Filozofija će odoleti korporativizmu

Izražajnog lica, misli i biografije, dr Divna Vuksanović je već dugo nezaobilazni sagovornik na teme kulture i medija. Profesorka je Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, magistar teatrologije i doktor filozofskih nauka, urednica edicije Multimedija izdavačke kuće Clio  i čest gost i predavač naučnih skupova u zemlji i inostranstvu.  Autorka je brojnih naučnih studija, ali i knjiga poezije i proze. Za P.U.L.S.E je prihvatila da govori u očekivanju međunarodnog umetničkog festivala Hybrid Identities, koji se u Edinburgu održava od 29.do 31. marta. Koncept Festivala zasniva se na hibridizaciji između identiteta i urbanog okruženja – ljudi, društva, napredak menjaju jedni druge i mešaju se kako bi stvorili bolji svet. dr Divna Vuksanović i njen kolega dr Dragan Ćalović nalaze se među 50 umetnika koji predstavljaju svoje radove.

Kao vrlo svestrana osoba, izuzetno cenjena u profesionalnim krugovima, bavite se i filozofijom, estetikom i teorijom medija, ali i umetnošću, i zato bih razgovor počela pitanjem za koje verujem da imate i više nego dovoljno kompentencija da odgovorite. Esejista i PEN-ovac Džon Ralston Sol u svojoj knjizi „Nesvesna civilizacija“ govori o savremenom korporativističkom društvu koje karakteriše kao besciljno i okrenuto specijalizaciji i prikupljanju činjenica, a sve manje širini mišljenja i sagledavanja stvari. Gde u takvom jednom vremenu Vi danas vidite mesto filozofije, da li je prevaziđena pa se izgubila ili se samo prekrojila u druge discipline, ili je više nego ikad potrebna svetu? Da li su i filozofi postali pragmatični, pa se više okreću ekonomskom poretku nego ontološkim ili temama iz estetike?

Za razliku od većine disciplina koje ubrajamo u društvene nauke – a da podsetim, sve su one proistekle iz okrilja filozofije –  unikatnost filozofije sastoji se upravo u tome što ona kontinuirano ulaže napor u preispitivanje sopstvenih „vrednosti“ na kojima se temelji, kao i razloga postojanja. Dve su „dobiti“ iz ovog preispitivanja: prva, da filozofija, konstatujući eventualnu zaparloženost, krizu i vlastitu smrt, otvara prostore za problematizovanje svojih (alternativnih) mogućnosti, a druga, da ovim načinom preispitivanja i kritike svog sopstvenog delovanja filozofija izbegava zastarevanje i perspektivu zalaska, kako u epistemološkom (ontološkom), tako i u estetičkom, etičkom i kritičkom ključu.

Po mom mišljenu, filozofija je neophodna svakom vremenu, jer ne samo da artikuliše njegov „duh“, nego i „budi iz dogmatskog dremeža“ sve one koji su joj, eventualno, skloni, kao i one na koje je uperena njena kritička oštrica.

Status filozofije danas varira od kulture do kulture, represivni režimi i tržišne ekonomije uglavnom ne podržavaju kritičko mišljenje ili ga marginalizuju tako što ga dovode u ravan nebitnih, odnosno neprofitabilnih znanja, dok kulture koje drže do sebe neguju filozofiju, bilo kao akademsku disciplinu, gimnazijski predmet, ili neki od oblika neformalne edukacije…Ovo prevrednovanje filozofije, koje je i unutrašnje, ali i spoljašnje, omogućuje joj dalji rast i razvoj.

Sigurna sam da će filozofija odoleti korporativizmu i negativnim tokovima procesa globalizacije pošto je konstanta „rada pojma“ i duha, pa i upotreba kritike, u svim kulturama i vremenima, zapravo, „empirijski“ potvrđena. Takođe, čak i ukoliko bi filozofija  bila proglašena za zastarelu, irelevantnu, izlišnu, odviše subverzivnu, ili čak revolucionarnu aktivnost, i usled toga, oficijelno ukinuta i zabranjena, čini mi se da bi se održala  i tako „nefunkcionalna“ i nedovoljno „vidljiva“, kao jedan od poslednjih momenata otpora tiraniji (gluposti), neobrazovanosti i beslovesnom svetu zabave u čijem se središtu najčešće susrećemo s profitom i njegovim derivatima: različitim idolima, narcisoidnom telesnošću i kultom (samo)potrošnje.

Imate li utisak da sve više živimo u svetu opštih mesta, fraza, depersonalizacije, da sve više upućujemo jedni drugima poželjne poruke nego što zaista razgovaramo? Da nam je bitnije stvaranje veza nego odnosa, da prednost dajemo širini u odnosu na dubinu? I brzini u odnosu na promišljanje? Vodi li nas to površnosti?

Kulturu dijaloga, u današnjem vremenu, sve češće zamenjuje „interakcija“. Upotreba potonjeg termina/pojma je karakteristična za Njutnovu mehaniku, koja bi, u našem slučaju – poslužimo li se alegorijom – mogla da se primeni  i na današnje stanje stvari: prvi zakon govori o inerciji, drugi o sili, a treći o telima u interakciji… Zaključivanjem po analogiji, dolazimo do ideje o tome da živimo u mehanicizovanom, tačnije, tehnicizovanom svetu u kome se ponašamo kao telo u stanju inercije, odnosno ono koje je  u pokretu (izazvanom silom), ili pak u interakciji s drugim telima (akcija – reakcija). Otuda se, zajedno s  racionalistima, možemo s pravom i danas zapitati nije li naše telo (p)ostalo „automat“ (Dekart), odnosno: da li je i naša duša, takođe, nekakav „automat“ (Lajbnic). No, telo je potrošno i propadljivo, a njegove mehaničke aktivnosti su repetitivne.

Drugim rečima, živimo u vremenu egzistencijalne dosade, sveopšteg relativizma, repetitivnosti telesnih radnji koje nazivamo radom,  ponašanjem, seksualnošću, umetnošću ili interakcijom, štaviše „racionalnim“ ponašanjem, ukoliko je ono upravljeno ka sticanju profita. Ova tela koja povremeno misle i osećaju (i to samo pod posebnim okolnostima, što demantuje bazično humanistička uverenja i Dekarta i Kanta, na primer), jer su najčešće narcistički apsorbovana sobom (odsustvo empatije, introspekcije i dijaloga), u potrazi su bilo za drugim telima, ili za novcem, a u najboljem slučaju, to su ona tela iz našeg neposrednog okruženja koja se relaksiraju, medijski eksponiraju i „uživaju“.

Podaleko od njih deluje mišljenje – koje je Aristotel nazvao prvorazrednom aktivnošću, u metafizičkom smislu reči – dok je kritičko mišljenje, kako se čini, još udaljenije… Tela koja brbljaju (Dorfles) su česta pojava u našem „inteligentnom“ i višestruko medijatizovanom ambijentu življenja…

Ovo je doba enormne količine i protoka informacija, ali to kao da nam ne donosi uvek prednost. Ili, kao što bi primetila Šeri Terkl citirajući Šekspira: „Potrošeni smo čime smo hranjeni.“ Kako u tom smislu u ovoj digitalnoj eri sagledavate ulogu medija u klasičnom smislu informisanja, edukacije i zabave? Šta oni danas jesu, a šta bi trebalo da budu? Kakva je njihova uloga u dizajniranju stvarnosti i kreiranju mišljenja?

Mediji danas ne samo da učestvuju u informatičkim ratovima, nego ih uveliko i kreiraju, odnosno proizvode. Takođe, u rukama privatnog kapitala, mediji postaju sredstvo za sticanje profita, njegovo akumuliranje i simulaciju vrednosti na simboličkom planu razmene. Većina mreža i tzv. društvenih medija, u doslovnom ili metaforičkom smislu reči, produkuje pornografiju (koincidiranje intimnog i javnog, u „privatizovanom“ prostoru mreže).

Slobodni ili nezavisni, alternativni mediji, koji ne posluju tržišno, uglavnom su bez osnovnih sredstava za rad, često i bez dozvola („piratski“, „gerilski“ mediji, i sl.), nedovoljno snažni da bi izvršili značajniji uticaj na građane. Imajući ovo u vidu, osim javnih servisa i medija pojedinih država što se trude da ispune odgovarajuće funkcije u sferi nauke, umetnosti, kulture i obrazovanja, ili onih koji deluju alternativno, mediji uglavnom predstavljaju deo globalne mašinerije Infotainment-a:  i samo u retkim, gotovo „ekscesnim“ slučajevima, obrazuju, kultivišu i podstiču na kritičko mišljenje i praktičko delovanje građana.

Jednom ste rekli: „Kritičko mišljenje i ljubav čuvaju individualnost“. Možete li to da pojasnite?

Teško da mogu da dam neko detaljnije obrazloženje, jer nije uobičajena situacija u kojoj tumačite ili interpretirate samu sebe, ostavljam to, svakako, drugima na procenu. Mada, ukoliko bih imala mogućnost da dopunim vlastiti iskaz, rekla bih da u podjednakoj meri  (kritičko mišljenje i ljubav, kao i sve ono što iz toga proističe) čuvaju autentičnu ljudskost (sagledanu kao opštost).

Prema Tarkovskom, uslovi za umetničko stvaranje su vera u poziv, spremnost na služenje umetnosti i odbijanje kompromisa. „Lepota je skrivena od onih koji ne tragaju za istinom“ kaže on. Da li u doba ekonomske krize, koja itekako, a nekad čini se i fatalno, pogađa umetnost, ima mogućnosti da ti uslovi budu zadovoljeni? Ili materijalne teškoće mogu biti izgovor za odricanje od stvaranja? Kakav je prema Vašem mišljenju danas odnos između stvaralačkog bunta i povlađivanju ukusima, novcu i sl…A kakav je, s druge strane, odnos društva prema umetniku?

Konformiranje u odnosu na vladajući ukus nije „privilegija“ umetnika. Ali, za samu stvar umetnosti, čini mi se, pitanje novca jeste spoljašnja stvar pošto, zapravo, nikada ne sudimo o estetskoj vrednosti nekog umetničkog dela, procesa rada, aktivnosti ili poetike, s obzirom na količinu novca koja je u stvaralački proces ili promociju (dela i umetnika/ce) uložena. S druge strane, na razvoj umetnosti se može uticati stvaranjem pogodnog / optimalnog kulturnog ambijenta: naime, one društvene zajednice koje kroz procese obrazovanja, animacije, investiranja u infrastrukturu (institucionalnu i vaninstitucionalnu), te različite vidove podrške koje pružaju umetnicima i njihovom radu, mogu uticati, instrumentima kulturne politike, na stvaralaštvo u celini, kao što ima i suprotnih slučajeva, da se umetnost spontano razvija i stvara upravo u vremenima krize i represije.

U nekoliko navrata nametali ste i pitanje kiča. Da li kič, bilo da se radi o predmetu/delu/pojavi ili opštoj društvenoj atmosferi/poretku vidite kao odraz potrebe čoveka za sigurnošću i držanja puta kojim se lakše ide, nemogućnost prepoznavanja vrednosti ili neku vrstu klaustrofobije ili…?

Kada govorim o kiču, to ne znači da branim „elitističku“ umetnost i kulturu od nadirućih, popularnih vidova zabave, dakle – trudim se da to ne činim sa pozicije klasno nereflektovanog stanovišta. Moja intencija je drukčija. Pod pretpostavkom da je skoro čitav današnji svet kulture i umetnosti (kao industrijski, tako i postindustrijski) doba vladavine kiča i šunda (trash) – kao simuliranih vrednosti i ne-vrednosti, pitam se, u stvari, ne šta su kič i šund, nego, da parafraziram stavove iz Adornove Estetičke teorije, ima li uopšte umetnosti i autentičnih estetskih vrednosti koje nisu uvek već u domenu kiča i šunda.

Drugim rečima, kako je moguća poezija posle Aušvica, ili – da li je uopšte „poželjna“ takva kultura, koja predstavlja upitnost, savest, angažman ili artistički odgovor na fabrikovanje smrti, bolesti, siromaštva i represije. Kičem se, po mom mišljenju, ne može dosegnuti sloboda, pa tako ni estetska vrednost kao takva.

U Edinburgu na festivalu Hybrid Identities izlažete sa dr Draganom Ćalovićem. Šta predstavlja vaš rad?

Višemedijski projekat “Aura” koncipiran je i realizovan u Dubrovniku, krajem 2012 godine. Fotografije, nastale u tom periodu, direktno upućuju na estetiku Valtera Benjamina, pripadnika “Frankfurtske filozofske škole” i antifašiste, koji je stradao od strane Gestapoa, dolaskom Hitlera na vlast. Sam projekat, inspirisan Benjaminovom filozofijom, trebalo je da preispita ulogu i funkciju kulture i umetnosti u doba vladavine medija (doba digitalne reproducibilnosti). Otuda ove fotografije (na konkurs “Hibridni identiteti”, poslate su dve fotografije iz ove serije), neposredno, “progovaraju” o tome: na prvoj fotografiji se nalazi ljudska figura, “okupirana” medijima. Ta figura, rukom podignutom u vis, pokazuje u pravcu muzeja, kao oznake, što se pojavljuje u mediju bilborda (smer je, ne slučajno, definisan ulevo). Dakle, reč je o ukazivanju na aktuelni problem medijskog posredovanja, kako umetnosti, tako i života. Ujedno, fotografija je ilustracija onoga što je načelno problematizovano u tematu o (Ne)Kulturi, a to je odnos savremene kulture i medija.

Po vokaciji ste teoretičar. Ali, pisali ste i poetsku prozu i romane za decu. Dakle, nešto što podrazumeva visoku kreativnost i mnogo mašte. Čemu dajete prioritet – intelektualnom činu razumevanja ili estetskom prihvatanju?

Moje biće nije „jednodimenzionalno“, tako da se izražavam u domenu filozofije, kao i u polju umetnosti (književnost, performansi…). Oba, ili tih nekoliko izražajnih  prostora u kojima se ostvarujem, za mene čine teritoriju igre. Dakle, igram se…

Vaš puls je puls ..?

Slobode…

za P.U.L.S.E   Tatjana Venčelovski

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

  Divna Vuksanović, Društvo, estetika, Filozofija, kultura, Tatjana Venčelovski