Film “Dina” Denisa Vilneva

od manjih drama do najvećeg reditelja naučne fantastike 21. veka

U Dini Denisa Vilneva imate grandioznost koja se graniči sa biblijskom. Monolitni svemirski brodovi lebde na nebu poput meseca. rvi veličine nebodera plivaju kroz pustinju poput ajkula. Ekstremno široki kadrovi prikazuju ogoljenu planetu Arakis kao beskrajni, neosvojivi okean peska, dok se njegove dine mreškaju na vetru poput talasa. A opet nije samo veličina ono što čini Dinu jednim od najupečatljivijih naučnofantastičnih filmova poslednjih godina. Reč je o načinu na koji ona spaja raskoš sa sporom, atmosferičnom i promišljenom režijom u kojoj su kadrovi dugi, a scene slobodno dišu.

Takva ravnoteža između grandioznosti blokbastera i senzibiliteta umetničkog filma postala je uobičajena za rad Denisa Vilneva, francusko-kanadskog režisera, koji je, za samo jednu deceniju, postao jedan od najvećih, najintrigantnijih režisera naučnofantastičnog filma 21. veka.

Uzmite samo Dolazak iz 2016. godine, melanholičnu ljubavnu priču o vanzemaljskom jeziku koji korisniku omogućuje da vidi kroz vreme; ili Blejd raner 2049, nastavak iz 2017. godine čije je mračno istraživanje šta znači biti čovek uzbudilo kritičare, ali je podbacilo na blagajnama.

A sad je tu Dina, dugo očekivana adaptacija raskošnog magnum opusa Frenka Herberta iz šezdesetih.

„Bio je to veliki skok do Dolaska. Bio je, potom, veliki skok do Blejd ranera 2049. A bio je skok čak i odatle do Dine”, kaže filmska novinarka Helen O’Hara, koja je posetila snimanje Dine za časopis Empajer. Mislim da je to zato što je imao prilično ujednačeno dobre kritike tokom čitave karijere. Čak i kad to nisu bili veliki uspesi na blagajnama, bio je hvaljen zbog nesumnjivog talenta i vrlo dobrog oka… Verovatno je najbolje opisati ga kao filmskog umetnika. Ima jasnu viziju šta želi da postigne. Veoma ga privlače velike ideje u filmovima, a to važi podjednako za njegove drame manjeg obima, baš kao i za naučnu fantastiku. Dolazak je film ‘velikih ideja’. Blejd raner 2049. je bio verzija Blejd ranera sa velikim idejama, koji je i sam film velikih ideja, a Dina se bavi ogromnim civilizacijskim pitanjima.”

Vilnev je jednom vlastitu karijeru opisao kao niz karate pojaseva, sa svakim filmom koji predstavlja korak naviše po veličini i težini. Sa Dinom, teško je ne pomisliti da se on nalazi na samo jedan ili dva udarca od toga da postane majstor.

Denis Vilnet sa glumcem Timotijem Šalameom na snimanju Dine

Kad je Denis Vilnev prvi put počeo da odlazi na sastanke u Holivud, govorio bi svakom direktoru studija voljnom da ga sasluša kako želi da snimi naučnofantastični film. On je ljubitelj žanra otkako je bio dete, kad se zaljubio u filmove kao što su Blejd raner i 2001: Svemirska odiseja. Ali, kao mladi režiser nezavisnih filmova, nije imao načina da obezbedi neophodna sredstva za specijalne efekte. Kao što je jednom i sam rekao, odgovarajući na pitanje zašto se najednom okrenuo od drama srednjeg budžeta ukorenjenih u realizmu ka naučnoj fantastici: „Nisam se ja okrenuo ka naučnoj fantastici, već sam se bio udaljio od nje.”

 

Zaokret u karijeri

 

Vilnevovi rani filmovi daju loš uvid u to kakav će režiser on postati. Njegov debitantski film iz 1998. godine 32. avgust na Zemlji je neujednačena romantična komedija prepuna frenetičnih pokreta kamerom i brzih rezova; dok je njegov sledeći film Vrtlog iz 2000. godine nadrealistička psihološka drama čiji je narator riba koja govori. Sam je u međuvremenu ove pokušaje otpisao kao arogantne i samodopadljive. Otud nije snimio sledeći film narednih devet godina, usredsredivši se umesto toga na pomoć u odgajanju dece i usavršavanju zanata.

Tokom tog perioda odlučio je da, ako se ikad vrati režiji, bude to da bi snimio film za druge, a ne za sebe. To je dovelo do Politehnike iz 2009. godine, ogoljene crno-bele drame inspirisane mizoginim masovnim ubistvom na montrealskom univerzitetu. Posle toga je prešao na Zgarišta iz 2010. godine, potresnu priču o bratu i sestri Kanađanima koji putuju na Bliski istok do pronađu davno izgubljenog oca i brata. Trezveni, odmereni, elegantni – bile su to njegove preporuke za Holivud.

„Istinski sam poželeo da radim s njim kad sam video Zgarišta”, kaže direktor fotografije Rodžer Dikins, jedan od Vilnevovih najčešćih i najslavnijih saradnika. Rekao sam mom agentu: ‘Ako ikad bude snimao film u Americi, ubaci moje ime u šešir’. I imao sam sreće da se Denis javio kad se spremao da snimi Zatvorenike.”

Tematski mračni Zatvorenici, drama iz 2013. godine sa Hjuom Džekmenom kao nasilnim ocem otetog deteta, predstavljali su neku vrstu rafiniranja Vilnevovog režiserskog glasa. Njegova kamera postala je još suzdržanija, zadovoljna da pre reza ostane i samo snima prozor kadra koliko god je moguće. A čak i kad se kamera pomerala, pomerala se sporo, šunjajući se kao ubica. Bio je to svedeni stil koji se dobro uklapao u Dikinsovu fotografiju, slavnu po tome da likove obavija u senke. Njih dvojica će raditi ponovo na trileru o kartelima iz 2015. godine Sikario i 2017. godine na Blejd raneru 2049.

Denis Vilnev i direktor fotografije Rodžer Dikins na snimanju trilera Zatvorenici; radili su zajedno na tri filma

„Za mene je Denis veoma promišljen autor”, kaže Dikins. On nije neko ko samo režira na osnovu scenarija. On uvek traži nešto više od onoga što je na stranici. Njegov režiserski stil je prilično jedinstven ovih dana. Verovatno duguje više istočnoevropskoj ili japanskoj režiji nego američkoj.”

Dikins dodaje da ceni činjenicu što Vilnev ne snima mnogo „pokrivanja”, govoreći o procesu okruživanja scene sa više kamera.

„On kaže: ‘Ovo je taj kadar’ i vi praktično njega i snimate”, objašnjava on. Ja volim da provodim vreme u pripremama. Volim da razložim scenario na njegovu suštinu, a scenu na konkretne kadrove. Ne volim da odem na snimanje i snimim svaku moguću opciju. Volim promišljeno snimanje. A to vam je Denis.”

Glumac Dejvid Dastmalčijan, koji se pojavio u Zatvorenicima, Blejd raneru 2049. i Dini, jednom je rekao za Holivud reporter da je Denis Vilnev „genije… on je Stenli Kjubrik naše generacije.”

Možda je to malo previše hiperbola, ali znate šta je želeo da kaže. Sam Vilnev navodi 2001: Svemirsku odiseju kao veliki uticaj na njega. Ali Rodžer Dikins vidi mnogo više sličnosti sa ruskim režiserom Andrejom Tarkovskim, koji je koristio naučnu fantastiku kao sredstvo da ispriča intimne, psihološki složene priče.

„Jedan od najboljih naučnofantastičnih filmova svih vremena je Solaris iz 1972. godine”, kaže on.  To je mnogo inteligentniji film od 2001, zato što govori o ljudskom karakteru. Suština nije u fantastičnim specijalnim efektima.”

Istina je verovatno negde između.

„On pristupa svemu, prvo i iznad svega, sa pozicije lika i teme”, objašnjava Meri Perent iz Ledženderi pikčersa, producentkinja Dine. A u naučnoj fantastici često imate režisere koji filmu pristupaju sa pozicije naglaska na fantastičnim svetovima, koji su neverovatni, ali mogu ponekad da zaguše sve ostalo. Ali, takođe, od autentičnosti njegovog građenja svetova ume da zastane dah. To je deo onoga što čini njegove likove toliko bogatim. Sve deluje izuzetno stvarno.”

U Dolasku, dešifrovanje vanzemaljskog jezika pruža likovima drugačiji pogled na protok vremena

Verovatno nema boljeg primera za to od njegovog pristupa Dolasku iz 2016. godine, filma koji je konačno ostvario Vilnevovu dugogodišnju ambiciju da snimi naučnu fantastiku. Scenario je napisao Erik Hejserer, koji je adaptirao kratku priču „Priča tvog života” Teda Ćijanga i govori o Luis, lingvistkinji koju igra Ejmi Adams, regrutovanoj da ostvari prvi kontakt sa rasom vanzemaljaca koji su izazvali haos sletevši na 12 različitih lokacija na Zemlji.

Kao i u slučaju većine Vilnevove naučne fantastike, on svoje fantastičnije elemente utemeljuje u trezvenom realizmu (sekvenca u kojoj se ljudi okupljaju oko televizora da bi gledali vesti podseća na napade od 11. septembra), ali je i nesputano liričan i sentimentalan.

Krugovi su tema kojoj se Vilnev neprestano vraća. Vidite to u Zgarištima, gde je porodica uhvaćena u međugeneracijski krug patnje i traume. Vidite to u surovim svetovima Sikarija i Zatvorenika, gde nasilje rađa samo još više nasilja. Ali u Dolasku možete da vidite same krugove kako se okreću u vazduhu -proizvod jedinstvenog pisanog jezika vanzemaljaca, koji poprima oblik momentalno izraženih svršenih misli, bez početka ili kraja. I sama naučivši jezik, Luis uspeva da iskusi vreme kao vanzemaljci: kao krug, bez razlike u odnosu na sadašnjost ili budućnost, početak ili kraj.

To dovodi do toga da je proganjaju vizije umirućeg deteta koje će tek roditi, ciklusa vremena koji je nesposobna da razbije. Ali čak i ako znate šta dolazi, nisu li bol i tuga vredni sve one radosti? Je li bolje voleti i izgubiti ljubav nego nikada ne voleti?

„Mislim da ljudi prebrzo zaključuju da je naučna fantastika hladna”, kaže O’Hara, „a ja ne mislim da je to uvek fer. Dolazak je veoma nehladan, mislim da se ispod površine vri mnoštvo emocija. Činjenica da Ejmi Adams nije bila nominovana za Oskara za mene je suluda.”

O’Hara povlači paralelu sa drugim savremenim režiserom slavnog po naučnoj fantastici visokih budžeta.

„Mislim da on ima malo više duše od Kristofera Nolana. Obožavaoci se možda neće složiti sa mnom, ali imam osećaj da Vilnev ima više emocija u svojim filmovima. I mislim da ima mnogo bolje ženske uloge.”

A opet, za razliku od populističkijih Nolanovih dela, Vilnevova specifična sorta spore i inteligentne naučne fantastike možda ima granice. Pošto je ustalasao javnost kritičkim i komercijalnim uspehom Dolaska, Vilnev se upustio u jedan od najvećih izazova u karijeri: snimanje nastavka naučnofantastičnog klasika Ridlija Skota iz 1982. godine Blejd Raner. Vilnev je bio obeshrabren ovim zadatkom. U skorašnjem intervjuu on govori o „koketiranju sa katastrofom” i o strahovima da možda više nikad neće raditi na filmu. Ovo je, kaže on, bio potencijalni čin svetogrđa.

Iako Blejd raner 2049. nije dobro prošao na blagajnama, ostvario je uspeh među kritičarima

Sa radnjom smeštenom 30 godina posle originalnog filma, Blejd raner 2049. prati priču replikanta mrtvih očiju po imenu K. u tumačenju Rajana Goslinga, koji pomaže policijskoj službi Los Anđelesa da „penzioniše” (ubija) druge replikante. To je posao koji se zakomplikuje kad pronađe dokaze o replikantkinji koja se porodila.

„Nikad ranije nisam penzionisao nekoga se rodio”, kaže K. svojoj šefici u jednom trenutku. Ona ga pita u čemu je razlika. ‘Roditi se znači imati dušu, valjda’.”

To je, nesumnjivo, Vilnevov vizuelno najupečatljiviji film, u kom režiser i Dikins koriste široku paletu boja, iznijansirane teksture svetla i raskošne naučnofantastične prizore da bi stvorili budućnost koju ne samo da možete da osetite i namirišete, već i da je se plašite. Denis je želeo da smesti sve u realnost koja je produžena u odnosu na našu”, kaže Dikins, govoreći o nagoveštajima klimatskih promena u filmu. I tako, kad smo videli stvari kao što su crvena peščana oluja koja je zahvatila Sidnej 2009. godine, to je postao model za Las Vegas. To vam je velika naučna fantastika: projektuje u budućnost kuda će ići nauka.”

Ali Blejd raner 2049. je i jedan od Vilnevovih najtežih filmova. U trajanju od dva sata i 43 minuta, to je dugačak i kontemplativan noar, nabijen temama o autentičnosti i otuđenju. Šta znači biti živ? To je pitanje koje je Blejd raner već postavljao, ali ovaj put ono dolazi sa subverzivnim obrtom, kad K. otkrije da on nije, kao što je prethodno mislio, odabrani. Ali da li to što je niko i ništa znači da je njegov život odjednom lišen smisla? Ili je smisao nešto što sam stvaraš? Takva ozbiljna pitanja čine Blejd ranera 2049 .jednim od Vilnevovih najboljih, najzanimljivijih filmova, ali i filmom koji je vratio 259 miliona dolara procenjenog budžeta produkcije i marketinga od 300 miliona.

„Inteligentan je”, kaže Dikins. A ja ne znam da li ljudi žele inteligentne filmove. Mislim da je svet takav. „Ne mislim da je samo do filmova. Ljude ne zanima dublje da zagledaju u stvari, oni žele trenutno zadovoljenje i trenutna rešenja.”

Jednostavno rečeno, da li postoji dovoljno velik marketing za ovoliko spor, umni i sumoran film, snimljen u ovim razmerama? Blagajna nije sve u Holivudu. Ponekad, da bi se izbegla potpuna katastrofa, dovoljne su nagrade i prestiž rada sa režiserom vizionarom. Ali učinak Blejd ranera 2049. na blagajnama postavlja intrigantno pitanje za Dinu.

Originalna knjiga je ozloglašena po dugačkoj priči koja ide u širinu, sa višeslojnom, gustom mitologijom, političkim mahinacijama i glavnim likom (Pol, kog igra Timoti Šalame) kog opsedaju vizije raznih mogućih budućnosti. Prva knjiga je toliko duga i opširna, zapravo, da je Vilnev isplanirao da je ispriča u dva dela (kako ne bi ponovio grešku verzije Dejvida Linča iz 1984. godine natrpane do pucanja). Ali, jednostavno rečeno, da li postoji dovoljno veliki marketing za ovoliko spor, umni i sumoran film, snimljen u ovim razmerama?

„Zaista mi se dopao Blejd raner 2049″, kaže Perent. Za mene je to bio neverovatan film, ali Dina i Blejd raner 2049. su dve potpuno različite stvari. Možda su u istom žanru, ali priča o Dini je mnogo pristupačnija i ljudi sa njom mogu mnogo više da se poistovete. „Blejd raner 2049. je, po samoj svojoj prirodi, po priči i po tome što je noar, manji film. Dina je viša avanturistička priča. Film smo počeli da prikazujemo u ograničenom kapacitetu u svetu, tek treba da ga pustimo na nekim većim teritorijama, ali za sada mu dobro ide”, kaže ona.

„’Oprezno sam optimistična’, to je možda najbolji izraz. Ne želim da baksuziram…Na Denisovu čast, uspeo je da nađe pravu meru između onih pametnijih elemenata i nečega što je zaista veoma uzbudljivo. Mislim da rizikujemo da potcenimo publiku”, kaže Helen O’Hara. Mislim da se nešto kao što je Dina prodavalo u knjiškom obliku decenijama i da postoji dobar razlog za to. Verovatno imaju puno pravo da bace kocku i vide kako će proći verna filmska verzija…Odakle nam zapravo ideja da mora biti gomile gegova u naučnofantastičnom filmu? Ne mogu sve da budu samo Čuvari galaksije, mora da postoji prostor i za druge vrste priča. Zaista mislim da postoji publika za ovo. To možda nije publika veličine kao ona za Osvetnike: Kraj igre, ali je dovoljno velika, potencijalno, na duže staze, da se ovaj film nastavi.”

A čak i ako Dina u konačnom zbiru ne ostvari uspeh, dodaje O’Hara, činjenica da režiseri kao što su Denis Vilnev postoje, i da i dalje dobijaju priliku da snimaju velike rizične filmove u okviru studijskog sistema, makar je nešto ne čemu možemo samo da budemo zahvalni.

„To mi uliva nadu”, kaže ona. Činjenica da je studio uložio ovoliko novca u njega, a njegov naredni film posle Blejd ranera nije bio ogroman hit – mislim da je to veoma dobra stvar. To želimo da vidimo. Želimo da vidimo da dobri režiseri dobijaju više šansi, naročito ako snime dobar film koji samo nije dobro prošao na blagajnama. Želimo da vidimo da dobiju priliku da snime sledeći film. Mislim da je dobro što je dobio priliku da snimi ovo, i iskreno, iskrneo se nadam da će film proći dovoljno dobro da dobije priliku da snimi i drugi deo.”

Na kraju krajeva, ne priliči Denisu Vilnevu da ostavi krug nedovršen.

Stiven Keli

Izvor: BBC na srpskom

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments