Film kao vera, ljubav i molitva – Tarkovski
“U svim svojim filmovima želeo sam da govorim o “slabom” čoveku, čoveku kojeg vidim kao pobednika u životu, i branio sam slabost kao jedinu istinsku nadu. Zato u mojim filmovima nikada nije bilo heroja, nego samo karaktera čija je snaga ležala u duhovnom ubeđenju onih koji su na sebe preuzeli odgovornost drugih. Ovi likovi često liče na ozbiljnu decu svojim irealističkim stavom, koji ih štiti da ne padnu u sveopšti cinizam života. Svojom žrtvom oni pokušavaju da postave branu na put koji vodi čovečanstvo u propast, jer ništa na svetu nije važnije od probuđene savesti čoveka, savesti koja ga sprečava da sve krade od života…”
Ovako je govorio Andrej Arsenijevič Tarkovski, ruski filmski, pozorišni i operski reditelj, pisac, glumac, montažer i teoretičar filma, i jedan od najuticajnijih autora u svetskoj kinematografiji, koji je preminuo 28. decembra 1986. u Parizu. Tri decenije od smrti velikana “pokretnih slika”, iza koga su ostala kultna ostvarenja, ovih dana obeležava svetska filmska javnost. Tarkovski, sin velikog ruskog pesnika Arsenija Tarkovskog, rođen je 1932. u Zavrežju. Prve filmove “Ubice” (baziran na priči Ernesta Hemingveja) i “Koncentrat” snimio je 1958, još kao student. Pažnju kritike skrenuo je već svojim diplomskim filmom “Parni valjak i violina”, za koji je scenario pisao zajedno sa Andrejem Končalovskim. Dve godine posle diplomiranja, 1962, za “Ivanovo detinjstvo” nagrađen je Zlatnim lavom u Veneciji za najbolje debitantsko ostvarenje. Odmah zatim snimio je svoje magično ostvarenje – “Andrej Rubljov”. Epski film o životu najpoznatijeg ikonopisca svih vremena Andreja Rubljova, najavio je Tarkovskog kao majstora novog filmskog jezika koji će uticati na svetsku istoriju filma. Do 1979. u Rusiji je snimio još tri dela, “Solaris”, naučno-fantastični film po romanu poljskog pisca Stanislava Lema, “Ogledalo”, autobiografsku priču o ključnim scenama iz svog života, i “Stalker”, za koji je bio inspirisan novelom “Piknik pokraj puta” Borisa i Arkadija Strugatskog.
Početkom 1980. Tarkovski je napustio Sovjetski Savez, njegova nova karijera započela je u Italiji, sa dokumentarcem “Putovanje u vremenu”. Posle filma “Nostalgija” iz 1983, za koji je scenario napisao slavni italijanski oskarovac Tonino Gvero, Tarkovski je pritisnut pretnjama cenzure i odmazdom sovjetskih filmskih zvaničnika odlučio da se ne vrati u domovinu. Tada je započela i njegova borba sa sovjetskim vlastima da dozvole njegovoj porodici, naročito mlađem sinu, da mu se pridruže.
Poslednji film “Žrtva”, svojevrsni testament čovečanstvu, doneo mu je 1986. nagradu u Kanu. Tarkovski je preminuo u 54. godini u Parizu, i sahranjen je na groblju ruskih emigranata “Sen Ženevjev di Bua” u Gradu svetlosti.
“Umetnost potvrđuje sve ono što je najbolje u čoveku – nadu, veru, ljubav, lepotu, molitvu… Ono što čovek sanja i ono čemu se nada”, zapisao je genijalni reditelj u zaključnom poglavlju svoje ispovedne knjige “Vajanje u vremenu”.
Poslednji film “Žrtva” Tarkovski je snimio u Švedskoj, zahvaljujući velikom Ingmaru Bergmanu, ali su nagrade koje su mu stizale za ovo delo ostale u senci njegove teške bolesti. Bergman je bio očaran samosvojnošću i vizionarstvom Tarkovskog, govorio je o njemu kao o najvećem reditelju svetskog filma, i iskreno je žalio što je prerano otišao:
“Ruski genije je izumeo novi jezik, veran prirodi filma, kadar da uhvati život kao misao i život kao san”.
Radmila Radosavljević
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
Film kao vera, ljubav i molitva – Tarkovski napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →