Kada se 2013. godine u Kanu spustila zavesa nakon premijere filma „Blue Is the Warmest Color“, bilo je jasno da je Abdellatif Kechiche pomerio granice onoga što nazivamo romansom na velikom platnu. Inspirisan grafičkim romanom Julie Maroh, ovaj film nije samo hronika jedne veze; to je trosatna, hirurški precizna studija ljudske intime koja je zasluženo nagrađena Zlatnom palmom i nagradom FIPRESCI. Kechicheov trijumf je postao istorijski onog trenutka kada je žiri odlučio da prestižnu nagradu, pored reditelja, ravnopravno podele i dve glavne glumice – Adele Exarchopoulos i Lea Seydoux.

Nikada romansa nije ispričana na tako ambiciozno impresivan način kao što je to učinio Kechiche, kreirajući prelep, ali istovremeno surov prikaz prve ljubavi i bolnog procesa odrastanja. Ovo izuzetno delo izazvalo je žestoka prepucavanja u svetskim medijima, ostavljajući javnost podeljenu između čistog divljenja prema brutalnom umetničkom rezultatu i šoka zbog iscrpljujućeg procesa njegovog nastajanja. U klinču su se, na iznenađenje svih, našli čak i sami akteri i reditelj, ali o tome malo više kasnije u tekstu.

Priča nas uvodi u sivu svakodnevicu Adele, srednjoškolke čiji se svet vrti oko školskih hodnika, rutinskih vožnji autobusom i društva u kojem se oseća kao stranac, neshvaćena od strane onih koji ne razumeju njen unutrašnji svet. Sve to biva zbrisano u jednom jedinom, naizgled beznačajnom trenutku na ulici, kada pored nje prođe devojka plave kose – Emma. Njihov kasniji susret u gej baru nije samo početak poznanstva, već fatalno prepoznavanje dve duše koje se traže u svetu punom predrasuda. Emma, starija i intelektualno dominantna studentkinja umetnosti, postaje Adelin mentor i centralna figura njenog novog sveta, otvarajući joj vrata slobode, ali i emocionalnog intenziteta koji će je zauvek obeležiti.

Kako se njihova strast produbljuje, Kechiche nas vodi kroz godine zajedničkog života, gde Adelina transformacija iz povučene učenice u posvećenu učiteljicu teče paralelno sa Emminim usponom u slikarskim krugovima. Međutim, ispod površine te vatrene povezanosti, reditelj hirurški precizno skenira pukotine – nepomirljive klasne razlike, sukobe ambicija i različite načine na koje vide svet. Dok Adele u Emmi vidi savršenu konstantu svog života, intelektualni jaz i različiti životni prioriteti polako počinju da nagrizaju prividnu harmoniju. To je spora i bolna hronika odnosa u kojem se ljubav sudara sa surovom realnošću karaktera, vodeći nas ka trenutku kada prva strast prestaje da bude dovoljan lepak za ono što se neumitno lomi.

Kamera se opsesivno zadržava na krupnim planovima, fokusirajući se na lica i usne u trenucima jela ili razgovora, hvatajući svaki titraj emocije i neizgovorenu misao. Ovaj pristup naturalističkog ‘ekstremnog krupnog plana’ stvara gotovo klaustrofobičnu bliskost, terajući gledaoca da oseti svaku poru, svaku suzu i svaki Adelin udah. Posebno mesto zauzima montaža Ghalye Lacroix, koja uspeva da trosatno trajanje održi u besprekornom ritmu, uprkos ogromnoj količini sirovog materijala.

Iako su eksplicitne scene, snimane neverovatnih deset dana, izazvale ogromne kontroverze i dovele do javnog rata između reditelja i Lée Seydoux, one u kontekstu filma služe kao trenutak potpune fizičke i emocionalne ogoljenosti. Kechiche ne ulepšava strast; on je beleži u njenom najsirovijem obliku, svesno rizikujući optužbe za voajerizam kako bi postigao apsolutnu, gotovo dokumentarističku uverljivost. Glumice su otvoreno govorile o teškim uslovima snimanja, uključujući 16-časovne radne dane, haos na setu i osećaj „zarobljenosti“ ugovorom.

Scene seksa opisane su kao ponižavajuće i manipulatorske, a autorka originalnog stripa ih je nazvala „pornografijom“. Reditelj i glumice su nastavili sa razmenom oštrih reči u intervjuima mesecima, pa čak i godinama nakon premijere, što je održavalo temu u medijima. Posebno je zanimljivo što je Kechiche na kraju čak i pretio tužbom Lèi Seydoux jer je izjavila da nikada više neće raditi sa njim. Da li brutalna autentičnost koju vidimo na ekranu opravdava „maltretiranje“ glumaca na setu? To je centralno pitanje koje se provlačilo kroz sve medije.

Ono što mnogi previđaju u moru kontroverzi jeste Kechicheova opsesivna upotreba hrane kao metafore za samu egzistenciju i klasni jaz. Scena u kojoj Adele halapljivo jede špagete kod kuće, naspram sterilnog serviranja ostriga kod Emminih roditelja, nije samo tehnički detalj – to je ključ za razumevanje njihovog neizbežnog kraha. U francuskoj kulturi, ostrige su simbol rafiniranosti i „stečenog ukusa“; dok se Adele bori sa njihovom teksturom, Emma ih konzumira sa prirodnom lakoćom. To je metafora za celu njihovu vezu u kojoj Emma pokušava da „obrazuje“ Adele, od načina na koji čita do načina na koji jede, pretvarajući ljubav u odnos učitelja i učenika koji na kraju guši svaku ravnopravnost.

Reditelj nas tera da gledamo žvakanje, gutanje i mrlje od sosa sa istom onom sirovom pažnjom kojom snima i seks. Upravo ta hrabrost da se banalnost svakodnevice uzdiže na nivo visoke umetnosti čini ovaj film neponovljivim. Kechiche nije snimio film koji se gleda, on je snimio film koji se konzumira svim čulima, ostavljajući gledaoca iscrpljenog, ali i prosvetljenog onom vrstom istine koja se ne može iscenirati.

Uprkos svim prepucavanjima i optužbama nakon snimanja, ovo ostaje jedan od najiskrenijih filmova ikada snimljenih. Obe glumice su postigle nivo prirodnosti koji se retko viđa, pretvarajući fantastične dijaloge u životne istine. U neverovatnih tri sata, „Blue Is the Warmest Color“ nije dosadan ni jednog trenutka; to je delo u kojem se uživa od početka do kraja. Moja jedina zamerka je što nije još duži, jer kada se svetla ugase, ostaje osećaj da smo prisustvovali nečemu što se ne viđa stalno – čistom, nefiltriranom životu pretočenom u vrhunsku umetnost.

za P.U.L.S.E: Marko Jovanović

  “Blue Is the Warmest Colour”, Film, Marko Jovanović

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.