FEST – Kada je Džek Nikolson zavoleo beogradsku diskoteku, a Kopola trubu…

Formula FEST-a bila je sasvim jednostavna i logična: ako toliko ljudi gleda najbolje reprizne filmove, ne može ih biti manje ukoliko im se ponude najbolje svetske premijere.

FEST je rođen na šestom spratu Makedonske 29. Zadnja pošta: Kulturna rubrika “Politike” gde je Milutin Čolić, samo sa – i slovima – dvojicom najbližih saradnika Dejanom Đurkovićem, rediteljem i umetničkim kritičarom, i Dušanom Makavejevom, uz podršku Milana Vukosa, potpredsednika Skupštine grada, stvorio magičnu formulu festivala koji je u zimskim danima širom Jugoslavije izazivao filmsku groznicu.

Za Festival antiratnog filma zalagao se Vladimir Pogačić, dok je Petar Volk smatrao da Beograd treba da dobije Festival ljubavnog filma. Udruženje filmskih radnika bilo je protiv bilo kakvog festivala osuđujući “Čolićevu opasnu avanturu”.

Milutin Čolić bio je dugogodišnji filmski kritičar “Politike”, najpoznatijih jugoslovenskih dnevnih novina. Pre 53 godine napravio je izbor stranih repriznih filmova koji su prikazani u Kulturnom centru Beograda, pod naslovom “Kritičari su odabrali za vas”. Na Festivalu nisu samo kritičari imali svojih “pet minuta”. Iz dana u dan menjao se par: kritičar i glumac, glumica ili režiser – koji bi, pred svaki film, dali uvodnu reč. Prikazano je 12 filmova, svaki sa po tri predstave, u prepunoj Dvorani Kulturnog centra. Poseta je bila iznad svih očekivanja.

Formula FEST-a bila je sasvim jednostavna i logična: ako toliko ljudi gleda najbolje reprizne filmove, ne može ih biti manje ukoliko im se ponude najbolje svetske premijere.

“Pripreme su počele već prvih dana februara 1970. Skupština grada je pomogla FEST ali je bilo neophodno obezbediti još sredstava. Čolić je potražio pomoć ratnih drugova i zemljaka. Tako su Užičani postali glavni sponzori FEST-a. ’Jugoeksport’ Radeta Kušića i ’Ineks’ Ace Čizmića pomogli su FEST da stane na noge. Pregli smo, u to ime, iz petnih žila, da izmajstorišemo sami, iz svoje glave, nešto bolje i od goreg i od boljeg: najbolje, čudo neviđeno”, govorio je Dejan Đurković.

Nepunih godinu dana kasnije, 9. januara 1971, “Meš” (M.A.S.H.) otvara prvi FEST. U sali se nalazi i Miljen Kreka Kljaković, sa falsifikovanom kartom, koju je čitavu noć precrtavao i kopirao na očevom radnom stolu. Posle nepune četiri decenije, sa Donaldom Saterlendom, glavnim glumcem filma “Meš”, radi na zajedničkom projektu filma “Stubovi zemlje”.

Istoga dana, u Domu sindikata, Viskontijev “Sumrak bogova”. Vrata bioskopa “Kozara” otvara Bergman i njegova “Strast”, kao i američki “Vudstok”. Predrag Popović kartu za “Vudstok” platio je najskupljom pločom dotadašnje istorije diskografije. Trostrukim albumom s istog festivala.

Tu u Bezistanu Peca je primetio jedan par koji čeka da ih neko uvede u “Kozaru” na projekciju. Niko nije znao da je ta prozirna plavojka u društvu Pitera Fonde – nećete je naći među zvaničnim gostima – zapravo Mama Mišel, predivan glas iz grupe “Mamas and Papas”.

Ta paralelna istorija FEST-a otvara neverovatne stranice ovog festivala. Poput one koja je pratila projekciju jednog filma u Domu kulture “Vuk Karadžić”. O tome u monografiji svedoči Mirjana van Blarikom, FEST-ova “američka veza”, koja je u Beograd dovela dva puna aviona holivudskih zvezda i onih koji će to tek postati.

“Znala sam da je Kit Karadin kantautor, ali da, pored gitare, ume da svira gotovo sve instrumente – od gajdi do francuske horne, saznala sam tek kada smo se vratili u Los Anđeles”, navodi Mirjana. Bio je na FEST-u kada i Altmanov “Nešvil” u kome je glumio. Projekcija u “Vuku Karadžiću” je nešto kasnila. Krenuli su povici iz sale: “Puštaj film!”

Pitala sam domaćine da li imaju gitaru. Hitro su je doneli iz muzičke sekcije Doma. “Hajde odsviraj im nešto, dok ne stigne kopija”, rekla sam Karadinu. Iznenadio se ali nije imao kud. Izašao je pred publiku. U sali tajac. Otpevao je pesmu “I’m Easy”, temu iz filma “Nešvil” koju je komponovao. Publika je bila oduševljena. To je bio njegov prvi javni muzički nastup ne samo na filmskom festivalu već uopšte na sceni.

I eto, dogodilo se to prvi put na FEST-u, u Beogradu, u Srbiji, u Jugoslaviji 1975. godine. Berlin, Kan, Venecija… platili bi to suvim zlatom. Ali toj pesmi nije kraj. Pesma za koju je Kit sam napisao tekst, otpevao je i odsvirao u Beogradu, dobija Zlatni globus a potom i Oskara za najbolju originalnu pesmu.

Dok je Džek Nikolson noć provodio u “Akvarijusu”, Fransis Ford Kopola bio je oduševljen trubom. Kada je čuo i video trubače, kao da ga je omamio taj zvuk. Pridružio se trubačima i on svirao. U hotelu “Jugoslavija” bio je organizovan koncert Dalide, tada poznate pevačice. Na koncertu u prvom redu sedeo je Koča Popović.

Broj akreditovanih novinara na FEST-u, od Štipa do Maribora, rastao je iz godine u godinu. Bio je veći od broja akreditacija na tada održavanim kongresima Saveza komunista – bilo saveznim ili republičkim.

“Čolić mi je ponudio da budem volonter i šofer FEST-a, pa sam te 1973. renoom 8 moje majke dva dana po Beogradu vozio tada nepoznatog američkog glumca. Bio je to Robert de Niro“, preneo mi je Goran Paskaljević njegova sećanja na FEST.

U kući Jevrema Grujića, u potkrovlju, u vreme FEST-a 1972. našla se prvorazredna rediteljska ekipa. Snimili su kratki igrani film “Nedostaje mi Sonja Heni”. Tu su bili, uvek orni za svaku vrstu stvaralačkog izazova: Karpo Aćimović Godina, Dušan Makavejev, Puriša Đorđević. Sa njima i gosti FEST-a: Bak Henri, glumac i scenarista filma “Kvaka 22”. Bak je igrao u prvom Formanovom američkom filmu “Svlačenje”, koji je takođe prikazan na FEST-u. U današnjoj Svetogorskoj je i čuveni Miloš Forman. Na beogradskoj košavi je i Pol Morisi, desna ruka Endija Vorhola i autor filmova “Meso” i “Đubre”. S njima i Frederik Vajzman, poznati američki dokumentarista, autor filma “Bolnica”. Iznad diskoteke Laze Šećera je i Tinto Bras, reditelj filma “Odmor” koji je prikazan na FEST-u 1972.

Izvesni Mozer, čovek “Sonija” iz Beča, dovukao je u foaje Doma sindikata prvu video-tehniku koju je Beograd ikada video. I tu je, za jedno prepodne, instalirao prvu gerilsku televiziju na Balkanu, kojom se igrao ko je hteo.

Na našim bivšim i sadašnjim prostorima vlada uverenje da je filmske festivale lako i jednostavno (na)praviti. Dovoljna je želja, filmska dvorana, nešto više novca i eto festivala. Da bi se jedan festival razlikovao od komercijalnog, distributerskog izložbenog panoa, neophodno je napraviti ipak uverljiviju strukturu. Festivali inače nastaju iz različitih pobuda i potreba: od umetničkih i kulturnih do političkih. Na prostoru nekadašnje Jugoslavije, oni često nastaju i opstaju “iz inata”. Za ozbiljniji i trajniji iskorak “inaćenje” je nedovoljno. Neophodni su ne samo volja i posvećenost, već i znanje, autoritet i vizija koju je, u terminološkoj ravni, ne i po rezultatima, u Srbiji bar, prisvojila dnevna politika.

Širenje uticaja kulture neizostavno zavisi i potiče od pojedinca. Tome u prilog govore karijere Mire Trailović (BITEF), prof. Živojina Zdravkovića (BEMUS), Miodraga B. Protića (Muzej savremene umetnosti), Milutina Čolića (FEST), Donke Špiček (Radost Evrope), Aleksandra Aleka Đonovića (Mermer i zvuci), Radoslava Raleta Zelenovića (Jugoslovenska kinoteka), Ivana Blagojevića (Nišvil), Aje Jung (Beogradski festival igre), Branka Kukića (Gradac), prof. Miomira Koraća (Viminacijum), Dušana Kovačevića, Bojana Boškovića i Ivana Milivojeva (Egzit), Emira Kusturice (Kustendorf) i mnogih drugih.

Prkosni ali i mudri, jakog integriteta i neposustale energije, stručnog i autorskog respekta, nisu se baškarili na otomanu koalicionih kvota i oskudnih biografija. Gradili su i grade, imali su i imaju kontinuitet poverenja i – rezultata.

Od 13 filmova sa prvog FEST-a, koji su mu poslati da ih pogleda, Tito nije gledao jedino “Vudstok”. Posebno mu se dopao film “O jagodama i krvi” – o studentskim protestima u Americi. Doživotni jugoslovenski predsednik morao je – ponoviću, morao je – filmove da vrati distributerima za najdalje deset dana.

Josip Broz Tito, iako pokrovitelj, nikada nije bio na FEST-u. Prihvata predlog predsednika festivalskog Odbora i umetničkog direktora Milutina Čolića i izvršnog direktora dr Petra Volka, da visokim jugoslovenskim odlikovanjima 1971. odlikuje deset velikana filmske umetnosti: Čarli Čaplin, Lorens Olivije, Rene Kler ili Žan Renoar, Džon Ford, Mihail Rom ili Mark Donskoj, Lukino Viskonti, Akira Kurosava, Fric Lang, Luis Bunjuel i Ingmar Bergman.

Predstavnik francuske ambasade je zahvalio ali i izrazio želju Pariza da, umesto predloženog Renoara, po mogućstvu, to bude Rene Kler. Pristali smo jer je i Kler veliki autor. Kada je Čolić pitao direktora Francuskog kulturnog centra u Beogradu: “Zašto Kler a ne Renoar?”, odgovorio mu je: “Zato što je Kler veći Francuz od Renoara.”

Štampa u Francuskoj se pitala: “Da li će se toga setiti i predsednik Pompidu?” Setio se i već na narednom festivalu u Kanu odlikovao Čaplina, koji mu je bio i počasni gost. Isti, francuski mediji tada su predsedniku Žoržu Pompiduu poručili: “Vaša odluka da odlikujete Čaplina, posle Titove, nije originalna.”

Za kreiranje festivalskog programa nije dovoljno kinematografsko iskustvo, osećaj za dobar film, estetiku, čak ni unutrašnja logika. Jesu od pomoći ali ne i presudni. Jedno je ceniti, voleti film i smatrati ga idealnim za prikazivanje, a sasvim drugo, ništa manje izazovno, obezbediti ga i prikazati na festivalu. Ovaj praktični aspekt – rezultat, često, i to ne samo kod tzv. manjih festivala već i kod onih prestižnih – koji se bore za najbolji film – determiniše konačni izgled programa. FEST je imao tu neveliku ali čvrstu organizacionu strukturu i ljude poput Vere Konjović, koja je umela i znala da stigne do svih svetskih producenata najpoznatijih filmskih autora: od Felinija do Bunjuela.

Za bar šest aktuelnih država Evropske unije beogradski FEST je bio francuski balkon sa koga se vidi jedan drugi, ne samo filmski svet, dok je Zapad u Beogradu i FEST-u prepoznao idealno mesto gde bi Istoku, preko “gvozdene zavese”, mogli da prodaju i po koji film.

Rusi su, recimo, tada otkupljivali ne više od 12 filmova godišnje sa Zapada. Plaćali su 12.000 dolara za jedno prikazivanje. Onda vam postaje jasno zbog čega je interes Zapada bio da bude u Beogradu. FEST je bio ta tačka susreta.

Bertoluči je na FEST doneo “Dvadeseti vek” s molbom da vidimo kako da zainteresujemo Ruse da taj film pogledaju i, ako je moguće, otkupe. U monografiji je fotografija na kojoj su Bertoluči, Čedomir Kolar, koji kasnije ostvaruje svetsku producentsku karijeru, i Vera Konjović, glavni programski koordinator FEST-a, prevodilac, urednica najstarijeg pratećeg programa BITEF-a – BITEF na filmu. Vera uspeva da ubedi Ruse da, na zatvorenoj projekciji, vide “Dvadeseti vek”. Dva dana po završetku FEST-a glasom srećnika Bertoluči zove Beograd: “Rusi su otkupili ’Dvadeseti vek’.”

“Zdrav podmladak”, bio je jedini film koji je u istoriji FEST-a dva puta prikazan. Bilo je to 1971. i 1972. u okviru Specijalnog programa Konfrontacije, tzv. Makovog programa. Bio je to film Lazara Stojanovića i Toma Gotovca. Autor “Plastičnog Isusa” bio je član organizacionog odbora Simpozijuma FEST-a (1971). Priča o “Podmlatku” ima i svoje drugo poluvreme. Dušan Makavejev, decembra 1971, Komandi puka u Požarevcu, gde Lazar Stojanović služi vojni rok, šalje zvanično pismo sa molbom da Lazara puste na nekoliko dana kako bi – ni manje ni više – otvorio beogradski FEST.

Objektivni i, recimo, populistički koncept repertoara doveo je FEST do nesvakidašnje sinteze: vrhunska umetnička vrednost filma, estetski elitizam, postao je kriterij najšire publike. Rekordne 1976, FEST je privukao neverovatnih 215.066 gledalaca. Taj rekord oboren je već naredne godine, kada je zabeleženo 250.812 posetilaca. Beograd je tada imao 1,2 miliona stanovnika. Danas ima gotovo dvostruko više stanovnika i nesrazmerno manji broj posetilaca u odnosu na prvih deset godina FEST-a.

Do FEST-a, Beograd je bio suočen sa dramatičnom osekom bioskopskih posetilaca. Isti grad 1973, 1974. i 1975. postaje evropska prestonica sa najbržim rastom bioskopske publike u Evropi – sa oko 4,5 miliona na godišnjem nivou. FEST je dnevno imao više publike nego Berlinski festival za ceo tok festivala.

FEST se širio pandemijskom brzinom. Posle Beograda repriziran je u Novom Sadu, Splitu, Zrenjaninu, Celju, Ljubljani, Mostaru, Skoplju, Mariboru, Nišu, Rijeci, Titogradu, Sarajevu, Svetozarevu, Zagrebu, Kragujevcu, Prištini, Čačku, Tuzli, Užicu… U oko 40 jugoslovenskih gradova. Na talasu festomanije osnivaju se i mnogi filmski festivali sa prefiksom ili sufiksom FEST: Molijer FEST, Šekspir FEST, JU FEST, Fiš FEST, Bir Fest, Pile Fest, Love Fest, Wine Fest, Superstar FEST…

Kultura jedne sredine ceni se i po tome u kojoj je meri ona u stanju da prizna i prihvati vrednosti drugih sredina. Već letimičan pogled na spisak filmova prikazanih u periodu od 1971. do 1979. ukazuje da je FEST omogućio takozvanim malim kinematografijama ravnopravno učešće uz velike i komercijalne kinematografije, istovremeno inaugurišući dela nekih do tada ne samo nama nepoznatih kinematografija poput Izraela (FEST ’71), Irske (FEST ’73), Irana, Čilea, Portugalije (FEST ’74), Perua (FEST ’75), Južne Afrike (FEST ’76), Kameruna (FEST ’77), Obale Slonovače, Filipina (FEST ’78), Malija (FEST ’79)…

Od 1970. godine tragovi tih tzv. malih kinematografija i reditelja poput Lotjanua, Abuladzea, Jakubiska, Kaurismakija, Kakojanisa, Panahija, Kjarostamija, Mančevskog postali su uočljivi širom sveta… Svi oni bili su gosti FEST-a.

“Za skopski ’Ekran’ intervjuisao sam Milutina Čolića. Imao sam šesnaest godina, a on strpljenja da odgovori na moja naivna pitanja. Odgovore je diktirao polako, naglasivši čak i gde su tačke, zapete u rečenici”, priča Milčo Mančevski, svetski poznato rediteljsko ime, za koga je, prema vlastitom priznanju, „FEST bio deo vaspitanja, deo onoga što sam danas. Moje obrazovanje, znanje i ukus“.

Ne postoji filmski festival u svetu, izuzev Kana i Venecije, koji je, poput Beograda, od 1971. do 2020, bio domaćin neponovljive rediteljske reprezentacije: od De Sike i Antonionija do Sokurova i Egojana.

Od osnivanja nije bilo planiralo da FEST bude samo program filmova. Namera je bila da se njime proširi kulturno i umetničko delovanje. Pored prikazivanja filmova pokrenuta je književna edicija „FEST romani“, tj. romani po kojima su snimljeni filmovi prikazani isključivo na FEST-u. Tiraž knjiga u 20.000 primeraka planuo je za dva meseca. Drugo kolo otišlo je u tiražu od 30.000 primeraka po naslovu. Ukupno 17 knjiga te FEST-ove biblioteke. Uz knjige išla je i muzička edicija “Melodije FEST-a”, longplej ploča sa 12 kompozicija filmova sa FEST-a.

Prvi smo u Evropi u Studentskom kulturnom centru, kao prateću manifestaciju FEST-a, prikazali program kompjuterskog filma porodice Uitni, sa Džonom Uitnijem Mlađim kao gostom. Docnije je radio glavne kompjuterske efekte za “Ratove zvezda”. Zamislite program kompjuterskog filma u Beogradu 1972?!

U Filmforumu SKC-a, svojevrsnoj tribini, koju je vodio Božidar Zečević, razgovoru studenata sa gostima FEST-a, bila je i Đina Lolobriđida. Bio je februar, veliki sneg, a u bašti SKC-a arhitekta Predrag Ristić, poznatiji kao Peđa Isus, okreće na ražnju pravog vola u čast velike gošće. On i njegova bratija, obučeni u neke kože, izigravaju drevne Lepence, a pečenje vola događa se u Ristićevoj rekonstrukciji Lepenskog Vira.

“Hronika FEST-a” izbačena je iz programa Javnog servisa. U zlatnim godinama FEST-a, “Hronike” su imale i preko pet miliona gledalaca. Hronike su vodili Slobodan Novaković i Nebojša Đukelić koji sa FESTOVIZIJOM ide još korak dalje u osvajanju publike.

FEST je osnovao jedan novinar. Među selektorima, programskim kreatorima i umetničkim direktorima ove manifestacije nije bio jedini. O tome govore i profesionalne biografije Slobodana Novakovića, Miodraga Novakovića, Milana Vlajčića, Bogdana Tirnanića, Irme Flis, Nenada Dukića, Miroljuba Vučkovića, Nebojše Đukelića, Miloša Paramentića, Dinka Tucakovića, Ivana Karla, Borislava Anđelića, Jugoslava Pantelića i drugih. Po zatiranju tragova svojih prethodnika, selektori FEST-a, po mišljenju Gorana Gocića, više su ličili na rimske imperatore nego na kolege Žila Žakoba. Štaviše, ukidali su i vlastite programe da bi napravili mesta za nove.

U svođenju bilansa filmskih festivala potreban je i digitron, ali do danas nije pronađen kalkulator koji bi proračunao količinu emocija koje je proizveo FEST. Postoji i jedan redak festivalski fenomen. U istom redu za kartu, od „Kozare“, Doma sindikata do Sava centra, Doma omladine, DKC-a filmska štafeta. “Čitave generacije na FEST-u su odrasle i preko njega formirale ne samo filmski ukus nego i pogled na svet”, zapaža Goran Marković.

„Poslednji veliki FEST doživeo sam 1992. u danima kada se Jugoslavija u plamenu i krvi raspadala“, seća se Srđan Vučinić, esejist, dramski pisac i filmski kritičar. Pokojni Đukelić u taj Beograd doveo je kao selektor neverovatne filmove, među njima Vendersov “Do kraja sveta”, “Evropu” Fon Trira, “Barton Fink” braće Koen… Kusturica je doveo Džarmuša i Džonija Depa, i nismo slutili da će Beograd biti svet još svega tih nekoliko dana.

FEST ostaje, pored BITEF-a, naša najznačajnija kulturna manifestacija, prepoznatljivo lice Beograda na međunarodnoj mapi kulture. Festival je koji je ušao u pore ovih prostora. Po svom duhu i opredeljenju bio je jugoslovenski i svetski, ne samo zato što je repriziran u četrdesetak jugoslovenskih gradova već i zato što je postao kulturno uporište.

“Najjači smo bili kad nam je FEST bio misija – bilo pojedincu ili svima zajedno, a najslabiji kad nam on postane tek dokolica”, uočila je dramaturškinja Maja Vujović. Današnji FEST nažalost je daleko od njegovih zvezdanih trenutaka i na nizbrdici interesovanja onih koji ga vode.

Piše Una Čolić Banzić

Izvor: Velike priče

  fest, Film, Kopola, Milutin Čolić, Una Čolić