарност унутар ЕУ опет нестаје и ако се зна да Грчка није способна да врати постојећи дуг а економски лијекови “Тројке” само још више руше економску снагу Грчке и повећавају њен укупан дуг. У том тренутку баш Њемачка инсистира на обавези свих па и саме Грчке да врате што су узели и да економске солидарности унутар ЕУ не постоји када су новац и дугови у питању. Доведена до зида Грчка влада попушта и Њемачка уписује још једно атрактивно “закуцавање”.

Убрзо креће и талас избјеглица са Блиског истока гдје Њемачка отвара врата и тражи солидарност и јединство ЕУ за збрињавање ових очајних људи. Интересантно је анализирати и медије из којих држава су новине које су ставили фотографију утопљеног сиријског дјечака на насловну страну. Уреднику Политике су приговорили зашто је стављена таква слика на насловну страну и дали се ради о емотивном гађању нације ако знамо колико је дјеце пало под НАТО бомбама по свијету али њихове слике нису објављиване никако а не на насловној страни. Ради ли се и овдје о културној и новинарској солидарности са Европском. И овога пута као што сам навео присуствујемо одлучности и првенству, њемачке политике како да се ријеши проблем збрињавања имиграната који су преплавили поједине државе.

Политичка теорија каже да кризе и један “праведан рат” снажно учвршћују нацију и подстичку солидарност и јединство унутар народа. Чини ми се да је крајње вријеме да се сви упитамо присуствујемо ли ми данас управо томе, креирању криза које треба да буду снажан подстицај додатном уједињењу Европе. Међутим у ЕУ се појављује све више гласова који сматрају да њихове државе нису били учесници “обојених ратова” по свијету па не би требале ни да сносе посљедице такве политике. Други се питају и да којим случајем Русија падне у руке ЕУ и САД, колико би њихове државе профитирале из тог пада и ако трпе посљедице санкција Руској федерацији. Какви ресурси би њих “запали”, од великог Руског богатства првенствено у области енергетике. Ово трчање из кризе у кризу унутар ЕУ, од санкција Русији, преко Грчке па сада до имиграната са Блиског истока, као и најаве неких економиста да долази нови берзански крах, намеће се питање; када ова серија “ванредних ситуација” прође и када се почну сабирати учинци, посљедице многих одлука канцелара Меркел, каква ће бити политичка мапа ЕУ и односи унутар ње?! Хоће ли ЕУ бити јединственија, солидарнија или улазимо у период константних “ванредних ситуација” унутар ЕУ, како би се управо тим кризама и страхом од “диктатора са истока” очувало једва постигнуто јединство. Оно што нам изгледа да већ знамо, Њемачка послије овога постје политички див али која је цијена свега тога?