Nikada nije jednostavno pristupiti pisanju eseja pod nazivom „Filozofija i poezija“. Ta i takva tema iziskuje veliko znanje filozofsko-književnih problema i pojmova. Sa druge strane, autoru je neophodna određena vedrina i polet duha a, na kraju, još jedna od teškoća jeste činjenica da teme ovakvog karaktera često umeju da budu sadržajno „klizave“ i problematične. Te i takve teme često nemaju određene granice ni po formi ni po sadržini. Sa jedne strane, autora to znatno oslobađa pritiska dok, sa druge, traži od njega potpunu predanost i koncentrisanost na rad.

Iako su o ovome mnogi raspravljali (poput Hajdegera, Šilera, Getea…) autor će se, ipak, zadržati samo na Gadameru i njegovoj knjizi po čijem je i naslovu ovaj rad dobio naziv. Odnosno, u ovom radu ćemo se baviti prvim delom Gadamerove knjige, i to na taj način što ćemo svih pet poglavlja prvog dela knjige obraditi zasebno..

PLATON I PESNICI

Ovaj naslov prvog Gadamerovog odeljka gotovo sam po sebi ukazuje na jedan od najranijih sukoba između filozofije i poezije. Svako ko iole poznaje antiku zna da je Platon, iz više razloga, imao negativan stav prema pesnicima toga doba i da ih je, saglasno svojim uverenjima, proterao iz svoje „idealne države“.[1] Pitanje koje se sada ovde prirodno nameće jeste: Zašto?

Zašto je Platon proterao pesnike iz idealne države i to na tako grub način?

Čitajući Platonova dela primetili smo zasigurno da su, gotovo sva, pisana vrlo poetično i zvučno, tako da ostave utisak ne samo svojom sadržinom već, u podjednakoj meri, i svojim stilom.

Pored toga, postoje određene naznake da je Platon u mladosti i sam pisao pesme ali ih je, kada je uvideo da one nemaju onu vrednost ka kojoj je težio, spalio.

Međutim, i van toga što je Platonov stil pisanja bio vrlo poetičan on sâm nije smatrao da pesnici, poput Homera i Hesioda, zaslužuju bilo kakvo mesto u njegovoj „idealnoj državi“ a kamoli mesto nekakvih privilegovanih građana kojima bi ceo narod trebalo da se diči i koji bi, ujedno, bili učitelji naroda.

Iz svega ovoga jasno vidimo da Platonu ni na kraj pameti nije bila misao da, možda, čini isto što i pesnici. Štaviše, Platon je smatrao da njegov rad i rad pesnika jesu nešto sasvim različito, suštinski različito. Na taj način nastaje prva velika borba između filozofije i poezije.[2]

Međutim, ovim mi još ništa konkretno nismo naznačili jer, najvažnije od svega jeste pokazati na koji način Platon kritikuje pesnike, odnosno koji su Platonovi primarni argumenti i, podjednako važno, pokazati odakle mu podsticaj za tako nešto.

Platon kritikuje pesnike sa više pozicija – ontološke, psihološke (intelektualne), pedagoške… Platonov ontološki argument za proterivanje pesnika iz države jeste čuveni argument mimesis-a. Pesnik ne stvara niša novo već samo podražava ono postojeće – jasno kaže Platon u svom delu Država. Međutim, pesnik ne podražava svet ideja, koji je, po Platonovom mišljenju, najrealniji (poseduje najveći stepen realiteta) već podražava čulni svet a pošto je hijerarhija stvarnosti sledeća – ideje, čulni svet, mimesis – onda se pesnik nalazi, jasno je, na najudaljenijem stupnju od najviše stvarnosti, tj. on je dvostruko udaljen od istine. Međutim, kada Platon u Državi pokazuje na koji način mimesis udaljava od stvarnosti on to čini preko slikara da bi, onda, sa velikim stepenom lakoće, prešao na pesnike. Naravno, mnogo je lakše pokazati loše strane mimetičkog postupka kod slikara nego kod pesnika. Platon je to izgleda veoma dobro znao. Ontološki argument je, u neku ruku, i intelektualni argument jer – ukoliko pesnici samo podražavaju već postojeću stvarnost – od njih se nema šta valjano naučiti.

Što se psihološke pozicije tiče – Platon tu iznosi argument da su pesnici nesvesni umetnici. Oni svoja dela ne stvaraju svesno, već u zanosu, te zbog toga ona nemaju značajniju vrednost.[3]

Treća kritika je pedagoška kritika pesnika i ona je najznačajnija.

Pedagoška kritika je prvenstveno upućena načinu na koji su pesnici prikazivali bogove. Platon zamera Homeru i ostalim pesnicima to što su bogove prikazali nedostojno i što plaše ljude slikama o Hadu.[4] Radi pravilnog vaspitanja i vaspitavanja omladine, Platon proteruje pesnike iz idealne države (jer svojim lažnim slikama o bogovima kvare omladinu). Međutim, Platon ide i mnogo dalje. Pored pesničkog sadržaja, on kritikuje i pesničku formu pa tako od Homera ne ostaje ništa.

Podsticaj da krene u borbu protiv pesnika zarad jedne nove paideia-e, Platon je dobio od Sokrata. Platon raskida sa pesnicima kao sa tradicijom radi prolongiranja novog sistema obrazovanja i vaspitanja jer „samo iz filozofije može da uspe jedno novo rođenje (istinske) države“,  kaže Platon.[5].

.

FILOZOFIJA I POEZIJA

Drugo poglavlje nosi isti naslov kao i naziv Gadamerovog dela te ovog eseja – „Filozofija i poezija“.

Shodno tome, može se učiniti da je ovo poglavlje najvažnije i da mu na taj način i treba pristupiti. Međutim, čini se da ni sam Gadamer nije imao nameru da ovo poglavlje posebno istakne. Svakako, to ne znači da je ono bez vrednosti i da mi nećemo pokušati da ga obradimo na najbolji mogući način.

Gadamer jasno primećuje da je „univerzitetska filozofija 19. i 20. veka… izgubila je svoj rang u odnosu na velike laike i velike pisce ranga jednog Kjerkegora i Ničea“.[6]

Kad god je filozofija pokušala da bude maksimalno egzaktna, maksimalno naučna, ona je gubila na svom značaju. Tek kada se uhvati u koštac sa onim poetskim, filozofija napreduje.

Poetska reč je jednako kao i filozofska u stanju da stoji i da se u odvojenosti „teksta“ u kome se artikuliše iskaže sa sopstvenim autoritetom.[7].

Pol Valeri je dao jednu fantastičnu analogiju – pesnička reč se uzdiže nad svakodnevnom upotrebom jezika kao što se zlatnik uzdiže nad metalnim novčićem, jer metalni novčić sam ne poseduje onu vrednost koju simbolizuje a pesnička reč, kao i zlatnik, jeste ono što predstavlja. Pitanje je sada na koji se način odnosi jezik poezije spram jezika filozofije, „tekst poezije koji stoji u sebi i jezik pojmova koji sam sebe ukida i sve zbivanje ostavlja iza sebe“?[8]

Po jednom dobrom fenomenološkom principu – kaže Gadamer – ovom pitanju ćemo prići preko ekstrema i iz tog razloga uzećemo lirsku pesmu i dijalektički pojam.[9] Lirska pesma je neraskidivo vezana za jezik a to najbolje pokazuje neprevodivost lirske pesme na druge jezike. To bi otprilike i trebalo da znači ono Hajdegerovo da „boja nije nikada toliko boja kao kada se pojavljuje na slici nekog velikog slikara, kamen nije nikada toliko kamen kao kada pripada stubu koji nosi zabat nekog grčkog hrama“.[10] Iz ovoga jasno vidimo da se tek u umetnosti ispoljava prava priroda određenih stvari. Odatle i ono Hajdegerovo – „jezik je kuća bića“. Ovo bi moglo i da se spori ali da je jezik kuća lirske pesme, to je svakako jasno.

Nadalje, upoređujući liriku i dijalektiku, odnosno Malarmea (kao tvorca poesie pure) i Hegela, Gadamer dolazi do zaključka da „za pesnika, kao i za filozofa, od Platona do Hajdegera, u tajni jezika vlada ista dijalektika otkrivanja i uklanjanja. Oba načina govora, pesnički i filozofski, dele otuda jednu zajedničku crtu. Oni ne mogu biti „pogrešni“. Jer tu nije dato nikakvo merilo izvan njih, na kome se oni mere i po kome bi mogli da odgovaraju“.[11] Međutim, Gadamer jasno ukazuje da i poezija i filozofija ipak mogu da promaše same sebe a to se u oba slučaja dešava tako što reč postaje prazna – kao retorika svakodnevnog života u poeziji i kao prazna sofistika u filozofiji. Tu „reč promašuje samu sebe“ jasno kaže Gadamer.[12].

.

PESNIŠTVO I MIMESIS

Na samom početku ovog poglavlja Gadamer kaže da je Platonov pojam mimesis – a  bio shvaćen i na jedan potpuno drugačiji način. Naime, Vinkelman i Gete su u podražavanju prirode videli pravu školu za umetnika. Nadalje, Gadamer kaže da je i Platonov neposredni učenik, Aristotel, imao drugačije shvatanje pojma mimesis. On je pojam mimesis uzimao isključivo u pozitivnom kontekstu. Ovde je pravo vreme za malo detaljniju analizu Aristotelove kritike Platonovog shvatanja pojma mimesis. Naime, Aristotel u svojoj Poetici eksplicitno kaže da se skoro sve umetnosti bave podražavanjem na ovaj ili onaj način. Tako je, prema Aristotelu, komedija podražavanje nižih karaktera dok tragedija podražava ozbiljne radnje. Pored toga, Aristotel je oslobodio pesnika lanaca hiperrealizma jer, dok je kod Platona pesnik ( slikar ) podražavao samo ono što vidi, samo ono što je dato, kod Aristotela stvari stoje znatno drugačije te kod njega pesnik treba da podražava jednu od ove tri stvari:

• Stvari kakve su bile ili kakve jesu

• Stvari kakve su bile prema kazivanju i verovanju ljudi

• Ili, najzad, kakve treba da budu..

Na taj način, nije greška ukoliko umetnik prikazuje nešto nemoguće, pod uslovom da umetnost tako ostvaruje svoj cilj.

Postoje… podaci da Aristotel nipošto nije bio krajnji i jednostran pristalica podražavalačkog, naturalističkog poimanja umetnosti. Ima podataka da podražavanje u umetnosti nije shvatao kao kopiranje, i da je bio svestan toga da koncepcija umetnosti kao podražavalaštva zahteva ispravku ili bar dopunu.[13].

Gadamer kaže „da se smisao mimesisa sastoji jedino u tome da nešto pusti da postoji, a da time nije ništa započeto. Radost u mimetičkom postupanju i u mimičkom delovanju jeste jedna izvorna čovekova radost, koju je još Aristotel pokazao u ponašanju dece“.[14]

Mimesis omogućuje jedno kvalitativno novo ponovno saznanje.

Kada Platon u svojoj kritici pesništva, obrnuto, podražavalačkim umetnostima pripisuje najniži rang, pošto one nikada nisu kao istinske stvari jednostavna podražavanja likova suštine, nego podražavanje podražavanja, on očigledno okreće naglavačke pravu suštinu umetničkog podražavanja.[15].

Mimetičko jeste i ostaje jedan praodnos, u kome se ne dešava toliko podražavanje koliko preobražavanje… Ako obnovimo taj izvorni smisao mimezisa, oslobodićemo se estetskog sužavanja koje za mišljenje predstavlja klasicistička teorija podražavanja. Mimezis onda nije toliko to da nešto ukazuje na nešto drugo, što je njegov uzor, nego da nešto postoji kao smisleno u sebi samom.[16].

Ovo Gadamerovo izlaganje i ispitivanje pojma mimesis je jasno pokazalo, ako ne njegovo pravo značenje, onda bar njegovu višeznačnost što je, u velikoj meri, razbilo negativan kontekst pojma mimesis koji nam je, kao jedna predrasuda, ostao od Platona. Međutim, treba imati u vidu da Platon pojam mimesis shvata kao „podražavanje podražavanja“ više iz jednog pragmatičnog razloga nego iz neznanja njegovog značenja. Verovati da je Platon, jedan od najvećih filozofa svih vremena, pojam mimesis – a shvatao krajnje jednostrano, bilo bi zaista apsurdno..

.

PROMETEJ I TRAGEDIJA KULTURE

Čini se  i nameće se da je poglavlje sa ovakvim naslovom najbolje započeti skicom Prometejevog lika.

Prometej je lik iz grčke mitologije. On je sin titana Japeta koji je ukrao vatru sa neba i podario je ljudima. Zevs ga je zbog takvog čina prikovao za stenu na kraj sveta gde mu je orao svakog dana kljucao jetru. Prometeja je konačno oslobodio Herakle, „ne bez Zevsove volje“. Mit o Prometeju obradio je Eshil u trilogiji, od koje je sačuvan Okovani Prometej a takođe je obrađeni u Hesiodovoj Teogoniji kao i pesmi Poslovi i dani. Ovo su najmanji mogući podaci o tom mitu.

Gadamer kaže da „ispričati istoriju njegovog tumačenja… znači ispričati istoriju samog zapadnog čovečanstva“.[17]  On dalje jasno uočava da, iako postoje više izvora o Prometeju a, samim tim, i više tumačenja, problem ne nastaje toliko oko samog Prometeja koliko oko Pandore.[18] Po jednom tumačenju, „izvorno je moralo biti tako da su u posudi bili sve sami dobri darovi. Čovek (po Barbiju, 58) ih je iz radoznalosti oskrnavio, sve sem nade, koja ostaje jedino dobro u tom opustošenom čovekovom životu“.[19] Međutim Hesiod smatra da je u pitanju posuda zla jer je Pandora bila poslata od strane bogova sa ciljem da osujeti Prometejevo prijateljstvo sa ljudima i da im sva dobra koja su ljudi uživali zahvaljujući vatri učini ništavnim ispuštajući razna zla među ljude. Pitanje koje se ovde nameće jeste kako sada treba shvatiti zatvaranje posude pre nego što je nada izašla? Ako se nada ovde tumači kao zlo koje nije ispušteno, onda je to dobro jer čoveku ostaje nada, kao jedan parametar kulture i čovekovog delanja.

Ostajanje nade u posudi može dakle zaista da bude neka vrsta ublažavanja nesreće.[20].

Ko je Prometej? Prometej je heroj ljudskog roda! On je početak mogućnosti čovekovog stvaranja koje stremi u beskraj. Prometej je prijatelj ljudi koji je, zarad ljudskog roda, bio okovan za stenu na Kavkazu od strane Zevsa, gde mu je orao svakog dana kljucao jetru, sve dok ga Herakle nije oslobodio. Prometejev najveći greh je taj što je brinuo za ljude i što je ljudima, prevarivši Zevsa, podario vatru. Vatra je nužna za veštinu kovanja, ona je preduslov kulture a to znači da je sama kultura jedno ogrešenje o bogove. Ali za kulturu možda i nije odlučujuće posedovanje vatre koliko njena duhovna pretpostavka – nada. Prometej je tragični tvorac čoveka.

Prometej postaje simbol… samorazdiranja čovečanstva njegovom savešću, simbol tragedije svesti.[21]..

FILOZOFIJA I KNJIŽEVNOST

Ovim naslovom završava se prvi deo Gadamerovog dela a, ujedno, ovim naslovom i naš rad polako privodimo kraju.

Autor ovog eseja je često sklon da ne pravi jasnu razliku između književnosti i filozofije, odnosno između „zaista dobre književnosti i zaista dobre filozofije“. U to „zaista dobre“ podrazumeva ono Ničeovo da „treba pisati krvlju“. Tako, autor je sklon da vidi određene književnike kao filozofe, i obratno – određene filozofe kao književnike. Što se tiče prvih, tu podrazumeva – Kamija, Beketa, Dostojevskog, Kafku, Zolu, Getea, Šilera, Balzaka, Gogolja, Sartra, Andrića, Crnjanskog, Bodlera, Kiša, Nikolu Miloševića itd. Što se drugih tiče, tu podrazumeva – Sartra, Ničea, Šopenhauera, Kjerkegora, Platona itd.

Da na ovo ima pravo, autor će pokazati na sledeći način – koji će estetičar bolje reći ko je pesnik od Bodlerovog Albatrosa? Ili koja će etika pokazati bolje kako da se živi od Kiplingove pesme „Ako“? Ili koji je to psiholog bolje upoznat sa čovekom od Dostojevskog? Ili koji je književnik veći aforističar od Ničea ili bolji stilista? Nadam se da je sada razumljivije šta je zapravo smisao te teze.

Gadamer najpre otvara problem pitanja i odgovora a zatim pokazuje da  „biti napisano“ čini pozadinu pojma „književnost“. Ali koja je razlika između „biti napisano“ i „biti izrečeno“? Ovde se moramo vratiti na Sokratovo (Platonovo) shvatanje pisane reči. Sokrat je pisanu reč video kao nešto znatno slabije od žive reči, od živog dijaloga. Primarni razlog za takvo Sokratovo shvatanje nije ni najmanje naivan – Sokrat vidi napisanu reč kao napuštenu reč, reč koja je izložena zloupotrebi i raznim tumačenjima a da, pritom, nema nikakvu mogućnost da se brani. „Pismo se ovde, za razliku od govora, karakteriše time da ne može sâmo sebi da pomogne“.[22] Razgovor ima prvenstveno prednost u tome što se zloupotreba nečijeg tumačenja zaustavlja protiv govorom na licu mesta.

Nadalje, Gadamer otvara „problem čitanja naglas“ i kaže da, ukoliko neko čita naglas neki tekst koji ne razume, ni mi ga nećemo razumeti. Jedino kada neko čita onako kao kada izgovara sopstvene misli može drugima biti jasan. A pisani tekst ima tu prednost što je jasno fiksiran i što može trajati vekovima. „Dobro pročitan tekst je pročitan sa razumevanjem i na odgovarajući način razumljiv. Jedan loše pročitan tekst niko ne može da razume“.[23] A ukoliko smo zaboravili razliku između jezika savakodnevice i pesničkog (književnog jezika), setimo se Valerijevog primera, poređenja novčića sa zlatnikom. Pesma je jezik koji nešto znači i jeste ono što znači. Nakon što sam pročitao jedno pismo – kaže Gadamer – ja ga mogu pocepati i baciti jer ono je uradilo svoje. Međutim, nakon što sam pročiato jednu pesmu ne znači da je znam, jer ona je govor za sebe i iziskuje uvek različit pristup i nova tumačenja. Što je više čitam, to ću sve bolje i bolje biti upoznat sa njom. Štaviše, dobro bi bilo ukoliko bih je i napamet naučio. Sve ovo samo pospešuje njeno razumevanje – „jezičko ovde stiče sopstvenu postojanost vrednosti i stupa u stalnu sadašnjost“.[24]„.U istoriji umetnosti pojam vremena je iluzoran i ideja progresa je u njoj neprimenljiva. Asirski reljef iz Ninive, grčka statua iz Atike, srpska freska iz Mileševe, flamanski portret iz Anversa po svojoj unutrašnjoj vrednosti su isto toliko savremeni koliko večni, i oni zato i jesu večni što su trajno savremeni i nezamenljivi“.[25]Na kraju, još jednom ću citirati Gadamera kako bismo dali odgovor na pitanje šta je zajedničko poeziji i filozofiji? Gadamer kaže, „Ono što poezija kao jezik u stvari ima zajedničko sa filozofijom jeste da filozof, drugačije nego nauka, kada nešto kaže, ne ukazuje na nešto drugo što negde egzistira, kao pokriće koje novac ima u banci“.[26]

Autor se iskreno nada da je ovaj tekst doprineo razumevanju filozofije i poezije, kako u Gadamerovom delu, tako i uopšte. Za slabije delove eseja, autor se najiskrenije izvinjava.

Za P.U.L.S.E: Ivan Vučković

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

.

[1]Gadamer jednom prilikom kaže da je smisao kritike pesnika jasan samo ukoliko obratimo pažnju sa kog mesta Platon upućuje najveće kritike pesnicima. Ukoliko znamo da Platon najveće kritike upućuje pesnicima u svojoj knjizi „Država“ biće nam jasno da se kritika bazira na nekoj određenoj mani kojom pesnici kvare državu, odnosno građane u njoj. O tome će biti reči u tekstu.

[2]U tekstu namernos toji “prvavelikaborba” zbog toga što su pre Platona postojala nekoliko filozofa koja su delila Platonovo mišljenje u vezi poezije.Među njima je možda najznačajniji Heraklit.

[3]Pogledati npr. Platonov dijalog Ijon

[4]Had – Zevsov brat, bog podzemnog sveta. Ujedno, Had je i naziv za mesto gde dolaze (odlaze) duše umrlih (carstvo senki).

[5]Ovde nećemo prikazati raznorazne kritike upućene Platonu.Ukoliko nekoga zanima drugačiji pristup pojmu mimesis najpre preporučujem Aristotelovo delo Poetika (O pesničkoj umetnosti).

[6]Hans Georg Gadamer, Filozofija i poezija, Beograd, 2002 god., strana 27

[7]Hans Georg Gadamer, Filozofija i poezija, Beograd, 2002 god., strana 28

[8]Hans Georg Gadamer, Filozofija i poezija, Beograd, 2002 god., strana 29

[9]Predstavnik lirike je ovde Malarme dok je predstavnik dijalektičkog pojma Hegel.

[10]Hans Georg Gadamer, Filozofija i poezija, Beograd, 2002 god., strana 29

[11]Hans Georg Gadamer, Filozofija i poezija, Beograd, 2002 god., strana 32

[12]Imam potrebu da upozorim čitaoce da je ovo poglavlje veoma teško za obrađivanje te izražavam određenu sumnju u kvalitet njegove interpretacije. Stoga, molim čitaoce koji ozbiljno pristupaju ovoj temi da obavezno pročitaju originalni Gadamerov tekst u celini kako bi im stvari bile jasnije.

[13]Vladislav Tatarkjevič, Istorija šest pojmova,, Nolit, Beograd, strana 100

[14]Hans Georg Gadamer, Filozofija i poezija, Beograd, 2002 god., strana 35

[15]Hans Georg Gadamer, Filozofija i poezija, Beograd, 2002 god., strana 36

[16]Hans Georg Gadamer, Filozofija i poezija, Beograd, 2002 god., strana 37

[17]Hans Georg Gadamer, Filozofija i poezija, Beograd, 2002 god., strana 39

[18]Pandora – koren imena se sastoji od dve reči :Pan – sve, svi i Dora – dar, darovi. Ona je od bogova darivana svim darovima kako bi prevarila ljude. (navedeno prema Kunovoj knjizi Legende i mitovi stare Grčke )

[19]Hans Georg Gadamer, Filozofija i poezija, Beograd, 2002 god., strana 42

[20]Hans Georg Gadamer, Filozofija i poezija, Beograd, 2002 god., strana 42

[21]Hans Georg Gadamer, Filozofija i poezija, Beograd, 2002 god., strana 46

[22]Hans Georg Gadamer, Filozofija i poezija, Beograd, 2002 god., strana 50

[23]Hans Georg Gadamer, Filozofija i poezija, Beograd, 2002 god., strana 52

[24]Hans Georg Gadamer, Filozofija i poezija, Beograd, 2002 god., strana 56

[25]Milan Kašanin, Umetnost i umetnici, Zuns, Beograd, 2004 god., strana 11

[26]Hans Georg Gadamer, Filozofija i poezija, Beograd, 2002 god., strana 60

  Aristotel, Filozofija, Književnost, mimesis, Platon, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi