Filozofija samoubistva

Za mene je ipak bila sreća što sam bio tako melanholičan

Seren Kjerkegor

 

Voleo sam smrt

Sokrat

 

Patnja je jedini uzrok svesti– Dostojevski u Zapisima iz podzemlja

 

Čezare Paveze – poslednje reči iz njegovog dnevenika

Stvar koje se večina ljudi u potaji najviše plaši uvek se događa – sve što je potrebno jeste samo malo hrabrosti,. što bol postaje razgovetniji i konačniji to instinkt  za  preživljavanjem  više  jača  i svaka pomisao na samoubistvo jenjava    Ali dosta reči! Više neću pisati

Pitanjem o biću upuštamo se do granice potpunog mraka, veli Hajdeger i time, možda i nesvesno, zalazi u još jednu, od bezbrojnih filozofskih zona sumraka koja ne zahteva niti neumoljivu preciznost, niti apodiktičnu istinu, niti decidno činjenje. To je problem samoubistva.

Platon se oštro suprotstavljao suicidu smatrajući da se samoubistvo direktno protivi “dekretu” sudbine, jer u Fedonu Platon smatra da “su bogovi naši čuvari i da smo mi njihovo vlasništvo…i onda sa punim pravom možemo reći da čovek može da sačeka i da ne oduzima sebi život sve dok ga Bog na to ne pozove. Platon je tvrdio da su bogovi ljuti zbog naših samoubistava isto kao i kada bismo mi imali to isto osećanje da ono što posedujemo uništava samo sebe. Ipak za Platona je mogao da ostane “rezervisan” alternativni i umereni put. Teška bolest ili nepodnošljivo ograničenje slobode bili su, prema Platonu, dovoljan razlog za opraštanje sa životom. To je bilo filozofsko opravdanje u čijoj je osnovi ipak ležala činjenica da su u tom istorijskom razdoblju verske dogme i predrasude bile u velikoj meri zanemarene (1)

Aristotel se takođe suprotstavljao suicidu smatrajući da je on suprotan pravilima života (Nikomahova etika). Za njega je suicid bio zločin protiv države jer je sa verskog stanovišta “trovalo grad” a ekonomski ga slabilo, uništavajući korisne građane. To je dakle bio čin socijalne neo dgovornosti.

U prethrišćanskom periodu samoubistvo je posebno u stoičkoj filozofiji pred- stavljalo izraz slobodne volje i ljudskog dostojanstva. Epikur je smatrao da ako neko racionalno razmišlja o smrti, onda on shvata da ne postoji ništa drugo do praznina nakon smrti i da ono što nije problem kada nastupi, samo predstavlja praznu brigu unapred. Potpuno je nerazumno plašiti sebe stanjem koje ionako čovek nikada neće osetiti. Ove refleksije se mogu svakako primeniti i u pogledu samoubistva, ali prevashodno sa aspekta emocionalnog i racionalnog kao i bez suvišnih moralno-etičkih konsekvenci. Rimljani iz vremena dekadencije, poput Petronija, nasilno su prekidali svoj život potpuno vladajući sobom, filozofski, a ne u stanju afekta. Seneka stoički filozof, tvrdio je da samoubistvo legitimni čin. Smatrao je da suicid može doprineti kraju strašnih patnji, posebno ako su one vezane sa starenjem i gubitkom socijalnog statusa koji je čovek imao i koji mu je donosio satisfakciju. U svom delu De Ira Seneka piše:

“Ja se neću tek tako odreći starosti. Ali ako ona počne da mi podriva um, ako počne da uništava moje sposobnosti, jednu po jednu, ako mi ne ostavi život već samo slab dah, ja ću otići od te trule i klimave zgrade. Ako znam da moram patiti bez nade za olakšanjem napustiću život ne zbog straha od bola samog po sebi, već da bih time predupredio gubitak svega onog zbog čega sam sa zadovoljstvom živeo…Tragaš li za putevima slobode? Naći ćeš ih u svakoj veni”.

Seneka je na kraju i sam primenio svoja uputstva. Da bi izbegao Neronovu osvetu ubio se nožem. Senekina žena Paulina nije želela da ostane sama te se i ona ubila na isti način.

Za drugog poznatog filozofa-stoika Epikteta važi isto pravilo da je suicid u određenim situacijama dozvoljen. Epiktet je smatrao da za neke od nas postoji limit trpnje i podnošenja životnih problema i da kada ti problemi postanu nepodnošljivi onda možemo poželeti da okončamo život. Ovu situaciju Epiktet opisuje prilično poetski:

“Pored svega setite se, vrata ostaju otvorena. Više ne morate da budete strašljivi poput deteta. Kao kada su deca umorna od igre i zaplaču “ne želim više da se igram” i vi možete u sličnoj situaciji zaplakati “ne želim više da se igram” i potom otići. Ali ako ostanete ne plačite…..jer ima li dima u sobi? Bežite ili gasite požar. Ali ne zaboravite, vrata vam uvek ostaju otvorena” (Razmišljanja, Knjiga 1).

Stoički filozofi potvrđivali su svojim primerima mogućnost samoubistva onda kada se naruši njihova životna harmonija sa prirodom, odnosno onda kada im se životne mogućnosti svedu na nemogućnosti. Ipak ovaj koncept u pojedinim slučajevima deluje čak i pomalo groteskno i karikaturalno. Za Zenona osnivača škole tvrdilo se da se obesio iz čiste razdraženosti koja ga je obuzela kada se sapleo i povredio prst – tada je imao 98 godina. Njegov naslednik Kleant umro je sa istom hladnokrvnošću.(1) Da bi se izlečio od čira na desnima bilo mu je naređeno da gladuje. Dva dana kasnije čir se zacelio i lekar ga je vratio na običnu ishranu. Ali Klenat je to odbio jer je “već toliko odmakao na putu u smrt da se ne želi vratiti”. I tako je dostojanstveno umro od gladi”

Rimljani su idealizovali i oplemenjivali samoubistvo. Mogućnost samoubistva postaje jedna od optimalnih uteha kada su svi drugi potencijali ideološko psiholoških odbrana iscrpljeni.

U indijskoj misli i soterologiji poštovanje života je sasvim relativizovano dopuštanjem samoubistva glađu koje proglašava najuzvišenijim primerom. Đainiziam smatra da se svet oduvek sastojao od pojedinih oživljenih duša i oživljene materije. Svakim delovanje duše ona biva prožeta materijom. Time iako duša po ovom učenju može biti savršena ona upravo zbog ovog intereagovanja sa telesnim gubi ova svojstva. Iz stanja ovakve vezanosti đainistička doktrina smatra da je neophodno askezom i strogim moralnim življenjem moguće ukloniti telesno-materijalno. Otuda je i život relativizovan i dopušteno je samoubistvo kao vid “očišćenja”.

Shvatanje o samoubistvu izmenilo se u pisanju hrišćanskih filozofa. Sveti Augustin se oštro protivi suicidu naglašavajući osnovnu moralnu i versku pouku nikada ne ubij. On je svoje argumente preuzeo iz Platonovog dela Fedon, a ne iz Biblije, gde je šesta zaposvest Ne ubij. Iako govori o pojedinim izuzecima kao što su egzekucije koje naredi vladar, Augustin je smatrao da samoubistvo nije opravdano ni u slučajevima teške telesne patnje ili straha od kazne. Tvrdio je da posebno inteligentne osobe moraju da se suoče sa nevoljama, pre nego da beže od njih. Za hrišćanstvo zabrana samoubistva kao i zabrana čedomorstva i pobačaja bazirala se na poštovanju života što je bilo u potpunoj diskrepanci sa ravnodušnošću i čestim izlivima krvoločne agresivnosti kod Rimljana.

U Summa Theologica Toma Akvinski daje tri argumenta protivu samoubistva.. Prvi argument baziran je na prirodnom zakonu, ili prirodnoj svrhovitosti stvari: suicid je pogrešan zato što je u suprotnosti sa prirodnim životnim tokom i njegovom svrhom. Drugi argument protiv suicida je utilitarnog karaktera: suicid nije opravdan zato što nanosi veliku socijalno-društvenu stetu. Treći argument Tome Akvinskog odnosi se na to da on predstavlja svojevrsnu krađu od Boga. Naši životi pripadaju Bogu i mi smo njegovo vlasništvo. Renesansa i moderni filozofi poput Voltera, Montenja i Monteskjea favorizuju suicid, suprotstavljajući se oštro argumentima divinizovanja čovekovog života. Dejvid Hjum škotski filozof i rodonačelnik savremenog skepticizma pragmatično je opravdavao samoubistvo kao izlaz iz bede i nesreće. On je dao jednu od najpoznatijih filozofskih odbrana na pravo čoveka da počini suicid. Esej o suicidu je spremljen za publikaciju jos 1757, ali zbog političkog pritiska Hjum odlaže njegovo izdavanje sve do 1783, dakle tek 10 godina nakon njegove smrti. On je smatrao da Bog nije stvorio svet radi čoveka i da otuda sledi i prirodno pravo prvenstva čoveka pred svim stvorenjima. Starost, bolest i nesreća su po njemu predstavljali izvor ljudske patnje i svakako veći izazov od samoubistva. Hjum nije verovao da bi neko odbacio život kada bi on bio vredan održavanja (2)

Pitanje suicida Hjum razmatra sa stanovišta tradicionalne etike. Ako je sucid imoralan, onda on narušava dužnost prema Bogu, sebi ili drugima. Hjum sistematski razmatra svaku od ovih mogućnosti i zaključuje da mi zapravo nemamo takve dužnosti. Njegovi argumenti su sledeći:

  • Postoji sistem samopravila, koje je ustanovio Bog u odnosu na dve prirodne sile (to su fizički zakoni prirodnog sveta, i svrhovita akcija životinjskog sveta)
  • Kao pravilo, Bog daje ljudima slobodu da menjanjaju prirodu svoje sopstvene sreće
  • Sucid je instanca koja menja prirodu i tok naše sosptvene sreće
  • Ne postoji dobar razlog da bismo ovu instancu izuzeli kao pravilo
  • Prema tome suicid ne narušava Božji plan

Većina Hjumovih argumenata se zasniva na premisi 4. Jedna od mogućih kritika za premisu 4 je da je ljudski život jedinstveno i izuzetno važan. Kao odgovor Hjum tvrdi da u širokoj shemi postojanja i bitisanja stvari, naši životi nisu ništa važniji nego bitisanje jedne ostrige. Kriticizam usmeren na Hjumovu koncepciju se odnosio i na činjenicu da Bog determiniše kada će neko umreti. Ali Hjum odgovara da ukoliko Bog utiče na vreme smrti, onda je takođe pogrešno produžavati ljudski život, kao što to čini medicina. Sledeća moguća primedba Hjumu mogla bi da se odnosi na to da suicid interferira sa prirodnim poretkom stvari koje Bog uspostavlja. Mi gradimo veštačka skloništa da bi se zaštitili od prirodnih nepogoda, kao i što navodnjavamo osušenu zemlju. Jasno je da interferiramo sa prirodnim kauzalitetom stvari svo vreme čineći te arteficijelne stvari. Hjum odbacuje argumente providjenja zato što ne postoji relevantna razlika između npr, skretanja reke Nil sa njenog prirodnog toka i oduzimanja nečijeg života isticanjem krvi iz njenih prirodnih putanja – krvnih sudova. Hjum takođe smatra da kada nečiji život postane nepodnošljiv, dobri Bog ne može da napravi nikakvu “prevenciju” i uskrati nam svršetak života samoubistvom. Analizirajući postavku da suicid narušava našu dužnost prema drugima, Hjum nudi čitavu seriju argumenata koji slede koncept socijalnog reciprociteta:

  • Kada umremo mi ne povređujemo društvo, već samo prestajemo da budemo korisni
  • Naša odgovornost za dobro recipročna je i zasniva se između ostalog i na beneficijama koje primamo od društva
  • Kada sam mrtav ja ne mogu da primam beneficije od društva
  • Zbog toga nema dužnost koja nam imperativno nalaže da činim dobro.

Koristeći konsekvencijalno mišljenje Hjum smatra da ako moja egzistencija predstavlja teret društvu, onda je i suicid dozovoljen. Prema Hjumu većina ljudi sebe ubija upravo iz tog razloga. Prema Alanu Donaganu, tadašnjem ideološkom protivniku Hjuma, ukoliko sledimo zaključke Hjuma, njegov utilitarizam vodi ka tome da su samo oni siromašni skloni samoubistvu. Donagan je odlučno pobijao Hjumov utilitarni odbrambeni sistem suicida, pri čemu za ovog autora suicid predstavlja čisto kršenje principa humane autonomije. Tom Bišamp braneći Hjumove stavove protiv Donaganovih optužbi iznosi sledeće argumente:

  1. Hjumova pravila su utilitaristička
  2. u normalnim okolnostima nema potrebe za pravilima koja ne do zvoljavaju suicid, jer već po sebi život donosi mnogo više dobrobiti nego štete po društvo.

U svom eseju “Suicid” Imanuel Kant smatra da je suicid pogrešan zato što degradira naše unutrašnje humane vrednosti do nivoa životinje. Kant razmatra izvesne razloge u prilog suicida a potom ih pobija. Neki mogu smatrati da je suicid permisibilan i stvar slobodne volje, sve dotle dok ne naruši prava drugih. Kao odgovor Kant navodi da je samoočuvanje naša najviša dužnost i da možemo tretira ti naše telo onako kako želimo sve dok takva naša aktivnost proizlazi iz želje za samoočuvanjem. Neki takođe mogu dati primer iz istorije koji implicira da je suicid ponekad moralan čin. Tako je npr. u Rimskoj istoriji Katon, predstavljao simbol otpora Cezaru. Smatrao je da bi produžetak života pod okriljem diktatora, predstavljao kompromis i iluziju slobode. Kant je smatrao da je Katon jedinstven i da njegov primer ne može predstavljati generalno pravilo u odbrani prava na suicid. Glavni argument protiv suicida je taj da je ljudima život poveren i da ima jedinstvenu, inherentnu vrednost. Oduzimajući sebi život čovek razara i odriče se svoje humanosti i pretvara sebe u stvar koja se može tretirati poput životinje.Kant takođe smatra da ako je čovek u stanju da sebi oduzme život onda je sposoban i za bilo koji zločin. Za Kanta “onaj ko ne poštuje sopstveni život u principu se ne može uzdržati od većine najstrašnijih poroka”

Za Šopenhauera koji život shvata kao beskrajnu sadašnjost samoubistvo je iracionalan i više nego besmislen akt. U smrti se, prema Šopenhaueru ne bojimo bola, jer on obitava s ove strane smrti. Zato i neretko bežimo od bola u smrt. Bol i smrt su dva nejednaka zla. Pošto je patnja ono što doktrinarno obeležava Šopenhauerovu filozofiju, kao i stalno odlaganje umiranja, samoubistvo, posebno za genija (o čemu on pomno piše i analizira) nije izlaz. Samoubistvo nije opovrgavanje volje već fenomen njene afirmacije. Samoubistvo uništava individualnu volju, ali ne i nje samu. Samoubistvo opovrgava jedinku i njen energetski resurs, ali i ne univerzalni voljni resurs vrste Volja koja se pojavljuje u svakoj prirodnoj sili deluje slepo i entropijski. Ona je pokretač i stihijnog delovanja ali i svesne ljudske delatnosti. Volja leži izvan načela razložnosti – ona je bezrazložna. Volja je pokretač intelekta koji nije ništa drugo do sluga. I u indijskoj mitologiji Šopenhauer pronalazi analogije. Volja za život se ostvaruje kroz samoubistvo (Šiva), lagodnosti samoodržanja (Višna) i sladostrašću stvaranja (Brama). Za Šopenhauera izlaz može biti estetski (privremeni koji se sastoji u priklanjanju umetnosti) i etički koji se sastoji u poricanju i anihilaciji volje. Analog ove koncepcije u hrišćanstvu je: ponesi svoj krst, pregori i od reci se! (3). Svetsko samoubistvo, gašenje svetske volje za životom vodi ka nebiću i nirvani. Tu se nalaze koreni univerzalizma i globalizma Šopenhauerove ideje o samoubistvu.

I Hegel je smatrao da osoba ima “svoj život i telo  samo ukoliko je to njegova volja”, ali bez eksplicitnih misli o dozvoljenosti odnosno ne samoubistva sa religijskog ili metafizičkog aspekta.

Jedan od filozofa koji su realizovali suicid bio je mladi 23-godišnji bečlija Oto Vajninger. Oko ovog antifeministe i antisemite kolale su najraznovrsnije priče od onih sa mitološkom pa sve do onih sa morbidnom konotacijom. Sve u svemu ovaj nesumnjivo talentovani ali i mentalno oboleli čovek ozbiljno je uzdrmao tadašnje bečke intelektualne krugove, pri čemu se njegova misao reflektovala u velikoj meri kroz vreme i prostor sve do današnjih dana. Iako je napisao svega nekoliko dela (Pol i karakter, Pisma prijatelju, O krajnjim životnim svrhama) ostao je zapamćen po kombinaciji svojih bioloških, antropoloških, filozofskih i političkih spekulacija koje su u velikoj meri naišle na osudu ali i priznanje od takvih filozofa kakvi su bili Vitgenštajn, Kraus, ili Sioran. Ipak njegov opus je bio nesistematizovan i teško da njegov koncept filozofske-psihologije i neke vrste naturalne metafizike možemo nazvati uobličenim sistemom koji bio ostavio veći teorijski trag.

O suicidu je Vajninger najviše pisao u delu pod naslovom O krajnjim životnim svrhama. Paradigmatični su njegovi sledeći zapisi:

“Pristojan čovek odlazi sam u smrt kad oseti da konačno postaje zao; prostački čovek mora sudskom odlukom da bude primoran na smrt. Osećanje sopstvene imoralnosti je za pristojnog čoveka jednako smrtnoj presudi. Moralnost međutim kao svoje pravo priznaje za sebe večni život i najveći prostor.”

Već iz ovih redova vidi se da je i njegova koncepcija o suicidu dosta dubiozna i zaogrnuta plaštom mističnosti, odnosno diskursom jedne krajnje subjektivne etike koja se prelivala sa jasnim znacima mentalne krhkosti (možemo ipak samo spekulisati da li se radilo o kliničkoj depresiji ili o znacima incipijentne psihoze)

Za Jaspersa u graničnoj situaciji hrabrost je odnos prema smrti kao neodređenoj mogućnosti samoubistva. Smrt se može prevladati gubitkom granične situacije. U graničnoj situaciji čovek je uzdrman do korena. U borbi za egzistenciju on može da ispoljava otvorenost bez ostataka, da se rešava za isključivanje svake moći i nadmoćnosti‚ za samoubistvo drugog isto onako kao i za sopstveno samoubistvo. Graničnim situacijama zajedničko je da ne postoji “ništa čvrsto, nesumnjivo apsolutno, nikakva tajnost  sve teče u nesmirenom kretanju upitnosti, relativnosti u suprotnostima je sve raspolućeno” (4). Primeri graničnih situacija su smrt, patnja, borba, krivica. Samo se u njima može ostvariti celina situacije.

Za Sartra smrt nikada životu ne daje smisao. Ona mu oduzima svako značenje. Otuda je i samoubistvo akt-odluka koji može moj život direktno da prožme apsurdom. Smrt kao i samoubistvo ne sačinjavaju ontološku strukturu moga bića, tvrdi Sartr.

Za Ničea rat je “zaobilazni put ka samoubistvu” i to sa dobrom savešću. Karl Levit (3) smatra da ljudi sebe ubijaju zato što žele da izbegnu nepodnošljive odnose i temeljni nesporazum sa svojim svetom. On postavlja pitanje da li je samoubistvo suštinska nemoralnost. Po njemu argument nije moralni već religiozni. Prema Hrišćanstvu Bog je čoveku podario život i kao takav “poklonu se u zube ne gleda”. Otuda se i suicid percipira kao pobuna protiv velikog darodavca. I Kant u svojoj etici samoubistvo smatra nemoralnim činom, iako ga ne povezuje sa striktno verskim načelima već sa svojim kategoričkim imperativom. Inače u okviru ovog koncepta Kant zabranjuje laganje, samoubistvo, revoluciju protiv postojećeg poretka, usamljenički seks i prodavanje nečije kose za pravljenje perike, ali je pri tome krajnje konzervativan dokle njegova etika dopire i zapravo se prožima sa luteranskim matricama (5).

Nikolaj Berđajev u svojoj studiji O samoubistvu daje specifičnu antropološku kao i socijalno-psihološku analizu samoubistva začinjenu nizom kulturoloških i filozofskih zapažanja. Ovde se radi o psihološkoj perspektivi i to u metafizičkim okvirima.

Analizirajući učestalost ovog fenome na među ruskom emigracijom Berđajev smatra da je u osnovi

“gubitak svakog smisla u životu, odvojenost od domovine, rušenje nada, usamljenost, oskudica, bolest, nagla promena statusnog položaja, neverica u mogućnost poboljšanja sopstvenog položaja u budućnosti – sve to veoma pogoduje epidemiji samoubistva”.

Samoubistvo Rusa u emigrantskoj atmosferi ima ne samo psihološki već i istorijski smisao. Ono, prema Berđajevu označava slabljenje i razlaganje ruske snage, ono govori o tome da Rusi ne mogu da izdrže istorijsku probu.

U ingeniozno izvedenoj psihologiji samoubistva Berđajev smatra da se radi o psihologiji beznađa koja sa sobom povlači suženje svesti, povlačenje u sopstveno”ja” istovremeno ne shvatajući satanističku metafiziku samoubistva uz ne ostvarivanje sopstvene volje. Berđajev se ne slaže sa već klasičnim psihoanalitičkim kanonima o tome da je samoubistvo zapravo istovremeno i “ubistvo nekog značajnog drugog” tvrdeći da ta samoubicu ne postoje oni ljudi zbog kojih on odlučuje da se ubije. On čak tvrdi da kada bi samoubica bio u stanju da u sudbinskom momentu razmišlja o drugima i da za njih podnese žrtvu, ruka bi mu zadrhtala i život bi mu bio spašen. Ova analiza je evidentno vođena religiozno-slavjanofilskim i pravoslavnim motivima. Za Frojdovu teoriju Berđajev tvrdi da se radi o metafizici mada je u teoretskim okvirima Frojdova topologija i bipolarnost nagona erosa i tanatosa možda preciznije ocrtana kao metapsihologija.

Oslanjajući se na delo Dostojevskog, pre svega u Zlim Dusima Berđajev smatra da samoubistvo (dajući primer Kirilova) poseduje sopstvenu dijalektiku i da forma filozofskog samoubistva poseduje izraz metafizičkog eksperimenta- koji če čoveka uveriti u sopstvenu snagu, u to da je on jedini gospodar života i smrti. “On ne zna za drugog gospodara, Boga, i zato sam postaje bog”. Kroz čin samoubistva Kirilov želi da pobedi vreme, a kada se ono savlada i zaustavi nastaće postapokaliptička večnost.

Pobediti želju da se ubije znači transcendirati sopstveni egocentrizam, zatvorenost u sebe. Psihologija samoubistva je psihologija zatvaranja čoveka samog u sopstvenu školjku. Prema Berđajevu misli o jedinstvu sa Bogom predstavljaju “antisuicidalni ugovor”. Za Berđajeva samoubistvo ishodi u gubitku bazičnih religioznih oslonaca. Čovek u svojoj duhovnoj dubini ne vidi Boga već mrak i bezdan ništavila. “Spoljnja usamljenost i napuštenost se mogu izdržati jedino s Bogom”. Samoubistvo je posledica gašenja religioznog i inherentnog osećaja vere.

Vera, nada i ljubav pobeđuju raspoloženja koja navode na samoubistva. Ljudi askete sa intenzivnim duhovnim uplivima u sopstvo, okrenuti ka drugom svetu, ka večnosti nikada ne izvršavaju suicid. Sloboda od sveta se postiže razvojem duhovnog života. Pitanje o samoubistvu je pitanje o religioznom smislu života, a samoubistvo ga negira, smatra Berđajev.

Činjenica je da u okviru različitih teorijskih usmerenja i filozofskih koncepcija o genezi suicida, u većini slučajeva, postoji idejna sinteza koji podrazumeva religijske, metafizičke ali i isprepletane psihološke stavove. Postoji li mogućnost da se posredstvom primenjene filozofske doktrine (ili pragmatičnog pristupa) ostvari i temeljniji preventivni ili terapijski model intervencije usmeren ka suicidu?

Centralni problem eventualne intervencije u okviru suicida se bazira na distinkciji između samoubistva koje je autonomno u odnosu na neautonomno.

Neautonomno samoubistvo je nevoljno ili pri njemu osoba nema spoznaju šta zapravo čini (ne zna za konsekvence). Filozofi se slažu da je intervencija opravdana u slučaju pokušaja ne-autonomnog samoubistva. U slučajevima autonomnog samobistva opravdanost intervencije je manje jasna. Intervencija zavisi od koncepta paternalizmai njegove opravdanosti. Ukratko rečeno paternalizam podrazumeva intencionalnu limitiranost nečije autonomnosti, ekskluzivno kada se ona odnosi na postizanje dobra za samu tu osobu. Ona je analogna i vladavini dobroćudnog oca. Sporna karakteristika je što je roditelj tradicionalno u pravu i što mu je dužnost da ovlada dečijim sklonostima u ime njihovih pravih i realnih interesa za koje deca nisu dovoljno zrela da bi ih shvatila.

Milov princip slobode podrazumeva da ovakav tip paternalizma zapravo nije opravdan. Prema Milu mi možemo limitirati samo nečije ponašanje kada ono predstavlja opasnost za druge i to bez obzira da li predstavlja opasnost za osobu po sebi. Ovako gledano, inicijalna intervencija protiv suicida može biti opravdana samo u slučaju neutonomnog samoubistva.

Aleksandar Damjanović

Institut za psihijatriju, Klinički centar Srbije, Beograd

 

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments