Da li se još neko seća čoveka zarumenjenih obraza, sa cilindrom na glavi i obaveznim tompusom, zaglavljenim u uglu usana? Da li pamtite čoveka, koji je odigrao značajnu ulogu za vreme oba rata? Da li pamtite fotografije visokodostojanstvenika iz istorijskih udžbenika? Ruzvelt, Staljin i Vinston Čerčil, državnici su koji su oblikovali, prekrajajući granice sveta poznatog današnjici.

Deluje mi neverovatno da, takav gorostras poput Čerčila ostane negde u zapećku ili da ga 70 godina kasnije osuđuju zbog odluka koje je doneo. Vinston Čerčil vojskovođa, čovek koji je bio na svim važnim državničkim funkcijama, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koji je napisao više nego Šekspir i Dikens zajedno, otac i slikar.

Čini se da su potencijal i kreativna energija buktale njegovim žilama. Sasvim je izvesno da danas nema takvih političkih gabarita. No, nije to samo stvar politike, to je stvar i karaktera, velikodušnosti i saosećajnosti. Da li istorijsko društveno-ekonomski konteksti utiču na oblikovanje ličnosti? Okolnosti su iznedrile Hitlera i stvorile povoljnu sredinu za njegovu osvetu i mahinacije. Oklonosti su stvorile povoljno tlo za nastanak narcističko-manipulativnog fašizma.

Pak, Čerčil je bio drugačijeg kova, rođeni lider kome su oklonosti pružile priliku da iskoristi svoju eruptivnu energiju. U Britaniji predstavlja više od samog brenda, koga je izgradio od ličnog imena. Deca su dobijala ime Vinston, takođe može se naći dosta barova širom Engleske sa njegovim imenom. Za vlasnike kafića, klubova to je dobar marketinški potez, jer je opšte poznata činjenica Vinstonova nezajažljiva upotreba alkoholnih pića. Šampanjac, viski pomešan sa vodom i brendi bili su mu omiljeni. Gde god bi krenuo, čekala bi ga zaliha za koju se verovalo da mu je dovoljna. Piće je za njega bilo stimulans, koji ga pokreće. Pak to ne znači propagiranje konzumiranja tog alkoholnog poroka, već samo prosto detektovanje činjenice da je za Vinstona upotreba alkohola predstavljala, jačinu karaktera. Neki bi postali ovisnici, ali ne i Vinston Čerčil. Alkohol, koji je tekao, njegovim žilama, u galonima, samo je doprinosio njegovoj slici o nepobedivom karakteru, koji je dovoljno snažan da bi se tek tako prepustio poroku. Prohibicija u Americi dvadeseth godina dvadesetog veka, za Vinstona bila je čista budalaština.

Neizostavan deo njegove slike, koju je odašiljao širom sveta je uvek prisutna havanska cigareta, koja je bila zaglavljena u uglu usana. To je sastavni deo njegovog brenda, te ćete gotovo uvek na svim fotografijama videti havanski tompus u uglovima usana ili pak u rukama. Svakog jutra kupovao bi novine na kiosku, ali pošto prodavac ne bi prihvatio novčani iznos, Vinston je svoj primerak novina plaćao dopola popušenom cigaretom.

Danas tako nešto bilo bi nezamislivo. Njegova ličnost podrazumevala je da mu mu na neki način ugodite. Kad se osvrnem na taj deo istorije, dolazim do zaključka da je Vinston Čerčil bio veliki lider. U sadašnjosti nema lidera takvog gabarita. Svi oni samo su bleda kopija onoga što bi jedan lider trebao da predstavlja. Ličnost takvog kalibra ne pronalazi se među  današnjim svetskim liderima.

Vinston Čerčil obeležio je period između dva Svetska rata. Može se sa sigurnošću reći da predstavlja svojevrsni simbol toga vremena. Potomak lorda Marlbora, odrastao je u zamku za koji su neki rekli da u njemu vide drugu Bakingemsku palatu. Društveni status, prestiž i raskoš, koja ih prati bili su sredina u kojoj je jedinka predodređena za uspeh, neki bi rekli. Lično smatram da je to bila samo dobra osnova, odskočna daska, koju je iskoristio radi uspinjanja na društvenoj lestvici moći i prestiža i očuvanja britanskog ugleda u svetskim razmerama.

Njegovim žilama kolala je neizmerna količina energije, koja je iskala da bude upotrebljena i ispoljena. Bez sumnje, nasleđe mu je donekle u tome pomoglo, ali više od svega za njegov uspeh zaslužan je njegov karakter, njegova ličnost. Bez sumnje, bio je ekcentričan, pozer, oblačio se po svom nahođenju. Te su cilindar iz prošlog veka i pantalone na pruge  bili nerazdvojivi deo njegove slike, koju je odašiljao javnosti. Priroda ga nije obdarila apolonskim karakteristikama, bio je visok 170cm. Poput Napoleona, čiju je bistu držao na radnom stolu, a u vidu idola i može biti, uzora. Al’ mu je zato podarila snažnu ličnost. Tokom školovanja u Harou, bio je suočen sa zadirkivanjem od strane školskih drugova. Jednom prilikom grupa vršnjaka  gađala ga je lopticama za kriket, a Vinston je pobegao. To je nešto sa čime se većina školaraca suočava. U tim dečijim okršajima koji znaju biti nimalo prijatni, Vinston se povlačio, odstupajući. Ali, uspeo je da savlada kukavičluk proizišao iz nezavidnih fizičkih karakteristika. I ne samo to, pobedio je mucanje, depresiju i sopstvenog oca Rendolfa, koji je bio krut i nije uspeo da pokaže ljubav prema sinu. Vinston je patio što ga otac odbacuje i kritikuje, strahujući da neće biti dovoljno dobar. Sva ta zanemarenost i kritikovanje kod Vinstona rasplamsavaju potrebu da Randolfa prevaziđe. Majka Dženi, Amerikanka više se bavila mnogobrojnim ljubavnim aferama, nego decom.

Psiholog Entoni Star, napisao je esej u kome dolazi do zaključka da je najveća Čerčilova pobeda ona koju je postigao nad samim sobom. U današnjem svetu, težište diskusija je upravo u tim traumama iz detinjstva i da se svi neuspesi i uzroci depresije, opravdavaju nedovoljnom pažnjom koju smo dobili od roditelja. I sami vidimo da se  i Vinston suočavao sa istim problemima. Ali nije se samosažaljevao, jednostavno, odlučio je da ih prevaziđe.

Bio je prvi čovek koji je leteo, udario je temelje socijalne države, izumeo je RAF, ratno vazduhoplovstvo i tenk. Kad je uvideo da blato na poljima otežava, onesposobljavajući kretanje, krenuo je sa vrlo konfuznim idejama o vozilu sa gusenicama i metalnim oklopom u kome bi sedeo onaj koji upravlja tom mašinerijom. Bila je to fotografija budućeg oklopnog vozila, tenka koja se pojavila na obozrju. Gotovo momentalno u pogon je upregao čitavu strukturu, koja bi iznedrila materijalni prototip budućeg tenka. Ono što ga odvaja od drugih je to što je bio voljan da se upusti u poduhvat, da prihvati rizik.

Sa istim poletom sa kojim se upustio u stvaranje tenka, upustio se i u slikanje. Belo platno ukrašava bojama, sve je svetlo i razdragano. Njegove slike su optimistične. Nauoružan optimizmom, suprotstavljao se svima koji su ga kritikovali i sumnjali u njega.

Još jedna od karakteristika koja ga odvaja od današnjih političara je ta da je sam pisao svoje govore. Klementina ih je lektorisala, prekrajajući ih po sopstvenom nahođenju. Kasnije će se utvrditi da su ta krojačka majstorstva bila učinkovito-svrsishodna. Na sastancima visokodostojanstvenika, savetovala ga je kad da istupi sa predlogom, za koji se smatralo da neće naići na odobravanje glavnokomadujućih ministarstava. Klementina nije bila samo njegova supruga, već i savetnica, što je u ono vreme bilo nezamislivo.

Tek za vreme Čerčilove vladavine, žene preko trideset godina su dobile pravo da glasaju. Klementina je učestvovala na sastancima i to u ulozi aktivnog sagovornika, a ne samo pukog posmatrača- slušaoca. Pratila ga je na prijemima i na raznim svečanostima, takođe i na konferenciji u Kairu. Razgovarala je sa Eleonorm Ruzvelt, radeći zajedno sa Vinstonom da Amerika pripomogne Britaniji u ratu koji je besneo Evropom. Naravno, Amerika je bila indiferentna i pokušala je da ostane po strani, sve dok Japanci nisu 1943. godine napali Perl Harbur.

Dok sam čitala, došla sam do zaključka da se u tim tete-a-tete razgovorima odigrava potentna diplomatija. Žene poseduju istančani koncept pričanja priča, to im je ostavljeno u nasleđe od od pra pra pretkinja, koje su živele po prerijama Afrike. Briga o potomstvu, koje je u samoj ženskoj nutkajućoj prirodi i pričanje priča, to su ta dva polja, koja su oduvek pripadala ženama. To je ta iskričava svetlost koja se propinje i koja tek treba da osvetli sve nepregledne predele ljudske civilizacije.

Vinston je bio angažovan na nekoliko polja istovremeno. Svoju energiju usmeravao je ka politici i pisanju. U to vreme političari su imali manje plate u odnosu na današnje. Kako bi uvećao porodični budžet, Vinston je pisao članke u novinama. Uglavnom su to bili članci o akcijama na bojnim poljima u kojima je učestvovao. Reči su bile žive, tako da biste se, čitajući ih, i sami našli u epicentru akcije. Reči su za Vinstona predstavljale gorivo, koje ga pokreće. Izveštaji, mnogobrojna korespondencija sa domaćim i stranim visokodostojanstvenicima, zahtevali su ekspeditivnost. Te su se daktilografkinje i sekretari morali naći u Vinstonovom neposrednom okruženju. U njegovoj radnoj sobi, na stolu stajala je gomila papira, knjiga i novina. A on bi se šetao i diktirao neki sadržaj sekretarici, koja bi kucala. Nije bilo pauze, reči, nezaglavljene, pljuštale su sa njegovih usana završavajući na papiru pisaće mašine. Čitavi oformljeni sadržaji postojali su već u njegovim malim sivim ćelijama. Bila je potrebna samo daktilografkinja, kako bi dobili formu na papiru otkucanog teksta. Bez pauze, dvoumljenja, reči su se izlivale na papiru pisaće mašine. Na identičan način, nastao je i „Kockar“. Pod zelenaškim pritiskom, Dostojevski je anagažovao Sofiju sekretaricu i buduću ženu i od poroka stvorio svoje prepoznatljivo remek-delo. Istim principom služio se i Vinston, samo što se Vinstonovo diktiranje nije završilo jednim romanom, već je ono bilo svakodnevno.

Ko i svi  pomalo ekcentrični ljudi i Čerčil je imao i neke posebne zahteve, poput svetski poznatih pevača, koji bi pred nastup zahtevali posebnu vrstu flaširane vode ili određenu vrstu alkoholnih pića. Neki od tih zahteva bili su vrlo čudni.Vinstonov poseban zahtev, bila je  kupka sa temperaturom vode, koja ne sme prelaziti 25 celzijusa i to u sred rada. Dok bi se on baškario u bakarnoj kadi, diktiranje bi se nastavljalo. Sekretarica bi, držeći na krilu pisaću mašinu, nastavljala zapisivanje reči na papiru. Morate priznati, da se našla na vrlo nezgodnoj poziciji. I verovatno da joj je bilo čudno i pomalo nesvakidašnje zateći premijera u penušavoj kupki, zarumenjeni obrazi su je odavali . Za Vinstona kupka je predstavljala opuštanje, način da dopuni baterije, ali nije značila i prekidanje rada. To je za njega bila vrsta stimulansa i potpuno odustvo dangubljenja. Bilo je situacija da je bio prek i oštar prema svojim saradnicima, a osobito prema daktilografkinjama i sekretarima. Neki bi pomislili da je bio neuljudan. Ali ja bih rekla da je bio impulsivan i da je od svojih saradnika očekivao isti nivo angažovanosti i posvećenosti u obavljanju svakodnevnih poslova. To je jedna od odluka lidera. Bio je to sasvim prirodan tok stvari, da ga prate i slede. Ni ne čudi, da se ljutio kad ne bi mogli da ga prate. A ako mislite da je sve teklo glatko, varate se.

U svojoj političkoj karijeri, nailazio je na prepreke, ali ga to nije sputalo, demoralisalo; iz svih tih političkih krahova, uzdizao se kao što se feniks uzdiže iz pepela. Moglo bi se reći da je bio svojevrsni Titan na čelu Velike Britanije, koja je svoju olimpijsku baklju, postepeno predavala Sjedinjenim Američkim državama, koje je smatrala svojom  zakonskom naslednicom. Delili su isto kulturno-lingvističko i narodno nasleđe.

Galipoljski okršaj predstavljao je katastrofu u najavi. Odlučio se za koncept „ispod pojasa“, napašće Nemačku saveznicu Tursku. Jedan od generala doživeo je nervni slom. Kolega, lord Fišer, zapovednik kraljevske mornarice, napustio je položaj u ključnom trenutku. Kemal Mustafa oterao je Britance, te je iz Galipoljskog okršaja, izašao kao heroj turskog naroda. Ono što bi zasigurno danas iznenadilo mnoge političare je činjenica da je Čerčil bio protiv samouprave Indije. Još 1931. godine Gandija je nazvao „polugolim fakirom“. To iz današnje perspektive deluje veoma primitivno i pompezno. Ustvari bio je ogorčen idejom o gubitku Indije. Nezavisnost Indije značila bi direktan uticaj na sam imidž Britanske imperije. Ali Zakon o Indiji je usvojen. Laburistička vlada, uz odobravanje Torijevaca, izvojevala je veću autonomiju za državu u nastajanju, Indiju. Veličina njegove ličnosti, ogleda se u tome što je u porazu bio dostojanstven. 1935. godine napisao je pismo Gandiju:

1948., Indija je postala nezavisna, nije više bila u sastavu Britanske imeperije. To osamostavljivanje izazvalo je užasno nasilje među različitim zajednicama, u kojima je nastradalo milion ljudi, dok problem kastinskog režima postoji i danas.

Još jedna od kriza, abdikaciona, sa kojom se Vinston suočio, uzdrmala je njegov položaj. Krajem 1936.godine, kralj Edvard VIII bio je u vezi sa američkom građankom, Volis Simpson. Problem je bio golem poput skandala, jer je Volis iza sebe več imala dva braka. Takav ljubavni popis buduće kraljice bio je totalno neprihvatljiv, ne samo za britansku javnost već i za političare. Stenli Boldvin, postavio je ultimatum, u slučaju da se oženi razvedenom ženom, mora da abdicira i da se odrekne kraljevskog prestola. Kralj se obratio Čerčilu i pre toga imali su priliku da se sastanu i da se sprijatelje. U par navrata Ćerčil je pisao govore za kralja Edvarda. Tu je bio i problemčić, kralj je otvoreno simpatisao Naciste. Nakon večere sa kraljem u Vindzoru, Čerčil je izneo razumne primedbe kako nije vreme za napuštanje zemlje.

U Donjem parlamentu, izneo je  svoje stavove. Čitavo ovo pitanje bilo je pitanje osećanja i da je kralj taj koji treba da odluči. A ako, oni ministri, imaju problem sa Volis Simpson, onda su ti oni koji treba da se povuku.

Naišao je na neodobravanje i ne samo to, poslanici su ga izvikali. Birači u izbornim jedinicama, bili su osuli zlovoljne i puritanske primedbe na račun kralja i buduće, nesuđene kraljice. Edvard VIII  je abdicirao, a Čerčil je doživeo brodolom. Ali je snažnom ličnošću uspeo da isplovi i da nanovo raširi svoja jedra. Vinston je bio Titan, neuspesi i brojne krize sa kojima se suočavao, uspešno je prevazilazio i zapravo u tome se krije njegov karakter i naziv ove knjige „Faktor Čerčil“, jačinu njegovog karaktera dokazuje. Autor ove, biografije je britanski premijer, Boris Džonson. Sama ta činjenica da je britanski premijer tvorac ovih redova, govori da, bez obzira na protok vremena,Vinston Čerčil i dalje predstavlja najznačajniju ličnost, koju je britanska imeprija imala.

za P.U.L.S.E: Aleksandra Čolić

  Aleksandra Čolić, biografija, Boris Džonson, Istorija, Politika, Vinston Čerčil