Džejn Ejr – feminizam pre feminizma

Za razliku od svojih sestara, Šarlota Bronte je odbacila konvenciju lepe heroine. Dok je pisala svoj roman, rekla je: „Pokazaću vam junakinju koja je ružnjikava i sićušna poput mene.” Uspela je u tome i postavila trend neprivlačnih, običnih glavnih junakinja. Šarlota Bronte je u svojim romanima dala mesto obrazovanim i jakim ženama koje se ne mire tek tako sa svojim sudbinama i koje same određuju svoje uloge u društvu. Na njen stvaralački opus dosta je uticala i Meri Vulstonkraft, koja je svojim tekstom „Odbrana prava žena“, kojim se zalaže za jednak pristup obrazovanju, postavila temelje modernog feminizma.

Moderni čitalac možda neće ni primetiti da je „Džejn Ejr“ feministički roman ili da glavna junakinja zaslužuje da se posmatra kao preteča feminizma, ali neophodno je da se posmatra kontekst i vreme u kome je delo nastalo. Istorijske činjenice i društvo tog doba moraju se uzeti u obzir. Ne treba tražiti velike revolucionarne poteze, već težnje ka promeni društvenih konvencija.

I najmanji pokret žena van prostora koji je određen kao podesan za njih smatran je prestupom (patrijarhalnih) polnih normi viktorijanskog doba. Taj prostor su, naravno, definisali muškarci. Podrazumevalo se da žena ispunjava svoje vreme kućnim poslovima, rađanjem i odgajanjem dece. Žene su bile uzgajane za brak. Njihovo detinjstvo se svodilo na striktna pravila ponašanja, koja su ih pripremala za život pun pokornosti i pružala im određene osobine koje su bile poželjne za dobru suprugu. Negovane su i vaspitavane za tu posebnu, a i jedinu, ulogu u životu te se tako i osnovno školovanje svodilo na učenje o tome kako se treba ponašati u društvu, voditi razgovore i biti dama. Univerziteti su bili dostupni ženama tek krajem devetnaestog veka, a kako nisu imale veštine koje bi im obezbedile finansijsku nezavisnost, nisu imale drugog izbora do da se udaju. Jedan od retkih poslova koji je bio pogodan za žene u viktorijanskoj Engleskoj bio je posao guvernante, koji je često donosio sa sobom poniženje i neprijatna iskustva. Mnoge žene koje su umom i idejama bile jače od muškaraca, posmatrane su kao služavke samo zato što im je falilo lepote, a pameti preticalo. Žene su bile ukras i nije im bilo dozvoljeno da se suprotstavljaju propisanim dužnostima.

Književni kritičar R. B. Martin je 1966. godine izjavio da je „Džejn Ejr“ prvi veliki feministički roman, iako u knjizi nigde nema nagoveštaja da se zahteva politička, pravna ili intelektualna jednakost među polovima. Martin podržava ideju da Džejn (a samim tim i Bronteova) želi da dobije priznanje da su muškarci i žene isti srcem i duhom. Iako guvernanta, maltene u poziciji služavke, Džejn jasno stavlja do znanja Ročesteru da ne smatra da je on iznad nje kada se radi o duhovnim kvalitetima. Ona ističe da je više od svog društvenog statusa i proglašava ih jednakima u ključnoj sceni suočavanja:

Smatrate li me za lutku, za nekakvog robota – mašinu bez osećanja, koja će dozvoliti da joj se sa usana otrgne poslednji zalogaj i prospe kap vode koja znači život? Držite li zato što sam sirota i nepoznatog roda, sićušna i bez lepote, da nemam ni duše ni srca? Varate se! Imam isto toliko duše kao i Vi, i više srca! I da mi je bog podario lepotu i bogatstvo, umela bih da Vam pričinim ovaj rastanak mnogo svirepijim nego što meni danas pada. Ne govorim Vam sada po uobičajenim pravilima i društvenim nazorima, čak ni svojim trošnim telom, već se moja duša obraća Vašoj, i kao da smo s one strane groba i stojimo pred bogom, jednaki – kao što i jesmo!

Nekad i podsvesno, Džejn izražava svoje feminističke ideale, kroz reči i dela. Iako je Ročesterova izdaja dovodi do beznađa i očaja, jasno govori da može biti sasvim srećna sama, podučavajući decu u školi. Njena potraga za samoispunjenjem tesno je povezana sa njenim duhovnim razvojem. Mnogi „Džejn Ejr“ smatraju isključivo gotičkom ljubavnom pričom, ali ona je zapravo priča o razvijanju nezavisnosti i o konfliktu između onoga što želimo da uradimo i onoga što društvo smatra da treba uraditi, kao i o tome kada je neophodno napraviti kompromis. U ovom romanu nailazimo i na prve primere sublimacije kod ženskog lika i pronalaženja utehe u umetnosti kako bi se izrazio unutrašnji svet. Šarlota Bronte je istražila dubine ženske psihe sa neverovatnom preciznošću. Džejn odbija nakit i svilene haljine koje joj Ročester nudi, jer ne želi da postane bilo čija lutka, već da ostane ono što jeste. U više navrata ističe da želi iste slobode i mogućnosti koje su dostupne muškarcima i koje joj društvo uskraćuje.

Od samog početka Džejn je otvorena i direktna u svom odnosu sa Ročesterom i samim tim je razbila ideal viktorijanske žene koja je morala biti povučena i ponizna, stoga ni ne čudi da je ovaj roman doživeo mnogobrojne filmske i pozorišne adaptacije.

Kada se otkrije da Ročester nije bio iskren, Džejn prekida svaku vezu sa njim i tek tada nastupa pravi period nezavisnosti, kada odlazi sama u nesigurnost, spremna da se izbori za svoje mesto u svetu.

Nisam ptica i nikakva me mreža nije ulovila. Ja sam slobodno ljudsko biće sa nezavisnom voljom koja mi nalaže da Vas ostavim.

Ona prevazilazi sve muškarce u romanu i postaje kvalitetan lik koji poseduje sposobnost da se dostojanstveno izbori sa svakom situacijom. Postaje junakinja ne samo zato što je pokazala da može spasiti sebe više puta, već zato što uspeva da spasi i svog junaka od života punog beznađa i samoće.

Najveći problem predstavlja pitanje njenog povratka čoveku koji ju je obmanuo. I sami književni kritičari su međusobno podeljeni prilikom zauzimanja stava. Jedni smatraju da je moćna dinamika između Džejn i Ročestera konačno dostigla ravnotežu nakon rastanka i da je on u stanju da je posmatra van njenog socijalnog statusa. Drugi tumače Ročesterovo pokajanje i transformaciju, kako fizičku, tako i psihičku, kao i činjenicu da se Džejn prilikom povratka sreće sa njim na ravnopravnoj osnovi jer je iskusila nezavisnost. Važno je napomenuti da je Džejn nametnula svoje uslove i prilikom povratka i da je bila motivisana jedino svojom ljubavlju prema Ročesteru i željom da bude sa njim. Odluka da se vodi ovom željom je opet nešto što bi u to doba bilo smatrano neukusnim i skandaloznim, jer su pravila društvenog i seksualnog ponašanja bila striktna – ženama je bilo zabranjeno da pokažu ili osete strast.

Edvard Ročester ulazi u roman na pomalo parodičan način, poput viteza u oklopu, ali viteza kome je potrebno spasavanje. U sceni susreta, Džejn je pravi vitez koji pruža ruku ili, u ovom slučaju, rame spasa. Viktorijanska gospoda su se zasigurno zgražavala na ovaj veseli prizor i koprcala u svojim udobnim naslonjačama prilikom čitanja. Šarlota Bronte i muževnost predstavlja na nešto drugačiji način. Muškarac ne treba da bude lepi heroj, već pomalo grub, tajanstven i loše naravi. Ne treba da poseduje lepotu, eleganciju i galantnost, već da bude izazov, zagonetka, ponekad čak i zloban i ciničan. Ona ne ceni junaštvo, ona želi muškarca koji nije savršen i koji ostavlja prostora za popravljanje. Žena je ta koja treba da bude pravedna i jaka i da mu na taj način parira. Džejn uopšte ne pada teško da govori Ročesteru gde greši, kako bi trebalo da se ponaša i šta je neophodno da uradi kako bi se popravio. Ročester je žrtva okolnosti i ispod grube spoljašnjosti krije se dobra osoba. Ona u njemu vidi dobrodušnog čoveka koga je svet iskvario i veruje da je njena dužnost da mu pomogne (što se može protumačiti i kao, danas jako popularan među ženama, tzv. kompleks Isusa Hrista). Džejn za njega predstavlja sve dobro na ovom svetu i sve što je tražio. Oni ne flertuju u pravom smislu te reči, oni zavode jedno drugo suvislim razgovorima i iskrenim komentarima. Njihovo prijateljstvo postaje snažnije i razvija se, razgovaraju sa lakoćom i razmenjuju ideje i stavove, a kako roman odmiče, postaju ravnopravni.

Kada se Džejn konačno zaljubi, ona prigrli ideju same ljubavi, a ne pogodnosti i ostale etikete koje bi mogla dobiti od nje. Ona ni po koju cenu neće žrtvovati svoj moral i samopoštovanje zbog muškarca. Ona neće žrtvovati sebe. Njen imperativ je da ostane dosledna sebi i da ne dopusti da bogatstvo ili nečiji status prodrmaju njeno samopoštovanje. Džejnin odnos sa Ročesterom je konstantna borba da zadrži svoj identitet i da ostane verna sebi.

Za P.U.L.S.E Marijana Ristić

  Džejn Ejr, feminizam, Književnost, Marijana Ristić