Filozofija knjige – Borhes

Ulogujte se / Kreirajte profil

Filozofija knjige – Borhes

.

Become a Patron!

.

Šta je naša prošlost do jedan niz snova. Kakva je razlika između pamćenja snova i pamćenja prošlosti. To je funkcija koju obavlja knjiga.

Među različitim čovekovim instrumentima, knjiga, bez sumnje, zadivljuje. Ostali su produžetak njegovog tela. Mikroskop i teleskop, produžetak su njegovog vida; telefon je produžetak glasa; zatim imamo plug i mač, produžetke njegove ruke. Ali knjiga je nešto drugo. Knjiga je produžetak memorije i imaginacije. Kada se u Šoovom „Cezaru i Kleopatri” govori o Aleksandrijskoj biblioteci, kaže se da je ona pamćenje čovečanstva. To je knjiga i, istovremeno, nešto više, imaginacija. Zašto? Šta je naša prošlost do jedan niz snova. Kakva je razlika između pamćenja snova i pamćenja prošlosti. To je funkcija koju obavlja knjiga.

Mislio sam, svojevremeno, da napišem jednu istoriju knjige. Ne sa fizičke tačke gledišta. Knjige me fizički ne interesuju (naročito ne knjige bibliofila, koji su obično neumereni), već različite valorizacije koje je knjiga pretrpela. Špengler me je preduhitrio u svojoj „Propasti Zapada”, gde postoje izvrsne stranice o knjizi. Uz izvesna lična zapažanja, nameravam se pridržavati onoga što kaže Špengler.

U antici nisu imali naš osećaj kulta knjige – činjenica je koja me iznenađuje; gledali su u knjizi nasleđe usmene reči. Ona večno citirana fraza: Verba volant, scripta manent ne znači da je usmena reč efemerna, već da je pisana reč nešto trajno i mrtvo. U usmenoj reči, opet, ima nečeg od krilatosti i lakoće; krilato i sveto, kako je rekao Platon. Svi veliki učitelji čovečanstva bili su, zanimljivo je, majstori usmene reči.

Horhe Luis Borhes

Imamo uzvišeni primer Platona, kada kaže da su knjige kao likovi (mora da je mislio na skulpture ili slike) za koje neki veruju da su živi, ali ako ih nešto upitaju, ne odgovaraju. Onda, da bi umanjio tu nemost knjige, izmišlja platonski dijalog.

Uzmimo prvi primer – Pitagora. Znamo da Pitagora nije pisao. Nije pisao, jer nije želeo da se veže za pisanu reč. Osećao je, bez sumnje, nešto od onog slovo ubija a duh oživljava, kako je kasnije rečeno u „Bibliji”. Mora da osećajući to nije želeo da se sputa pisanom rečju; stoga Aristotel nikada ne govori o Pitagori već o pitagorejcima. Kaže nam, na primer, da su pitagorejci propovedali verovanje, dogmu, o večnom vraćanju istog, koju će mnogo kasnije otkriti Niče. To jest, ideju o cikličnom vremenu koja je bila opovrgnuta od strane sv. Avgustina u spisu „O božjoj državi”. Sv. Avgustin kaže, jednom prekrasnom metaforom, da nas Isusov krst spasava kružnog lavirinta stoičara. Ideja cikličnog vremena intrigirala je i Hjuma, Blankija… i tolike druge.

Magister dixit

Pitagora svesno nije pisao, želeći da njegova misao nadživi njegovu telesnu smrt u pamćenju njegovih učenika. Tu je došlo do izražaja (ja ne znam grčki, pokušaću da to kažem na latinskom): Magister dixit (učitelj je rekao). To ne znači da su oni bili sputani time što je učitelj rekao; naprotiv, to afirmiše slobodu da se nastavi mišljenje početne misli učitelja. Ne znamo da li je Pitagora pokrenuo doktrinu o cikličnom vremenu, ali znamo da su je njegovi učenici propovedali. Pitagora umire telesno i oni, po jednoj kobi transmigracije – što bi se dopalo Pitagori – nastavljaju da misle i promišljaju njegovu misao, sklanjajući se, kada im se zameri kazivanje nečeg novog, u okrilje pravila: Učitelj je rekao (Magister dixit).

Ali imamo i drugih primera. Imamo uzvišeni primer Platona, kada kaže da su knjige kao likovi (mora da je mislio na skulpture ili slike) za koje neki veruju da su živi, ali ako ih nešto upitaju, ne odgovaraju. Onda, da bi umanjio tu nemost knjige, izmišlja platonski dijalog. To jest, Platon se multiplicira u mnoge ličnosti: Sokrata, Gorgiju i druge. Isto tako možemo pretpostaviti da je Platon želeo da se uteši zbog Sokratove smrti, misleći da Sokrat nastavlja da živi. Pred nenačetim problemom, on je sebi govorio: Šta bi Sokrat o tome rekao? Takva je, na neki način, bila besmrtnost Sokrata, takođe majstora govorništva, koji nije ostavio ništa napisano.

Spomenik Sokratu ispred Atinske akademije

O Hristu znamo da je napisao jedan jedini put nekoliko reči, ali se vetar potrudio da ih izbriše sa peska. Nije napisao ništa drugo za šta bi se znalo. Buda je takođe bio majstor govorništva; njegove propovedi su ostale. Zatim imamo jednu rečenicu sv. Anselma: Dati knjigu u ruke neznalici isto je tako opasno kao i dati mač u ruke detetu. Tako se mislilo o knjigama. Na celom Istoku još uvek postoji koncepcija po kojoj knjiga ne sme da otkriva stvari; knjiga treba, prosto, da nam pomogne da ih otkrijemo.

Aleksandar Makedonski je držao ispod svog jastuka „Ilijadu” i mač, ta dva oružja. Gajio je veliko poštovanje prema Homeru ali ga nije smatrao svetim pesnikom u smislu koji mi danas pridajemo toj reči.

Uprkos mom neznanju hebrejskog, studirao sam nešto iz „Kabale” i čitao engleske i nemačke verzije „Zohara” (Knjiga sjaja) [1] i „El Sefer Jezira” (Knjiga odnosa)[2]. Znam da ove knjige nisu napisane da bi se razumele, stvorene su da bi se interpretirale, one su podstrek da čitalac nastavi misao.

Antička klasika nije imala naše poštovanje za knjigu, mada znamo da je Aleksandar Makedonski držao ispod svog jastuka „Ilijadu” i mač, ta dva oružja. Gajio je veliko poštovanje prema Homeru ali ga nije smatrao svetim pesnikom u smislu koji mi danas pridajemo toj reči. Nije smatrano da su „Ilijada” i „Odiseja” sveti tekstovi; bile su cenjene knjige, ali su isto tako mogle biti i napadnute. Platon je mogao da protera pesnike iz svoje Republike a da ne bude osumnjičen za jeres. Ovim antičkim svedočenjima protiv knjige možemo priključiti još jedno, vrlo zanimljivo, Senekino. Među njegovim zadivljujućim pismima Luciliju, ima jedno, posvećeno izvesnoj vrlo umišljenoj osobi, za koju se kaže da poseduje biblioteku od sto svezaka. A ko – pita se Seneka – može imati vremena da pročita sto svezaka.

Nova koncepcija knjige

Sada se, naprotiv, cene bogate biblioteke. U antici ima nečeg što nam je teško da shvatimo, što se kosi sa našim poštovanjem knjige. Stalno se na knjigu gleda kao na produžetak usmene reči, no zatim sa Istoka dolazi jedna nova koncepcija sasvim nepoznata antičkoj klasici: sveta knjiga. Uzmimo dva primera, počevši od drugog: muslimani. Oni misle da „Kuran” prethodi stvaranju sveta, prethodi arapskom jeziku; da je jedan od atributa Boga a ne Božje delo; da je kao njegovo milosrđe ili pravednost. U „Kuranu” se pominje, u dosta misterioznoj formi, i majka knjige. Majka knjige bi bio jedan primerak „Kurana” ispisan na nebu. Postao bi platonski arhetip „Kurana”, i ta ista knjiga – to kaže „Kuran” – ta knjiga je ispisana na nebu, ona je atribut Boga i ona prethodi stvaranju sveta. Tako proklamuju uleme ili muslimanski učenjaci.

Jednom su Bernarda Šoa upitali da li veruje da je Sveti Duh napisao „Bibliju”. Odgovorio je: Svaku knjigu koju vredi nanovo čitati, napisao je Sveti Duh.

Zatim imamo druge, nama bliže primere: „Bibliju” ili konkretnije „Toru” ili „Pentateuh”.[3] Smatra se da su ove knjige diktirane od strane Svetog Duha. Ovo je vrlo zanimljivo: pripisivanje knjige različitih autora i starosti jednoj jedinoj duši; ali u samoj „Bibliji” se kaže da Duh nadahnjuje gde god želi. Hebreji su došli na ideju da sjedine razna literarna dela različitih epoha i da stvore jednu jedinu knjigu pod nazivom „Tora” (Biblija na grčkom). Sve ove knjige pripisuju se jednom jedinom autoru: Duhu.

Jednom su Bernarda Šoa upitali da li veruje da je Sveti Duh napisao „Bibliju”. Odgovorio je: Svaku knjigu koju vredi nanovo čitati, napisao je Sveti Duh. To jest, knjiga treba da ide dalje od namere svog autora. Namera autora je jedna bedna ljudska stvar, pogrešiva, ali knjiga mora da sadrži više. „Don Kihot”, na primer, više je nego satira među knjigama o viteštvu. To je jedan apsolutan tekst u koji se ne upliće, apsolutno nizašto, slučaj ili slučajnost.

Spomenici Donu Kihotu i Sanču Pansi u podnožj spomenika Migelu Servantesu na Trgu Španije u Madridu (sumfinity.com)

Pomislimo na posledice ove ideje. Na primer, ako ja kažem:

Tekuće vode, čiste i kristalne,
drveće što je u njih zagledano,
zelena trava, hladovite sene.

Očigledno je da se tri stiha sastoje iz po jedanaest slogova. Autor je to svesno želeo. Ali šta je to u poređenju sa jednim delom napisanim od strane Duha, šta je to u poređenju sa koncepcijom o Božanstvu koje čini ustupak literaturi i diktira jednu knjigu. U toj knjizi ništa ne može biti slučajno, sve treba da bude opravdano, treba da budu opravdana slova. Razume se, na primer, da početak „Biblije”: Berešit bara elohim počinje sa B, zato što se to podudara sa blagosloviti. Radi se o knjizi u kojoj ništa nije slučajno, apsolutno ništa. To nas dovodi do kabale, dovodi nas do studije slova, do svete knjige diktirane od strane božanstva, koja postaje suprotna onom što su u antici mislili. Oni su mislili nestalnim načinom muza.

„Gnev mi Ahilov, muzo, pevaj”, kaže Homer na početku „Ilijade”. Ovde muza odgovara inspiraciji. Naprotiv, ako se misli na Duh, misli se na nešto konkretnije i snažnije: na Boga koji čini ustupak literaturi. Na Boga koji piše knjigu; u toj knjizi ništa nije slučajno: ni broj slova ni količina slogova svakog stiha, ni činjenica da možemo praviti kombinacije reči sa slovima, da možemo uzeti numeričku vrednost slova. Sve je to već bilo uzeto u obzir.

Druga velika koncepcija knjige je – ponavljam – da može biti božansko delo. Možda je to bliže onome što mi sada osećamo nego ideji o knjizi koju su imali u antici. To jest, jednoj nepatvorenoj zameni usmene reči. Kasnije opada verovanje u svetu knjigu i zamenjuju ga druga verovanja. Ono, na primer, da je svaka zemlja reprezentovana jednom knjigom. Setimo se da su muslimani nazivali Izraelce Ljudi od knjige; setimo se rečenice Hajnriha Hajnea o onoj naciji čija je otadžbina bila knjiga: Biblija, Jevreji. Imamo zatim jednu novu koncepciju, po kojoj svaka država treba da bude reprezentovana jednom knjigom, u svakom slučaju jednim autorom mnogih knjiga.

Šekspir, Gete, Igo, Servantes

Zanimljivo je – ne verujem da je ovo do sada bilo zapaženo – da su zemlje izabrale individue koje ne nalikuju preterano na njih. Neko misli, na primer, da je Engleska izabrala doktora Džonsona[4] kao reprezentanta, ali ne, Engleska je izabrala Šekspira, a Šekspir je – kažimo slobodno – najmanje engleski od svih engleskih pisaca. Za Englesku je tipično understatement, to jest, kazati što manje o stvarima. Naprotiv, Šekspir je razvijao hiperbole u metafore, i ne bi nas uopšte iznenadilo da je Šekspir, na primer bio Italijan ili Jevrejin.

Drugi slučaj je Nemačka; jedna sjajna zemlja, tako olako fanatična, bira upravo jednog tolerantnog čoveka koji nije fanatik i koga preterano ne interesuje koncepcija otadžbine; bira Getea. Nemačku reprezentuje Gete. U Francuskoj nije biran autor ali je opšta naklonjenost Igou. Naravno, osećam veliko divljenje za Igoa, ali Igo nije tipično francuski. Igo je stranac u Francuskoj; sa onim obimnim opisima, sa onim opsežnim metaforama, nije tipičan za Francusku.

Sledeći slučaj, još zanimljiviji, potiče iz Španije. Španiju bi mogli da reprezentuju Lope, Kalderon, Kevedo. Ali ne. Španiju predstavlja Migel Servantes. Servantes je savremenik inkvizicije, ali je tolerantan, to je čovek koji nema ni španskih vrlina ni mana. Kao da je svaka zemlja mislila da treba da je predstavlja neko različit, neko ko može biti pomalo sudbinski lek, terijak, protivotrov za njene defekte. Mi (misli se na Argentinu) smo mogli da izaberemo Fakundo od Sarmijenta, koji je naša knjiga, ali ne; mi, sa našom vojničkom istorijom, našom istorijom od mača, izabrali smo kao knjigu hroniku jednog dezertera, izabrali smo Martina Fjera; dobro, ako i zaslužuje da bude izabrana kao knjiga, kako mislite da našu istoriju reprezentuje jedan dezerter iz doba osvajanja pustinje? Međutim, tako je to; kao da je svaka zemlja osetila tu potrebu.

O knjizi su na jedan tako briljantan način pisali toliki pisci. Želeo bih da uspostavim odnos prema nekima od njih. Prvo prema Montenju, koji posvećuje jedan od svojih ogleda knjizi. U tom ogledu postoji jedna rečenica koja se ne zaboravlja: „Ništa ne radim bez radosti”. Montenj beleži da je koncepcija o obaveznoj lektiri lažna koncepcija. Kaže da ostavlja knjigu ako u njoj naiđe na neki težak pasus, zato što u literaturi vidi jednu formu sreće.

Spomenik Mišelu de Montenju u Parizu

Sećam se da je pre mnogo godina izvršena anketa o tome šta je slikarstvo. Pitali su moju sestru Noru i ona je odgovorila da je slikarstvo umetnost davanja radosti pomoću oblika i boja. Ja bih rekao da je literatura takođe jedna forma radosti. Ako čitamo nešto sa teškoćom, autor nije uspeo. Stoga smatram da jedan pisac kao Džojs nije uspeo, pre svega, jer njegovo delo zahteva napor. Jedna knjiga ne sme da zahteva napor, sreća ne sme da zahteva napor. Mislim da Montenj ima pravo. Zatim, on navodi autore koje voli. Citira Vergilija, kaže da više voli „Georgike” nego „Enejidu”; meni se više sviđa „Enejida”, ali to nije važno. Montenj govori o knjigama sa strašću ali kaže da su one, mada oblik sreće, ipak beživotno zadovoljstvo

Emerson mu protivreči – to je drugi veliki rad o knjigama. U svom izlaganju Emerson kaže da je biblioteka vrsta magične sobe. U toj sobi su začarani najbolji duhovi čovečanstva, koji čekaju našu reč pa da izađu iz nemosti. Treba da otvorimo knjigu, tada se oni bude. Kaže da možemo da računamo na društvo najboljih ljudi koje je dalo čovečanstvo, ali ih mi ne tražimo već više volimo da čitamo komentare, kritike, ne idući za onim na šta nas upućuju.

Udes sreće

Bio sam profesor engleske književnosti tokom dvadeset godina na Filozofskom i Filološkom fakultetu u Buenos Airesu. Uvek sam govorio svojim studentima da koriste malu bibliografiju, da ne čitaju kritike već izvorna dela. Možda će razumeti malo, ali će uvek uživati i slušati nečiji glas. Rekao bih da je kod jednog autora najvažnija njegova intonacija, najvažnije kod jedne knjige je glas autora, taj glas koji stiže do nas. Ja sam dobar deo života posvetio slovima i verujem da je čitanje jedan oblik sreće; druga forma manje sreće je poetsko stvaranje ili ono što zovemo stvaranjem, a što je mešavina zaborava i sećanja na ono što smo čitali.

Emerson koincidira sa Montenjom u shvatanju da treba čitati jedino ono što nam se dopada. Toliko dugujemo slovima. Ja sam više pokušavao da nanovo čitam nego da čitam i mislim da je ponovno čitanje važnije nego čitanje, osim kad se za ponovno čitanje zahteva čitanje. Ja imam to visoko poštovanje prema knjizi. Mogu to da kažem na način koji će možda izgledati patetičan, a ne želim da bude patetičan; želim da bude izraz poverenja koje ostvarujem sa svakim od vas; ne sa svima, ali u svakom slučaju sa svakim pojedinačno, jer svi je jedna apstrakcija, a svako pojedinačno je istinsko.

Svaki put kad čitamo neku knjigu, knjiga se menja, konotacija reči je druga. Osim toga, knjige su bremenite prošlošću.

Ja nastavljam da se igram da nisam slep, nastavljam da kupujem knjige, nastavljam da punim svoju kuću knjigama. Pre neki dan poklonili su mi jedno izdanje enciklopedije „Brokhaus” iz 1966. godine. Osetio sam prisustvo te knjige u svojoj kući, osetio sam je kao udes sreće. Tamo je bilo dvadeset i nekoliko svezaka sa gotičkim rukopisom koji ne mogu da čitam, sa mapama i gravirama koje ne mogu da vidim; a opet, knjiga je bila tamo. Osetio sam nešto poput prijateljske gravitacije knjige. Mislim da je knjiga jedna od mogućnosti sreće koju mi ljudi imamo.

Govori se o nestanku knjige; ja verujem da je to nemoguće. Reći će se, kakve razlike može biti između knjige i novina ili ploče. Razlika je što se novine čitaju da bi se zaboravile, isto tako i ploča se sluša da bi se zaboravila, to je nešto mehaničko i prema tome frivolno. Knjiga se čita da bi se zapamtila. Koncepcija svete knjige, „Kurana”, „Biblije” ili „Veda” – gde se takođe kaže da „Vede” stvaraju svet – može biti prošlost, ali knjiga još uvek poseduje svetlost koju ne smemo izgubiti. Uzeti knjigu i otvoriti je sadrži mogućnost estetskog čina. Koje su reči položene u knjigu? Šta su ti mrtvi simboli? Ništa apsolutno. Šta je knjiga ako je ne otvorimo? Ona je prosto jedan rezervoar od papira i kože, sa listovima; ali ako je čitamo, događa se nešto čudno, verujem da se svaki put menja.

Heraklit je rekao (to sam isuviše često ponavljao) da niko ne zakorači dva puta u istu reku. Niko ne zakorači dva puta u istu reku jer se vode menjaju, ali najstrašnije je što ni mi nismo ništa manje fluidni nego reka. Svaki put kad čitamo neku knjigu, knjiga se menja, konotacija reči je druga. Osim toga, knjige su bremenite prošlošću. Govorio sam protiv kritike i protivrečiću sebi (ali nije važno što ću sebi protivrečiti). „Hamlet” nije tačno „Hamlet” kog je Šekspir zamislio početkom 17. veka, „Hamlet“ je i Kolridžov „Hamlet”, Geteov i Bredlijev. „Hamlet” je bio ponovo rađan. Isto se dešava sa „Don Kihotom”. Isto se događa sa Lugonesom i Martinezom Estradom, sa Martinom Fjerom nije isto. Čitaoci su obogaćivali knjigu.

Horhe Luis Borhes

Ako čitamo neku staru knjigu, to je kao da smo i sami pročitali sve vreme što je prošlo od dana kad je bila napisana. Zato je prikladno održati poštovanje prema knjizi. Knjiga može biti puna grešaka, možemo se ne slagati sa autorovim mišljenjima, ali ona još uvek čuva nešto sveto, nešto božansko, ne sa praznovernim poštovanjem, ali svakako sa željom da nađemo sreću, da nađemo mudrost. To je to što sam danas želeo da vam kažem.

(Jedan od najpoznatijih govora Horhea Luisa Borhesa na temu knjige i književnosti, održan na Univerzitetu u Belgranu (Buenos Ajres), 24. maja 1978. godine).

Uputnice:

[1] Glavno delo španske „Kabale”, koje se uglavnom sastoji od komentara biblijskih knjiga. Veruje se da ga je sastavio španski kabalista Mozes de Leon, negde između 1280. i 1300. godine. (Prim, prev.)

[2] Jedno od ključnih dela jevrejskog misticizma, nastalo između trećeg i šestog veka u Palestini ili Vavilonu. (Prim, prev.)

[3] Odnosno „Tora”: pet Mojsijevih knjiga u „Starom zavetu”. (Prim, prev.)

[4] Semjuel Džonson bio je engleski pesnik, leksikograf, kritičar i moralista. (Prim, prev.)

Izvor:

ФИЛОЗОФИЈА КЊИГЕ

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.