Evropska trulež i američka civilizacija – Fest 2023
Do sada – FEST je imao oko četiri miliona gledalaca i skoro 4000 značajnih svetskih filmova – koji su na njemu imali jugoslovensku/srpsku a često i regionalnu premijeru. U tri nastavka možete pročitati osvrte na dvanaest prikazanih filmova na 51. FEST–u održanom od 24. februara do 5. marta 2023. godine u Beogradu
Palanka u EU…FEST 23
AS BESTAS (2022 Spanish-French movie)
r.: Rodrigo Sorogojen; ul.: Deni Minoše, Marina Fois, Dijego Anido, Luis Zahera, Marije Kolom(b)
Zasnovano na istinitoj priči: sredovečni par Francuza se odseli u galicijsko selo, nameran da se bavi održivom poljoprivredom i tu ostari na miru, ali – meštani baš ne ljube mnogo Francuze kao naciju a osim toga preziru te ekološke kerefeke, već bi radije Norvežanima za skupe pare prodali placeve za vetrogeneratore. Francuzi, simpatični i dobrodušni bucko Antoan (Deni Minoše) i otresita i lojalna Olga (Marina Fois) odbiju da potpišu ugovor s graditeljima vetrogeneratora i tako pomrse konce neukim domorocima, pre svega braći Ksanu i Lorenu (Luis Zahera, odnosno Dijego Anido), koji počnu da primenjuju sve vrte nasilja, od podjebavanja po nacionalnoj osnovi, seksualnih insinuacija, ometanja poseda, trovanja vode za navodnjavanje i na kraju se to završi ubistvom.
Napetost, mržnju, strah, zlo – moguće je seći nožem u dugim scenama snimljenim u jednom cugu, braća liče na „incestaše“ iz Burmanovog Oslobađanja i tako se i ponašaju –kao najgore siledžije koji čim nanjuše bilo kakav znak načitanosti i finoće kreću kao ajkule na krv (to jest, samo citiram Opstanak i Diskaveri, ako je u međuvremenu ustanovljeno da stvari stoje drukče, kao što je kukolj odavno rehabilitovan, onda mi sleduje kanselovanje ako ikada budem zašao kružoke morskih biologa u Nevjorku i Bostonu).
U jednom trenutku sam se uplašio da film ne pođe u pravcu Pasa od slame na galicijski način. Jer kada je Antoanova udovica ostala sama pa joj u goste stigla ćerka…samo sam čekao da vidim nasilničke face na prozoru. To nije prikazano (možda izostavljeno iz istinite priče?!), ali većim delom filma se napetost mogla fizički osetiti u publici. Kompozitor Olivije Arson je napisao odličan skor, bilo je tu svačega, udaraljki koji upozoravaju na dolazak King Konga, pa do depresivnog i užasavajućeg testerisanja violončelima. Sad mi pada na pamet da je muzka ovog puta zaista bila deo filma. Snimatelj Aleks de Pablo je oslikao galicijska brda vrlo neturistički, kako i treba, čak i u proleće i leto nema tu neke rapsodije bojâ, mukotrpan rad u povrćnjaku je dat u tonovima pečene sijene.
U dugom dijalogu koji prethodi tragičnom epilogu, Antoan pokušava da se raskusura sa Ksanom u jedinoj lokalnoj birtiji. Ksan se inače izražava dugačkim, ironičnim rečenicama kao da mu je Šekspir pisao replike, ali to što on kaže zapanjenom Antoanu (koji deluje kao predstavnik EU u susretu s kanibalističkim pigmejcima i vlasnicima ogromnih mangoa) – esencija je ksenofobijei odmah iz nje proizlazećeg šovinzima, plus mržnja prema obrazovanim ljudima i svakom organizovanom radu, to je esencija zavisti kao u Šćepanovićevim „Ustima punih zemlje“: a šta ti misliš da si bolji od nas?! S takvim bolidima nema dijaloga i koliko god čovek popuštao, oni će jače da zategnu. To Antoan iz ponosa odbija da shvati. On u jednom momentu, kada ometanje poseda i pravljenje štete još nije izgledalo tako gadno, kaže ženi: „Borićemo se, je l’ da?“ „Nismo došli ovamo da se borimo!“, odgovara ona.
Antoan je „nestao“ što se tiče Olge, ali mi u sali smo videli dugu, mučnu scenu u kojoj su dva ružna i zla brata bila jača od Miloša. On je, pre nego što je ubijen, pod lišće sakrio video kameru kojom je, jadan, višekratno pokušao da dokumentuje progon, ali lokalna policija se uopšte nije pretrgla da reaguje. Olga, koja je dotle bila za to da prodaju imanje i odu nekud gde je sigurnije, odjednom rešava da ostane, da sama obrađuje zemlju i za svoj groš traga za mužem (njena ćeka kasnije postavlja pitanje „kako to da se policija tu ne angažuje?!“, a povremeno mora da se sretne oči u oči s komšijama za koje veruje da su joj ubili muža. Ćerka ne može da je nagovori da pređe da stanuje kod nje. Taj dugačak dijalog majke i ćerke malo me je zaboleo. Mislim da je to tragičan nesporazum i da je ćerka ipak bila u pravu. Nisu nam predočene sve činjenice iz porodične istorije, ali meni je nešto trulo u tom dijalogu, tu sam na strani ćerke.
Film ima veličanstven kraj, ipak. Nakon što je pronašla video kameru, Olga – protivno svakom zdravom razumu – odlazi komšijama i traži da razgovara s njihovom majkom, zlom seljančurom kao da je izašla iz pripovedaka Gi de Mopasana (on je tako mrzeo seljake…) i kaže joj:
„Vaši sinovi će uskoro da idu u zatvor. Ubili su mi muža. I vi ćete ostati sami kao i ja. Ako vam nešto bude trebalo, znate gdesu moja vrata!“
Ne znam koliko je ovo autentično, ali lepo zvuči. Uskoro su pronašli i telo… Olga ispraća ćerku Mariju (Marija Kolomb) na autobus. Izgleda da su one teške reči zaboravljene, ali ožiljci mora da su ostali. Filosofija palanke u galicijskoj praksi usred EU.
Belo, volim te zimzebelo – FEST 23
THE SON (2022 French-British-American co-production)
r.: Florijan Zeler; ul.: Hju Džekmen, Lora Dern, Vanesa Kirbi, Zen Mekgrat, Hju Kvarši
Amerikancima (osim Timu Bartonu i Vesu Andersonu) danas nije dozvoljeno da snime ovako „beo“ film. Ali dosetili se Holivuđani (ovaj film ima „Univerzalovu“ špicu), a i Francuzi isto tako, pa zovu tzv. strance. Stranci, a plavooki? Ma, daj. Uostalom, zašto u idealnom timu francuske fudbalske reprezentacije iz 1980-ih nema Žana Tigane? Eto, rekao sam. Moram da priznam da već godinama ne mogu ni mrtav da se uživim u probleme crnaca u korporativnoj Americi ili afrikanskih Arapa u Belgiji i južnoj Francuskoj. Eto, rekao sam. Preča mi je nepravda prema srpskom narodu, bre. Znači, ovo je film kao iz perioda fiskalne cirka 1966. Naredne godine izađoše Pogodi ko dolazi na večeru i U vrelini noći, a već 1968. je počeo bleksplojtešn filmom Krvava podela Gordona Fleminga, gde Džim Braun u sinemaskopu pokazuje svoje ragbi mišiće a ljuba mu je plavojka. Ali i danas se može snimiti beli film ako daš Francuzu da piše i režira. Florijan Zeler je barokno svestran: slavan romanopisac, izvođeni dramatičar, a onda je poželeo i da režira jer je tako u mogućnosti. I evo belog višeklasnog filma, u kome ravnopravno glumi unutrašnji enterijer bogatog doma (sa sve hladionikom za vino), a jedini crni lik je primarijus koji predlaže da sina zadrže na lečenju. (Sadržaj američkih frižidera i smočnicâ mi je vazda skretao pažnju u slešer hororima 1980-ih. Posebne police za sladoled na štapiću, aparati za kocke leda itd.) Uostalom, ovo je postfrojdovska porodična drama s idealnim brojem likova za pozorište – između 4 i 6 – pa normalni amerikanski reditelji koji su završili Višu školu Političke korektnosti u Solt Lejk Sitiju ne bi ni uspeli da miljanićevski po ključu ili kao u rejlami za Radensku ♥ ♥ ♥ naguraju sve što bi želeli: jednog crnca, jednog hispanoamerikanca, jednu gej osobu, jednog pegavog nacoša, jednog alchajmerovca, jednog Rusa komšiju s atomskom bombom u podrumu, jednog Kineza zaposlenog na odgovornim zadacima u hemijskoj fabrici, i slično.
Zeler snima trilogiju i ovo je drugi deo. Za Oca je Entoni Hopkins dobio Oskara i ovde se on pojavljuje kao kameo, da podseti na sebe i kaže ono što bi možda bolje bilo da je prepušteno gledaocima da sami zaključe. Hopkins je malčice uvenuo, izgleda kao svoja bleda fotokopija, pojava mu je kao Rutger Hauer na samrti, glas mu je prilično ufitiljio, pandemija ga je unazadila, onaj boravak u vili od 300 miliona kvadrata, ona samotnička patnja dok je muzicirao na koncertnom klaviru u muzičkom salonu, pa slikao na Jutjubu i sliakrskom ateljeu, pa slao poruke o distanci i prevenciji, e, ta izolacija ga je sredila kao naše penzose policijski čas ili Staljina onih 5 godina u bunkeru za vreme rata. Isto se dogodilo i Patriku Stjuartu; on je postao tetka koja štrika i čita Šekspirove sonete na Jutjubu. Dik Van Dajk i Mel Bruks su sada samo svoje senke, a umeli su da igraju badminton 2 sata nedeljno u Central parku. Kud ja odoh?
U Nevjorku gradu, u onim zgradama od cigala koje znamo iz tolikih filmova iz doba kada je tamo bilo bezbedno hodati, Piter Miler živi san svakog muškarca od +50: ima mladu ženu, bebača sina, uspešan posao na visokom spratu nevjorškog nebodera i pozvan je u izborni štab demokratskog crnog političara. Piter je Hju Džekmen, koji izgleda duševno i karakterno kao Ričard Krena, a kul i tajanstveno kao Sem Šepard. U tim godinama vitak tako biti…! Njegova žena Bet (Vanesa Kirbi) seksi je i predana, čovek bi pomislio da je sin iz filma Otac prevazišao sebičnog i odsutnog ćaleta. E, ali ne bi psihoanalitičari toliko mnogo ’leba jeli da je tako. Amer je kao Džon Vejn ili Gari Kuper ili Vilijem Holden – on ćuti i nikome se ne poverava, jedino kaže „let’s go!“ ili „I reckon…“, ni ženi se ne poverava, ali od 1950-ih kreće navada psihoanalize i moda lepih zuba. I zubari i psihići postadoše tako u narednim decenijama najbogatija struka u SAD.
U ovakvu srećnu familiju koja nikako nije za američki film osim ako ih ne kidnapuju i zakolju neki teroristi, bane bivša žena Kejt (Lora Dern, ostarela) i kuka na njihovog sina, Nikolasa (Zen Mekgrat), u najgorim godinama, manipulatora, s jednim polupokušajem samobistva (ili je to samopovređivanje?), begunca sa časova i profesionalnog depresivca.
Piter iz keca prihvata da uzme sina na staranje (publika odmah zna da će to biti ’rani kuče da te laje), misleći da je to mačiji kašalj biti ćale tinejdžeru a najviše zato da bi se iskupio što je napustio prvu familiju i oženio se mlađom. Ali i iz još jednog razloga, kojim se gledaoci direktno gađaju u glavu: naime kada Piter dođe u goste ocu (Hopkins) i za ručkom mu slavodobitno saopšti kako će da odbije premeštaj u Vašington i rad u izbornom štabu „jer je potrebniji sinu“, deda to odmah skrozira i podsmehne se da grublje ne može biti: „Zato si došao, da mi kažeš kako si bolji otac Nikolasu nego što sam ja bio tebi? Čoveče, imaš 50 godina i još kukaš što ti nisam bio po volji? Zar nije vreme da kreneš svojim putem? Preboli to, jebo te bog, preboli jebote, i idi dalje!“ (A za ručak bila opasna pačetina… Piter bi jamačno uzeo još, ali je žurio da se pohvali tati.)
Nikolas je manipulatorska hulja, on samo čeka priliku da Bet i Piteru zameri što su se Kejt i Piter razveli. „Da li si znala da je on oženjen?“, pita on Bet. Pasivno-agresivni ucenjivač, little piece of shit. Gledaocima je jasno da je Nikolas u stvari osmi putnik, sa zadatkom da sruši svaki dom u kome se nađe, ali roditeljska je ljubav slepa. U filmu Natural Enemy Daglasa Džeksona iz 1996, poslednjem pokušaju da uđe u „stardom“ za Vilijema Maknamaru, on igra ambicioznog omladinca koji se useljava kao podstanar u familiju karijerističkog Teda Robardsa (Donald Saterlend) i sjebe im familiju, siluje čoveku sina i navede mu ženu na pobačaj. I to je ono što Nikolas metaforički radi u najidealnijim uslovima koji se mogu zamisliti. Dirljivo je kako je otac Piter slep pred očima i u jednoj od boljih scena – „časovi plesa“ za smotanog sina – kamera se pomera s razigranog bračnog para na Nikolasa, koji je opet u najmračnijoj depresiji. Kasnije je u jednom trenutku nagovešteno da bi on mogao da naudi i mladom polubratu. Ali Zeler je Francuz koji je u „Unverzal“ došao da se raskusura sa svojim roditeljima, ne da snima horore i slešere.
Znate ono kada su u filmovima (između ostalog i u Nepoznatom iz Nord ekspresa) sportisti glavni likovi, ali ih nikada ne vidimo kako treniraju (osim boksera), oni su usnimljeni uvek „na kraju“ treninga kada stave peškir oko vrata i priđu stolu gde ih čeka bokal limunade. Ili kada poslovni ljudi „mnogo rade“, ali su usnimljeni uvek kada ih prekine telefonski poziv ili kada kreću na ručak. Tako i ovde Piter na poslu uglavnom vodi teške porodične razgovore, a na važnim sastancima mu misli vrludaju. To naprosto nije moguće tako.
Film doživljava vrhunac u 55.-om minutu kada Bet vikne Piteru: „Zar ne vidiš da se njim nešto nije u redu?“, a kamera se izmakne i mividimo da je to čuo Nikolas koji je stojao iza nje. Tu bi Amer krenuo u psihološki horor (kao u Prirodnom neprijatelju, na primer ili u filmu The Good Son), ali mi samo gledamo kako Piter odustaje od posla u izbornom štabu finog demokrate koji bi da uvede mediker za sve. Kada posle pokušaja samoubistva smeste Nikolase u ludaru, treba doneti odluku da li da tu ostane silom, jer odbija tretman. Isprva Piter i Kejt odluče da prihvate savet primarijusa (Hju Kvarši) i tu bi jedan „Halmarkov“ film za matine stao. Tužna ljudska priča. Ali oni se na izlazu predomisle i povedu Nikolasa kući. Posle prospavane noći, Nikolas im kuva kafu, jutro je vedro, porodična idila. I tu bi u francuskom filmu bio kraj. Ali ima još. On se ubije. I tu bi neki redielj zavrpio posô. Ali ima još. U epilogu koji vonja po stravi i užasu, očekivao sam da iza zavese, kao Džejson, bane Nikolas s nožem ili pištoljem. Ali, ovo je još gore, što se dešava s plakanjem čoveka od 50 leta. Svi citiraju onoga manijaka Dostojevskog o dečijoj suzi, ali deca zaborave na suze, najteže su suze 40-godišnjaka i 50-godišnjaka.
Ja sam te klonirao, ja ću te i ubiti! – FEST 23
INFINITY POOL (2023 Canadian-Croatian-Hungarian co-production)
r.: Brandon Kronenberg; ul.: Aleksander Skarsgor, Mia Got, Kleopatra Kolman, Tomas Krečman, Jalil Lesper
Kada Gabi Bauer (Mia Got) za stolom kaže da glumi u reklamama (dok ne nađe pravu ulogu) jer se specijalizovala da sve uradi s najgorim mogućim rezultatom, pa uzme da demosntrira to tako što pokušva da iseče zemičku tupim hotelskim nožem i pritom se prenemaže (e da bi gledalac poželeo solingen nož za hleb i leševe iz naših crnih hronikâ), to je dašak Kronenberga ćaleta iz njegovog poslednjeg dobrog horora (posle čega je napravio samo još dva dobra filma, dve atipične akcije): dosetljivo, originalno, bez suštinskog sadržaja, besmisleno.
Film počinje kao arthaus psihološki erotski triler, a posle se uvodi tvrda naučna fantastika, taman kada bismo od normalnog reditelja očekivali seks, sudsku dramu, zatvorski film i razrešenje motiva bračnog para Bauer. Ima samo seksa, ovog ostalog jok.
U fiktivnoj – verovatno azijskoj a sigurno futurističkoj – zemlji koja živi od turizma i komercijalizacije svojih kulturnih običaja koje prodaju u vidu etno festivala, letuju propali pisac Džejms Foster (Skarsgor), koji izgleda kao mladi Džulijan Sends s mišićima Viga Mortensena i supruga mu Em (Kleopatra Kolman) koja izgleda kao basistkinja u bendu Toma Petija u „Mapet šouu“ da je to bogu plakati. Maske festivalskog fašnika liče na posmrtne maske Miča Mekkonela. Oni se upoznaju sa zlokobnim parom Gabi i Alban (Jalil Lespert) Bauer. Isprva nije jasno da li je Alban otac ili šugar dedi. Brzo se to razreši. On je šugar dedi. Piščeva žena je ćerka izdavača. Gabi je izuzetno seksepilna, ona prosto navali na smotanog pisca, i ponudi mu bijela njedra u bikiniju na izvol’te dok mu govori: „Čitala sam vašu knjigu i obožavam je“, njen govor tela, usana i reči poručuje: „želela bih da ti ga popušim i oližem jaja i turim jezik u čmar“. Pisac naravno najviše pada na laskanje o svom književnom delu. Šugar dedi i šugar žena se tokom celog filma potpuno ignorišu, ali izdržavana lica u ovim brakovima, pogađate, na korak su od toga da se po’vataju.
Bračni parovi odu na izlet iako je to zapravo zabranjeno, jer „u zemlji vlada diktature, korupcija, kriminal, turisti su sigurni samo u risortu“, ali Bauerovi im kažu da su to već radili. Oni se lepo provedu na ubavoj plaži (kâ Kraljičina!), roštiljaju, brčkaju se, ali od seks on d bič, gledaoci su dobili samo – qwrc. Naime Gabi priđe piscu koji piški i izdrka mu pošteno. Žurio sam na poslednji prevoz (i ne stigoh ga) pa nisam pročitao na odjavnoj špici ko je body doubler za Džordža. Za Mariju Končitu Alonso, međutim, znam: Liza Marija Stanja.
Uveče treba da se vrate, svi su pijani osim Džejmsa koji se dobrovoljno prijavi da šofira. Na mračnom putu nakratko otkažu farovi, što je dovoljno da Džejms pregazi jednog domoroca kô zeca. Oni se vrate u risort nadajući se čudu. Ali sutradan ujutru na vrata Džejmsove sobe neko grubo kuca, tačnije – lupa. To je detektiv Treš (Tomas Krečmar): „Džejms Vilijem Foster?“ „Da…“ „Pođite s nama!“ I uhapse oni svu četvorku.
Odatle bi se dalje lepo moglo u u raznim smerovima, ali Brendan ide ćaletovim stopama – u naučnu fantastiku i pornić. Bio bi ovo dobar kratki igrani film u rukama Lordana Zafranovića.
U toj fiktivnoj azijskoj zemlji ima zakon da počinioca zločina može da ubije rođak ubijenog. Ali, tu dolazi fantastika: zemlja ima tako naprednu nauku da je sposobna da stvori ubičinog klona, pa domorodac ubije klona a ne original. U scenariju se uzgred kanda objašnjava da je to zato što su naučnici u ovoj zemlji – za razliku od uskogurdih i zadrtih zapadnjaka – usmerili pažnju na ono što su zapadnjaci zanemarivali. Ne rekoše šta je to. Vrlo bleskasto meko naučnofantastično objašnjenje. Osim toga – ovo se zasigurno zapitao svaki gledalac – a zašto praviti klonove samo u tu svrhu? Zar to ne otvara neslućene mogućnosti (pa i za neke gadne zloupotrebe)? I ako su već sposobni klona napraviti, zar onda nisu i druge stvari za dobrobit svog naroda (pa i čovečanstva) mogli načiniti, umesto da ostanu nerazvijena diktatura kojoj je turizam sve i svja? Ali to su normalne nelogičnosti u SF-u. Zauzvrat je proces kloniranja napravljen kenraselovski: čoveka skinu, uzmu mu meru kao u krojačkom salonu, na glavu mu metnu neku kapu koja liči na prezervativ, u usta mu stave gumenu protezu tako da ne može da ih zatvori, i nateraju ga da uđe u prostoriju punu nekog soka od drenjina, onda zamandale vrate pa kroz neke cevi puste sok od kupina, Kamo bioelektrika i neuromehanika? Oni prave vudu lutku u prirodnoj veličini, koliko ja kao seljak vidim, ali ipak tvrde da klon ima celokupno sećanje originala. Original mora da prisustvuje pogubljenju svog klona a posle dobije urnu s njegovim pepelom. „Kao suvenir!“, kaže detektiv Treš. Ali ne vrate se kući, jer njemu je nestao pasoš…
Gabi pokaže Džejmsu nekakav LSD tamjan koji je i afrodizijak. Scene seksa liče na kraj filma „Nasledsto“ Ričarda Markanda.
Još jedan odsev ćaletovštine je pitanje koje se postavlja na žurki u čast povratka osuđenog i pogubljenog: a šta ako se klon izvukao a ubili su original? I to je bila propuštena šansa za filozofiranje. Osim Baureovih, na toj žurci su još neki likovi, tvrdoglavo snimani s leđa u dugom kadru, i nisam ih upamtio, ali ta ekipa se ludira iz sve snage. Oni plate potkupljivom Trešu da izradi još jedan Džejmsov klon i podmetnu mu ga da ga premlati. Iz nekog razloga teraju šegu s njim.
Dalji tok radnje je nekakva pinterovština, Gabi ima sve bolji britiš eksent i reći ću samo još to da je Džejms na kraju u kofer spakovao ne jednu, već tri urne. Ta poslednja trećina vuče na one filmove koji su snimani šezdesetih i početkom sedamdesetih u doba svinging kulture, od Britanije pa do Italije, to su bile one arthausovske besmislice (i Polanski je snimio jednu takvu) u kojima su samo jednom igrale mnoge lepotice, da bi se – kao konobarice u kafanama po našim ibarskim džadama – dobro poudavale za reditelje, rokere, umetnike i šansonjere.
Čini mi se da su scenama golotinje koristili kompjuterske smokvine listove, kao u „Široko zatvorenih očiju“.
Brendan je ponos i dika svog tatka, negde ga je nadmašio, negde je skrenuo u besmislice, utisak je kao da gledamo kloniranog Dejvida kome se nešto poremetilo, ali se nadamo da će se oporaviti.
Pre projekcije prethodnog filma (Sin), neka žena je ušla u salu ali na vrata s desne strane; da li je to bio dobar štos da se film pogleda bez ulaznice, ne znam. Zatim je stavila kapuljaču… Ali kada sam ušao na proojekciju ovog filma, oko njenog sedišta sam zatekao ovaj svinjac:
Niske strasti na korejski način
DECISION TO LEAVE/헤어질 결심 (2022 South Korean film)
r.: Park Čan-vuk; ul.: Tang Vei, Park Hae- il, Li Jung-hijun, Go Kijung-pio
Za ovaj film je Čan-vuk dobio nagradu za režiju prošle godine u Kanu, on je Tarantinov miljenik, poznat po crnom humoru, kažu svi. A meni je ovo prvi njegov film. Bruka. Kupio me je odmah na početku sledećim dijalogom između depresivnog ali inače uzornog detektiva Jang Haea (Park Hae) i njegove pametne i obrazovane supruge Jung (Li Jung); oni se naime viđaju samo vikendom, jer ne samo što mnogo rade, već i žive u različitim gradovima. Detektiv je senzitivan, picajzla u odevanju i i na poslu (ima 6 unutrašnjih džepova na odelu i 12 na mantilu, nečim zadužio krojača, ne sećam se čime), simpatičan i – ume da kuva! On svojoj voljenoj supruzi posluži uksunu, hranljivu juhu i dijalog koji pomenuh glasi ovako:
„Znaš šta su mi rekli moji roditelji kada sam im došla u goste poslednji put?“ – pita retorički Jung dok slatko srče supu.
„Ne, kaži“, kaže Jang Hae, takođe slatko srčući.
„Šest od deset vikend brakova se završi razvodom, inače kako vam ide?!“
„I šta si ti odgovorila?“, pita on, tek tako.
„Pedeset posto brakova bez seksa se raspada, a inače kako ste mi vi?!“
I detektiv se nasmeje.
Elem, to je labavi ali stopostotno pojužnokorejisani rimejk ne toliko Niskih strasti, koliko rimejk nastavka s Dejvidom Morisijem, ali to je to. Penzionisani službenik odeljenja za imigrante nađen je mrtav na planini jer se njegov hobi – alpinizam – pokazao smrtonosnim. Da li je to slučajan pad, samoubistvo ili ubistvo, pitanje je sad. I opet nešto duhovito: uspon ižetom dvojice detektiva (Jang Hae ima trapavijeg partnera Su Vana /Go Kijung/) na vrh brda zasmejava publiku u dvorani. Udovica Song (Tang Vei) sve čini da bude sumnjiva, štaviše kao da želi da se samoinkriminiše. Ona je seksi i samosvesna. Detektiv se zaljubi i lično preduzima nadgledanje osumnjičene. Reditelj to prikazuje doslovno: u kadar pored praćenog objekta smešta i detektiva, čime se podcrtava njegova rastuća zetelebanost. Nisam mogao da se ne fasciniram južnokorejskim standardom života. Oni za sve imaju mini robota ili mikser, detektivi se, na primer, u kolima na zadatku masiraju nekim vibrirajućim čudima, Južna je Koreja naučnofantastično društvo ergonomije i blagostanja. Ako su im i zatvori humani, štampa slobodna i profesionalna a ideal ako im je Švedska Ulofa Palmea – eto pravog mesta za iseljenje. Jezička barijera? Sitnica; još je Jordan Ivanović dok je komentarisao iz Seula 1988. otkrio da je korejski jezik od svih slikovnih jezika najlakši za učenje, slažeš slogove kao Lego kockice i bog da te vidi.
Song vrti detektiva oko malog prsta, a kada istraga (isprva) pokaže da ona ima čvrst alibi, niko srećniji od njega da je skine s liste sumnjivih. Padne i seks, brak se klima, da li tu velike ljubavi ima? Song je strastvena nikotinska ovisnica, što je još jedan namig u pravcu Niskih strasti. Ubrzo se, međutim, pokazuje da je njen alibi šupalj kao đevđir, jer ga je obezbedila senilna bakuta (Song je inače po zanimanju negovateljica starih lica), koja pojma nema ni gde se nalazi i koja je godina, a kamoli koji je dan.
Prođe godina dana (u filmu) a strast nikad, Jang se preselio u drugi grad, da bi bio sa ženom svaki dan, a tamo se preselila i Song, koja već ima novog muža, nekog gurua za investicije. Dva para se sretnu na ribljoj pijaci. Uskoro će biti ubijen i taj Songin muž… Detektiv je dotle moralno skrhan i, premda je nekada bio oličenje marljivosti i poštenja, prava jedna simpatična picajzla, sada jedino misli o tome da zaštiti ljubavnicu zbog koje mu je u međuvremenu i brak propao. Radnja filma nije mi bila toliko nejasna kao što sam strepeo da će biti na osnovu nekih kritika, brzo sam skapirao ono začudno kadriranje koje doslovno ilustruje nadgledanje durbinima i teleobjektivima, a i one početne „vremenske sinkope“ su ubrzo prestale, dok je bočna linija radnje s novim kolegom, tačnije opičenom koleginicom („inspektore, vi ste legenda! Kako ste znali i da su kornjače dobre protiv depresije kod muškaraca?!“) u drugom gradu, i s onom pljačkom kornjača (!) zaista smehotresna, film uopšte ne gubi na tempu posle onog fast and furious početka. Samo što je sada detektiv etički izbušen i preko volje uviđa da ima posla s istraumiranom lujkom. Njih dvoje igraju melodramski ping-pong s tužnim krajem. Song ostaje zagonetka, Šeron Stoun s osećajem krivice, možda?! Poslednja scena je lepa i strašna, što bi rekao Branko Ćopić: Jang očajnički traži Song na obali okeana, ne znajući da je plima pokrila njen samoiskopani grob u pesku, on hoda po groblju svoje ljubavi, zalazeće sunce je veličanstveno, talasi zaglušuju njegove reči u telefonu, i kao i uvek samobica svoju tajnu nosi sa sobom…
Kompozitor Jo Jeong-vuk je većim delom filma imitirao Malera, a u trenucima kada je i publici jasno da je Song verovatno zločinka – nikog drugog do Vagnera. Lajt motiv je ipak šlager koji obožava senilna bakuta, „The Mist“ neka prerada zapadnjačkog hita (tako barem piše u scenariju kome ne treba previše verovati) i on mnogo liči na jedan hit s Opatije s početka 1970-ih. Jedan od retkih filmova s ovogodišnjeg Festa koji bih da pogledam opet.
Izvor: Kritike iz kruga dvojke
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
Evropska trulež i američka civilizacija – 2 napisao/la Predrag Crnković dana
Pregled tekstova autora – Predrag Crnković →