Fernando na pesku i Simeon na vodi – Ada Bojana – Jutro. Pesak. Jučerašnji dan i noć ostavili tragove u njemu. Tragove ljudi, pasa, ptica. Desni krak Bojane svojim neponovljivim ritmom se miluje sa morem. Znamo najlepše školjke su tu. Jutro je vreme za skupljanje školjki. Saginjemo se i uspravljamo u našem ritmu, tražeći i nalazeći one koje su nam interesantne. Amelie su to narebrene, meni glatke, ali cele. Nepravedni smo oboje prema razbijenim, na kojima je „saba“ ostavila poseban, neponovljiv trag. Jutro je i vreme razvijanja mreža i ribari po Bojani ulaze u samo ušće i razvlače ih. Tako je to oduvek.

Čitamo Pesou naglas dok Amelie u tom svom ritmu saginjanja i podizanja traži i nalazi suvenire leta 2014. Usred mog recitovanja, a pažljiv je slušalac, primeti da su joj neke školjke ispale i reče: Jao, nema one crvene. “Vrati se i prati svoje tragove, naći ćeš” rekoh. Vraćamo se, saginje se i uzima jednu školjku. Pitam je: Da li je to ta? Možda – zagonetno se smeši.

Rano jutro. Trstenjaci i senice se prikačili za barsku trsku i pevaju li pevaju. Osećam se ko kradljivac i slušam, slušam. Ispijam prvu jutarnju kafu, arhaičnim ritmom, za koji sam zaboravio da postoji. Odmor je i vreme za druženje sa samim sobom. Ta važna osobina ljudi, kao da sve više rudimentira…Vetar sa jugozapada donosi kišu. Krivi kapi na strehi, zakači ih i odnese dalje. Prolazi vreme koje nam je dato. Na odmoru to najlakše zapažamo.

Kasni septembar je i vreme za sklanjanje dela suncobrana od trske i drvenih ležaljki. Traktor polako ali sigurno, zamiče sa „plenom“. Vidimo se dogodine, pomislih i oprostih se. Kiša, talasi, pena što se valja na njihovim vrhovima, bude setu, ali iz nje kao ovo čkiljavo sunce, rađa se nezaustavljivo i neka nada. Kiša blago šapuće, rosi i ostavlja tragove po licu kao suze. „Tako je tiha kiša dok u zraku rastače se…“ , objašnjava Pesoa.

Lepota je u različitosti. Shvatam to dok gledam sa terase barsku trsku, koja se njiše na povetarcu, dok se divlji čičak gotovo ne pomera. Ispekidan, drhtavi let laste, zamenjuje zvuk krila Džonatana iz daljine. Ispred mene bor, svetlo zelen i sa šišarkama, malo dalje smrdljika u tamno zelenom i u seni, još dalje hrastić u prljavo zelenim nijansama. Let moljca, zuj muve ili pčele, skok skakavca, njihanje trave, sve to uliva spokoj. Duši postane lako. Bude ti drago što i kada odeš sa ovoga sveta (ako odeš), neko drugi će sve ovo opet gledati i uživati kao ti. Ali, teško je ne ostati željan ovakvog prizora. Opet se javlja spokoj koji te obuzima, spokoj zrnca peska na beskrajnoj peščanoj plaži.

Adu Bojanu, taj raj na zemlji obilazimo brodićem „Fortuna“. Kapetan Simo Karamanaga, stari Ulcinjanin, kaže da smo mu doneli sreću, jer smo na barku stali desnom nogom. Ispijamo Vranac, dok se penjemo desnim, naseljenim krakom Bojane i spuštamo levim, sasvim divljim u plavi Jadran. Pirka vetrić, koji kao da čarobnim končićem vezuje ceo pejzaž i daje dinamiku njegovoj statičnosti. „Promiče jedna tajna. Prati je moja duša u prolazu“, objašnjava Pesoa.

U Beogradu, 05.10.2014.

Za P.U.L.S.E Goran Đerić

Putopisi na portalu P.U.L.S.E

  Ada Bojana, Goran Đerić, priča, putopis