Preporuku serije Berlin Alexanderplatz počinjem ličnom pričom. Taj naziv i ime autora – Rainer Werner Fassbinder – znam od malena. Ne znam koliko sam tačno godina imao kada se serija prikazivala na našoj televiziji. Ali možda mogu da rekonstruišem. Serija je prvi put prikazana na nemačkoj televiziji 1980. godine, ako pretpostavimo da je prošlo nekoliko godina do prikazivanja na našoj televiziji (ugovor, prevod, termin…) to znači da sam tih par scena video sa pet, šest ili sedam godina. Otac je gledao seriju, a ja sam pogledao tek po koji kadar, onako uzgred, video sam neke slike.

Do nedavno nisam gledao Berlin Alexanderplatz, ali mi je tih par scena i očeva priča o toj velikoj seriji bilo negde u svesti (ili podsvesti). Znao sam da se glavni junak zove Franz Biberkopf, da se radnja dešava u vreme velike krize i da Fasbinder prikazuje mračnu stranu, kako ljudi, tako i grada i tog vremena. Zapamtio sam atmosferu.

Pre par meseci sam s velikim uzbuđenjem počeo da gledam Berlin Alexanderplatz. Moglo bi se reći konačno. Serija je teška, mračna, govori o tamnoj strani ljudskog roda. Sve to je spakovano u 14 epizoda. Prva i poslednja – prolog i epilog – traju kao prosečan film, a u sredini je smešteno 12 epizoda od po sat vremena. Ukupno 931 minut.

Fasbinder je seriju napisao na osnovu romana koji je čitao još kao tinejdžer. Autor, Alfred Deblin, napisao je roman koji ne liči na tradicionalni realistički roman, već više podseća na film. Kritičari navode da je koristio montažni postupak: skokovite prelaze, vizualno prikazivanje radnje… Bio je to prvi veliki roman o velegradu, ne samo u Nemačkoj već i u svetu. Izašao je 1929. godine i ima dva junaka: jedan je sam grad, a drugi Franc.

Fasbinder je mnogo snimao, njegova filmografija broji oko 100 naslova, a Berlin je njegov magnum opus – centralno delo. On je Berlin zvao filmom, a ne serijom, a za snimanje se pripremao ceo život, od kada je kao klinac pročitao roman prvi put.

Umesto zaključka prenosimo citat samog Fazbindera, zapravo njegov odgovor na pitanje koje je postavio samom sebi: Zašto sam snimio Berlin Alexanderplatz?

„Prvenstveno sam hteo da pokažem od čega su Nemci sazdani, a ja stvarno jako dobro poznajem Nemce. Kako jedna ideja poput fašizma, o kome, smatram, još možete diskutovati, može dovesti do nečega poput nacionalsocijalizma, o kome nema rasprave.

Dosta dugo traje uvod u jedan od ovih likova, dok se postupno ne razvije priča između dva muškarca. Ali, šta se potom događa među njima, kako se odnose prema drugim ljudima i kako se naposletku zajedno uništavaju vrlo je uzbudljiva priča.

Kod Franca Biberkopfa nije stvar u tome da on umire; umire anarhista u njemu. Naravno on nije pravi anarhista, jer anarhija, kako je ja shvatam, uvek ima neke veze sa svešću. Anarhistički element kod Franca nalik je na nešto dečje, nesvesno i ono umire. Nakon toga, Franc se ponovno rađa kao normalan, osrednji čovek koji ima vrlo malo veze s onim starim Francom Biberkopfom koji je prolazio kroz vrlo kontradiktorne faze: na primer, neposredno pre svađe s komunistima, kada počne da viče o miru i redu iako je i on sam osoba koja u potpunosti odbija svaki red i mir. Umesto toga, on je sada klasični primer nemačkog malograđanina. I zato kažem da bi, prema mom mišljenju, Franc mogao da završi kao nacista. Ranije, on je bio čovek koji bi neka od gledišta nacionalsocijalizma smatrao zanimljivim, kao što se i katolička crkva sa svim svojim simbolima može smatrati zanimljivom i privlačnom. Ipak, on nikada ne bi bio član stranke, kao što su to bili mnogi u ovoj zemlji. Naprotiv, on bi verovatno zauzeo sasvim drugačiji stav prema nacionalsocijalizmu od većine ljudi, ali ovako će završiti kao jedan od onih koji će se sigurno pridružiti stranci.

Nadam se da će ono što kod ljudi bude pobudilo strah, pobuditi i osećajnost za nemačku istoriju. A upravo je to ključno i neophodno. Jer, ako se nemačka istorija opet potisne, nešto će ispod površine ponovno početi da ključa pošto se niko nije pomirio s Trećim Rajhom. Ja mislim da Treći Rajh uopšte nije bio istorijska slučajnost, već je zapravo bio sasvim logičan razvoj nemačke istorije. A i demokratija koja je stupila na snagu nakon 1945. funkcioniše uz pomoć mnogih stavova koji su imali važnu ulogu u Trećem Rajhu, barem što se tiče vaspitanja i autoriteta.“