Египатски фараони из Осамнесте династије – У једном од бројних египатских митова о стварању света, приповеда се да је најстарији бог Птах створио све што постоји тако што је из ништавила, односно првобитног муља у сну призвао друге богове и поједине ствари дајући сваком лику и предмету одговарајуће име. Много касније, Јованово Јеванђеље (у Библији пуно тога вуче корене још из старог Египта) ће започети са: „На почетку бијаше ријеч (логос) и ријеч бијаше у Бога и Бог бијаше ријеч…“

Стари Египћани су посебно веровали у суштински и симболични значај речи, а посебно нечијег имена које је у себи носило енергију живота: изрећи или написати име једне особе значило је и омогућити њено постојање. Новорођеном детету давано је име истог момента када дође на свет. Обрнуто, избрисати нечије име значило је избрисати и могућност трајања неке особе у вечности. Било је то горе него неког једноставно убити…Зашто је велики фараон Тутмес III негде пред крај своје дуге и сјајне владавине наредио да се из храмова и са свих споменика избрише име његове претходнице, тетке-маћехе, таште и сувладара, краљице Хатшепсут? Који су били разлози владарског гнева? То је само једна од многобројних енигма које скривају повести о једној од највећих и најпознатијих династија египатских владара: оне Осамнесте, са којом је настао период Новог eгипатског царства.

Египат или „Црна земља“ – Кемит, како су је називали сами њени становници, дао је свету цивилизацију која је постојала преко три миленијума (од око 3.400 године пре нове ере до првог века пре н.е.). Та дужина одговара периоду који нашу данашњицу раздваја од доба када је вођен Тројански рат, што је било много пре, на пример, од доба оснивања старог Рима. Египатска историја је још у класично доба била подељена на три епохе: Старо, Средње и Ново царство, као и на тридесет владарских династија. О неким од династија не знамо много: тек су забележена имена владара, често само легендарна. Друге династије, попут Осамнесте, оставиле су доказе моћи и богатства која и данас сведоче о непревазиђеном сјају и мудрости древне културе. Владари Осамнесте династије (oд 1552 до 1295. г. пре н.е.) су у првим генерацијама били ослободиоци Египта,, затим велики војсковође и освајачи, потом моћни владари и велики градитељи да би се у при крају ове владарске лозе претворили и у верске реформаторе.

Под вођством Амона

Порекло Oсамнесте династије је у било у граду Теби – „јужној престоници“ (данас Луксор, око 750 км јужно од Каира) и раскршћу преко ког су пролазили путеви из Нубије и других земаља из којих су у Египат стизали злато, слонова кост и робови. Тебански врховни бог је био Амон, бог сунца који је постепено, придружен уз бога Ра, постао врховни бог египатског пантеона, пратећи тако успон тебанских принчева од владара једне покрајине до врховних свештеника и господара египатске државе.

“To је мој отац, каже један фараон за бога Амона, ја сам његов син. Наредио ми је да заузмем његово место на престолу, док сам још био у његовом гнезду. Створио ме је семеном своје жеље…“

Фараон се, након физичке смрти уздизао на небо, док су његови смртни остаци у облику мумије сачувани у посебној, скривеној гробници (обично уклесаној у стени) пуној свечаних и магичних порука, која је требало да траје колико и вечност. Текстови старих Египћана, писани „светим писмом“ званим „хијероглифи“ обраћали су се можда више боговима него смртницима.

У току „другог прелазног периода“, тј. у периоду између Средњег и Новог царства (половином другог миленијума пре н.е) Египтом су владали странци називани Хикси. Као што је Амон – сунце поразио бога Сета и друге богове мрака, оличене у ликовима попут нилског коња, свиње, змије и крокодила, тако су се и тебански владари Седамнесте и Осамнесте династије подигли против омрзнутих Хикса и протерали их из делте Нила.

У запису у камену оснивача Осамнесте династије, фараона Ахмосеа, каже се:

„Спустио сам се победоносно реком под вођством Амона, да одбацим Азијате…сваки ратник под мојим погледом личио је на ватру…моји ратници су били попут вукова који гризу плен…били смо победници на истоку и на западу…“.

Ахмосе, чије име значи „син месеца“, оснивач Осамнесте династије (владао 1552-1526 г. пре н.е.) и његов син Аменхотеп I (или у другом облику Аменофис I – „Амон је задовољан“) нису се задовољили да само ослободе и поново уједине цели Египат. Они су Хиксе протерали још даље, кроз Палестину, све до Сирије. Са Осамнестом династијом, Египат више није био само земља у долини Нила. Тебански владари, фараони Египта, попримили су склоност за освајањем нових земаља, што иначе није било својствено ранијој египатској држави. Египат је постао главна војна сила целог Блиског истока и Медитерана.

Са Тутмосом I („Тот је рођен“), трећим по реду владаром 18. династије, започиње ера великих похода и освајања која је египатску војску довела чак до обала Еуфрата, на 1.000 километара источно од делте Нила.

„Надмашио сам дела владара који су ми претходили; богови су били задовољни мојом владавином и храмови су били у слављу. Померио сам границе Египта све до граница којим кружи сунце. Вратио сам храброст уплашеним јер сам одагнао од њих претње; уздигао сам Египат изнад свих других земаља“, поносно је записао Тутмос I.

Ипак традиционални положај египатског фараона се није сводио само на задатке да предводи војску, да управља државом, или да суди својим поданицима. Египћани су живели у свету којим су владала бројна божанска бића , чији је посредник на земљи био фараон, који је био много више од обичног владаоца. Он је био, пре свега, полубожанско биће и врховни свештеник, који је повезивао овај и онај свет и у чије име су свако јутро у небројеним храмовима Египта започињале свете службе. Фараон је требало да умири богове, да их задовољи и да их наведе да сарађују и да помажу људима. Ритам живота и хармонија света, оличени у редовним семестарским поплавама реке Нил (два пута годишње) које су обезбеђивале плодност земље и добре усеве, а тиме богатство државе и народа, директно су били последица деловања сина сунца – фараона и његове везе са оноземаљским. Од фараона је зависио добар поредак на земљи, односно оно што су Египћани називали „маат“ – божја правда. Свако јутро, свака сезона, свака година су морали да се дочекају на прописан начин и по прописном верском церемонијалу. Даровима боговима и указаним почастима, обезбеђиван је опстанак света.

„Дивни дани су стигли, пише на једном папирусу, Господар се појавио у целој земљи…Владар Горњег и Доњег Египта, Господар за милион година, велики у царству, попут Хоруса, преплавио је Египат прославама…Нил се уздигао и не смањује се…дани су дуги, ноћи имају своје време, месец стиже као што и треба, богови су задовољни и сретни. Живи се уз обожавање и уз смех…“

Храм за милион година

Краљица Хатшепсут („Она која је сједињена са Амоном, Прва међу племенитим женама“) је била кћи фараона Тутмоса I и краљице Ахмосе, велике краљевске супруге. Иако у египатској историји нису биле ретке појаве значајних краљевских супруга, од којих су неке постојале и регенти током малолетства наследника, ипак је јединствена повест о краљевској кћери која се се прогласила за „фараона“. Краљица Хатшепсут је након смрти свог полубрата и супруга (Тутмоса II који је умро 1478. г. пре н.е.) прво била регент малолетном „посинку“ Тутмосу III, онда његов савладар, да би се, уз подршку Амонових свештеника и високог племства сама прогласила за самосталног владара. На споменицима је приказивана обучена као мушкарац, са традиционалним знацима фаронске власти, попут лажне браде.

Жене у Египту су имале релативно „модеран“ положај у поређењу са другим друштвима антике. Чести су египатски текстови у којима се мужевима дају савети да воле и поштују своје супруге. Жена је могла да наследи и да поседује властиту имовину (што на пример, није био случај у старом Риму). Фараони су својим супругама и кћерима давали лепа имена и ласкаве титуле попут: „Препуна хвале“, „Лепотица која долази“, „Господарица неба“, „Госпођа над свим женама“, „Госпа радости“, „Велика вољена драга“, „Супруга богова“.

Матријархални корени египатске цивилизације се показују у чињеници да је наслеђе престола ишло и женском линијом: принц рођен од „велике краљевске супруге“, која је и сама била кћи фараона, постао би легитимни наследник престола. Он би се обично женио сопственом сестром или полусестром. За фараона – божијег сина и земаљског посредника између људи и богова – забрана инцеста није важила. Као и код богова, код којих су се браћа и сестре међусобно венчавали и имали потомство (нпр. бог Озирис и његова сестра Изис или Нут и Геб – сестра небо и брат земља), тако је и у породици фараона брак брата и сестре био редовна појава и знак божанског порекла.

Ипак, иако је наслеђе ишло женском линијом, фараон је у начелу увек био мушког пола.

Краљица Хатшепсут је била онај ретки изузетак од древног правила. Као фараон владала је преко двадесет година (1478-1458 г. пре н.е), у периоду успона египатске цивилизације и изградње неких од најлепших споменика, попут монументалног погребног „Храма за милион година“ (прозваног и: „Величанствени над величанственим“) посвећеног богу Амону (Дал ел Бахари) и многобројних статуа и обелиска. Краљица на једном обелиску потврђује шта је све остварила кунећи се на следећи начин:

„тако ми љубави које ми пружа бог сунца Ра и заштите коју ми указује мој отац Амон, истина је као што је истина да носим белу круну Горњег Египта и црвену круну Доњег Египта, као што је истина да небо траје за вечна времена и да оно што створи Ра не пропада, као што је истина да сам посланик вечности, каква припада и бесмртним звездама…“

Да би појачала своје право на власт, Хатшепсут је дала да се запише да је њен отац- фараон Тутмос I – баш њу а не њеног полубрата био предвидео за наследника престола. А да би још више ојачала свој положај прогласила се чедом бога Амона. На зидовима њеног храма је приказано како је Амон узео облик фараона и дошао у ложницу Хатшепсутине мајке са којом се сјединио и створио будућу краљицу.

„Буди поздрављена, моја драга кћери, обраћа се краљици Хатшепсут бог Амон на једном споменику, моја најдража, она која ми подиже лепе храмове…Дао сам ти на дар живот и мир; сво здравље, стабилност, срећа долазе од мене. Дао сам ти све земље како би се твоје срце радовало…“

Ипак, бог Амон није успео да заштити успомену на краљицу Хатшепсут након њене смрти. Током владавине њеног сувладара а затим наследника Тутмоса III – највећег ратника и освајача у дугој историји египатских фараона – име краљице Хатшепсут је систематски уклањано са обелиска и храмова и замењивано именом њеног наследника. Била је то касна, посмртна освета онога који је морао да као млађи сувладар чека две деценије не би ли преузео власт. Бог Амон није могао да заштити ни краљичин гроб, који је као и толики други фараонски гробови одавно постао жртва пљачкаша. Тек пре пар година стручњаци Каирског музеја су успели да међу бројним анонимним мумијама, скупљеним по опустошеним фараонским гробницама, идентификују мумију краљице Хатшепсут. Била је то прворазредна сензација и велики дан за египтологе целог света. Мумија је припадала жени умрлој у средњим годинама (вероватно је имала око педесет или нешто више) која је пред крај живота тешко патила од зубобоље (египатско брашно је садржавало зрнца песка, која су уништавал зубну глеђ па је зубобоља била честа болест), а која је умрла од метастазе рака костију. Анализа мумије је демантовала ранију хипотезу по којој је краљица Хатшепсут можда била убијена у побуни коју је организовао њен наследник.

Тутмос…моћни бик Хорус… који траје у владарској моћи попут Ра на небу

У тренутку смрти краљице Хатшепсут (1458. г. пре н.е.), Тутмос III био је у најбољим годинама. Током наредне две деценије он је са невиђеном енергијом водио чак 17 војних похода преко северних и јужних граница Египта. Добио је многе битке (најчувенија и највећа је била битка код Мегида, у Палестини) и освојио многе градове, како је забележено за сва времна на зидовима храма у Карнаку. Египатски хијерогрифи описују овог моћног фараона као „блиставу комету која баца ватру“ , као „младог одлучног бика чијим се претећим роговима ништа не опире“, као „крокодила, господара ужаса у водама, коме ништа не сме прићи“, као „господара светлости, који блиставо обасјава лица својих непријатеља.“ Никада у својој дугој историји, египатска држава није била већа ни војнички силнија. У Тутмосово доба Египатско царство је се протезало од Еуфрата и Сирије на североистоку до четвртог катаракта (тј. водопада) на Нилу на југу. Данак за египатског владара је стизао из Вавилона и Асирије, од краљевина Хати и Митани (у Сирији), са Крита и са других медитеранских острва. Стране принцезе су улепшавале фараонов харем. Тутмос је од покорених владара захтевао и да му шаљу своје потомке и рођаке на двор, где су ови азијски принчеви добијали египатско образовање и културу које су касније, при повратку ширили у земље из којих су потекли.

Сачувана мумија фараона Тутмоса III показује да је то био онизак човек – око метар и 65 цм – али снажне конституције. Главу је имао повелику, већ проћелаву, очи омање, а нос орловски. Владао је укупно 53 године (1479-1425. г. пре н.е, рачунајући и период сувладарства са Хатшепсут) током којих је подигао бројне споменике, од којих се неки данас могу наћи и на прилично необичним местима. Тако се један од Тутмосових обелисака из Карнака обрео на тргу у Лондону (у Енглеској је добио популуран, иако погрешан, назив„Клеопатрина игла“). Други, врло сличан обелиск може се видети у Централном парку у Њујорку.

Два поменута Тутмосова обелиска су била су посвећена богу који је као Амон-Ра био тек један, иако врховни, међу небројеним боговима старог Египта. Египћани су живели у свету преплављеном божанствима која су симболисала скоро сваку ствар и сваки појам. Било је божанстава задужених за поједина животна доба, за поједине животне функције или за неки телесни орган; било их је за сваки догађај у животу или за дешавање од неког значаја. Било је богова који су личили на природне појаве, или на животиње, или на људска бића. Међу оним важнијим, Тот, бог мудрости, био је биће са главом птице изис или са главом бабуна; Анибус, са главом шакала пратио је мртве на онај свет; Семкет, са главом лавице била је опасна богиња рата и ватре, али понекад је помагала у лечењу болесника; Бог рата и лова, моћни бог неба Хорус, имао је и четири сина, задужене да се брину за посмртне остатке на оном свету; његов отац Озирис је био бог другог света, Озирисова жена Изида је била богиња магије. Свака област, сваки град и свако насеље имало је свог локалног бога. Поред својих, Египћани су такође прихватали богове и богиње из других земаља. Разни богови су понекад били међусобно сједињавани, давана су им и двострука имена, с временом су мењали и облик у ком су приказивани, понекад су им додаване или мењане „надлежности“. Хатор је била богиња радости, месеца и деце, Бастет, богиња – мачка, била је богиња музике и мајчинства; Собек је био бог – крокодил који је контролисао понашање воде. Један фараон је желео да сваком египатском божанству посвети по једну просторију у свом великом храму. У том циљу, било је потребно изградити чак три хиљаде просторија.

Сан у сенци велике сфинге

С времена на време, поједини бог директно би се „умешао“ у питање наслеђа престола, као што је то (наводно) било и у случају жене-фараона Хатшепсут. Тако је, према причи, након краткотрајне владавине Аменхотепа II (сина Тутмоса III) бог сунца из древног светилишта Хелиополиса (неки су га звали Атон) интервенисао да би међу фараоновим многобројним синовима изабрао Тутмоса IV за новог владара. Фараон Тутмос IV је дао да се забележи како је, још као принц, уморан од лова прилегао у сенку велике сфинге, која је у та доба била покривена песком све до врата. У сну, јавио му се бог-сунце који је затражио да његова фигура (сфинга) буде ослобођена од песка и најавио да ће Тутмос постати владар. Преведено на модеран језик, ово је значило да су вероватно свештеници из Хелиополиса (данашњи Каиро), следбеници Атона, утицали на избор наследника престола. Моћни савештеници Амона из Тебе изгледа да су постепено губили утицај. Археолози су установили да су са доласком Тутмоса IV на власт сва имена његове браће избрисана са зидова гробнице његовог оца, што вероватно значи да је било сукоба око наслеђа. Овај догађај најављивао је будуће, још драматичније дане за 18. династију.

Са великим освајањима и ширењем на Малу Азију Египат је постајао све богатији, али је истовремена и земља фараона, уз стране принцезе и племиће, трговце и посланике из далека, постепено примала стране утицаје и донекле се мењала. Примећују се и промене у физичком изгледа последњих владара 18. династије, који су све мање личили на своје претке од пре једног века, а све више имали неегипатске црте лица. Врхунац богатства и луксуза на двору фараона достигнут је са владавином деветог по реду владара 18. династије – Аменхотепа III (1390-1352. г. пре н.е). Аменхотеп је наследио престо када је имао само десетак година. Оженио се рођаком Тијом, женом владарског порекла, са којом је имао најмање шесторо деце, међу којима и касније знаменитог фараона – реформатора Ехнатона. Имао је и много секундарних супруга, међу којима су неке биле стране принцезе, кћерке владара Вавилона, државе Митани и др. Аменхотеп III је прозван „златни краљ“ је је био окружен таквим сјајем и богатством које је превазилазило све дотада виђено. Говорило се да у земљи фараона, „има злата колико и прашине“. За разлику од претходника, величанствени Аменхотеп III није много ратовао. Забележен је само један војни поход током његове владавине дуге скоро четири деценије. Волео је да време проводи у двору, окружен сјајем и луксузом, или да иде у лов. Савесни фараонови хроничари су записали и да је у првих десет година владавине својеручну убио 102 лава. Египат је доживљавао револуцију у уметности, коју је посебно подржавала моћна фараонова супруга – Тија – приказана скоро на сваком споменику на ком се појављује и фараон. Остаци фараонових здања, гробови његових високих службеника, стеле, статуе и обелисци говоре о високом домету тадашње уметности, која је постала врло профињена, источњачки рафинирана. Приходе, које је Египат раније трошио на ратове, Аменхотеп је усмерио на колосалне грађевинске пројекте. Доградио је храм у Карнаку и изградио неке од највећих здања икада подигнутих у Египту. Само у једном храму било је постављено је чак 600 скулптура богиње Секмет. Уметничка деле ове епохе демонстрирају дотад невиђену разноврсност; бројне сачуване статуе фараона иду од оних величине неколико центиметара до оних високих неколико метара. Фараон је представљен у разноврсним одорама, што указује и на утицаје из Месопотамије.

Последњих година Аменхотепове владавине, чини се да је владар био све болеснији, а да је стварну власт вршила његова супруга. Тија је била следбеник Атона из Хелиополиса, култа који је утицаио и на њеног сина, наследника престола. Борба између богова спуштала се са неба на земљу – међу свештенике, на двор, у владареву породицу. У сенци храмова, у паузама свечаности, између две поплаве Нила, припремао се коначни обрачун: ко ће надвладати – богати свештеници Амона или следбениоци Атона, храмови Тебе или светилишта Хелиополиса? Постало је то животно питање последњих фараона 18. династије, питање опстанка династије, питање будућности Египта, питање одржања склада између неба и земље. Фараони који су носили имена Ехнатон, Тутанкамон, Хоремхеб, покушали су, свако на свој начин, да пруже одговор на ова судбинска питања. Али то ипак завређује посебну причу….

Листа владара Осамнесте династије

(у загради је година владавине фараона)

1. Ахмос (1552-1526. пре н.е.)
2. Аменхотеп I (1526-1506 г. пре н.е)
3. Tутмос I (1506-1493. п.н.е.)
4. Tутмос II (1493-1478)
5. Хатшепсут (1478-1458)
6. Тутмос III (1478-1425)
7. Аменхотеп II (1425-1401)
8. Тутмос IV (1401-1390)
9. Аменхотеп III (1390-1352)
10. Аменхотеп IV – Ехнатон (1352-1338)
11. (Сменкаре ? 1338-?)
12. Тутанкамон (1338-1329)
13. Ај (1329-1325)
14. Хоремхеб (1323-1295)

Напомена: не постоји сасвим усаглашен став археолога око времена владавине фараона, тако да постоје и алтернативне верзије за године владавине.

Из молитве богу Амону

(гроб у Теби)

Желим да те видим,

да би се моје срце радовало,

о Амоне, заштитниче сиромашних…

како је лепо изговорити твоје име;

то је попут укуса живота,

то је попут хлеба датог деци,

то је попут даха намирисаног цвећа у тренутку великих врућина…

Ти си био ту и онда када други још нису стигли,

и ти си ту и онда када су остали већ далеко…

Пет фараонових имена

Господар Египта – фараон имао је „велико име“, састављено од пет симболичних имена повезаних са боговима: прво име се звало „Хорусово име“, друго име је било „небти“ и ишло уз помен „две господарице Горњег и Доњег Египта“ (змија и лешинар), треће име је било „златни Хорус“, четврто је било име добијено на крунисању фараона и ишло је уз титулу: „краљ Горњег и доњег Египта“ док је пето било лично име добијено на рођењу„сина бога сунца – Ра“.

Тако је пуно име Тутмoса III било:

(1) Моћни бик Хорус, који се уздиже у Теби,

(2) Онај од две господарице,који траје у владарској моћи попут Ра на небу,

(3) Златни Хорус, моћан у снази, свети у појави,

(4) Трајан је облик Ра („Менкепере“),

(5) Тот је рођен, Син Ра лепога облика („Тутмозе Нефекхепару“).

Душко Лопандић

  dinastije, Duško Lopandić, Egipat, Hatšepsut, Istorija, Tutes III