Tri najčuvenije savremene filozofske debate

U staroj Grčkoj dobar deo građana polisa provodio je dobar deo svog vremena na agori (grč. αγορά = pijaca, trg). Nisu se tamo samo ispijala vina i vršila trgovina – kao što se danas na našim glavnim gradskim trgovima pomamno ispijaju šoljice kafe i kupuju najnovije modne kolekcije. Na agori, tom javnom epicentru slobode, vodile su se ozbiljne političke i filozofske debate, značajne za opšte dobro zajednice. Duh tih razgovora možda najbolje iskazuju Platonovi sokratovski dijalozi. Agoru i antičke škole, kada ih je car Justinijan pozatvarao u 6. veku, zamenile su crkve, manastiri, hramovi… Kada je u renesansnom periodu znanje postalo dostupno širem sloju ljudi, oslobodivši se okova dogmatske sholastike, univerziteti su postali bastioni slobodne misli i obrazovanja. Sa razvojem tehnologije dobili smo nove forme informacija i znanja i izmenjene načine njihove „distribucije“. A naročito je internet začinio stvari.

Dvadeseti vek je, bez sumnje, doneo najveću promenu u komunikaciji. Ta je promena, svakako, uticala i na intelektualne – naučne, filozofske, teološke, književne – rasprave. Debate, dijalozi, intelektualne prepirke pre struje i pojave „fiksnih“ telefona i radija obavljali su se usmenim ili pismenim putem (preko pisama itd.). Sa tehničko-tehnološkim dostignućima, naročito konstrukcijom radija i televizije, dobili smo i nove forme intelektualnih debata.

Jedna od prvih snimljenih radijskih intelektualnih debata (ako ne i prva!), u punom smislu tih reči, bila je debata između čuvenog britanskog filozofa i matematičara lorda Bertranda Rasela (Bertrand Russell, 1872 – 1970) i jezuitskog sveštenika i istoričara filozofije Frederika Koplstona (Frederick Copleston, 1907 – 1994). Razgovor se vodio na temu postojanja Boga, a emitovan je na radiju „Bibisija“ (BBC) 1948 godine.

Veći deo debate posvećen je raspravi o tzv. „kosmološkom“ dokazu Božije egzistencije. Koplston izlaže dokaz kao i argumente zbog kojih on smatra da je dokaz validan. Kosmološki dokaz o Božijem postojanju je uz ontološki najpoznatiji u istoriji filozofije i teologije. Pojednostavljeno rečeno, argumentacija za kosmološki dokaz polazi od spoljašnjeg sveta i čulnih stvari, dok ontološki dokaz polazi od ideje Boga. Polazeći od Aristotelovog učenja o prvom uzroku, najdetaljniju razradu dokaza pružio je Toma Akvinski, italijanski dominikanski filozof i teolog koji je živeo u 13. veku.

U osnovnim crtama kosmološki dokaz ide ovako: činjenica je da neka bića nastaju i nestaju, propadaju. Što znači da su kontingentna odnosno nisu nužna. Akvinski i kasnije Koplston zaključuju da mora postojati i nužno biće, koje je razlog nastanka mnogih slučajnih bića. Jer ako ne bi postojalo ni jedno nužno biće ne bi postojalo ništa. To nužno biće je Bog.

Bertrand Rasel odbacuje kosmološki dokaz i čitavu „logiku“ koja iza njega stoji, kao i Koplstonovo razumevanje „nužnosti“ i „kontingentnosti“. Najpre Rasel je uveren da nemamo ni najmanjeg razloga da smatramo da „nužno“ biće mora postojati. Jednostavno, logički gledano, sasvim je realna mogućnost da se stvari i svet protežu (vremenski i prostorno) u beskonačnost bez “prvog uzroka”. Druga tačka razdora je po pitanju samog „postojanja“. Dok za Koplstona postojanje (egzistencija) predstavlja svojstvo nekog bića (koje je  u slučaju Boga nužno), pa kada kažemo da nešto postoji mi mu priričemo jedno pozitivno svojstvo, za Rasela „postojanje“ nije predikat, tj. ne može biti svojstvo nekog bića. Postojanje, kako ga Rasel analizira, odnosi se isključivo na iskaznu funkciju. To znači da kada mi kažemo da nešto postoji, npr. „ljudi postoje“ – mi u stvari govorimo da postoji bar jedna vrednost X-a u svetu koja čini iskaznu funkciju „X je čovek“ istinitom. Postojanje je zapravo istinitost, ili mogućnost, iskazne funkcije (njen modalitet). Isto važi i za kategoriju nužnosti. Biće ne može biti nužno ili slučajno, to mogu biti samo iskazi.

Na kraju dva mislioca nisu došla do saglasnosti, ali su argumentacijom i međusobnim razumevanjem uspeli jedan drugome da objasne vlastite stavove i time slušateljima približe samu tematiku i svoja razmišljanja o istoj. Danas, nažalost, veoma je retko naići na tako civilizovanu raspravu, punu razumevanja i argumentacije, a naročito ako imamo u vidu glavnu temu debate i radikalno suprotne pozicije sa kojih učesnici debate nastupaju.

https://www.youtube.com/watch?v=Kz2GjKPbQds&t=228s&ab_channel=PhilosophyOverdose

Dvadeset tri godine nakon Raselove i Koplstonove radijske debate, 1971. u Nizozemskoj održana je televizijska filozofska debata između francuskog filozofa Mišela Fukoa i američkog lingviste Noama Čomskog.

Mišel Fuko (Michael Foucault, 1926 – 1984) jedan je od najznačajnijih „poststrukturalističkih“ filozofa, teoretičar diskurs analize. Najpoznatija dela su mu: Istorija ludila u doba klasicizma, Reči i stvari i Istorija seksualnosti. Ono što je važno istaći u kontekstu ove debate jeste Fukoovo stanovište po kojem je čovek „mrtav“. Ne misli se ovde na fizičku ili duhovnu smrt čoveka kao vrste, već na prevrednovanje modernog koncepta subjektivnosti (u dekartovskom i kantovskom smislu tog pojma, smislu koji je dominirao u filozofiji sve do polovine 20. veka). Jednostavno, čovek više nije delatni subjekt vlastite istorije: on nije taj koji stvara svoju istoriju, već je on objekt bezličnih materijalnih struktura i odnosa moći, koje su materijalizovane u savremenim institucijama (pravosuđe, policija, univerziteti). Što bi značilo da samo znanje, čak i naučno znanje koje smatramo „nepristrasnim“, zavisi od praktičkog odnosa moći u društvu, od sistema vlasti, socijalnih struktura i kulturalnih običaja.

Noam Čomski (Noam Chomsky, 1928 – ) smatra se „ocem moderne lingvistike“, profesor je Masačusetskog tehnološkog instituta, istaknuti je društveni kritičar i angažovani intelektualac demokratskog socijalizma. Najveći doprinos pružio je u lingvistici. Najznačajnija dela o jeziku i govoru su mu: Sintaksičke strukture, Jezik i um, Studije i semantičkoj i generativnoj gramatici. Ono što je ovde važno istaći, a što je u suprotnosti sa Fukoovim učenjem o čoveku, jeste lingvistička teorija Čomskog po kojoj čovek poseduje „ugrađene“, urođene mehanizme koji mu omogućavaju usvajanje jezika i time opštu socijalizaciju. On taj mehanizam naziva language acquisition device (uređaj za usvajanje jezika) i on omogućuje detetu u razvoju da obradi jezik koji čuje (lingvistički input).

Glavna tema debate između francuskog filozofa i američkog lingviste bila je pitanje o „ljudskoj prirodi“: postoji li neka „urođena“ ljudska priroda, nezavisna od našeg iskustva i spoljašnjih uticaja (društva, kulture itd.). Fuko, u skladu sa svojim shvatanjima društva i čoveka, branio je tezu koja odbacuje koncept „ljudske prirode“, ako pod tim mislimo određene karakteristike i mehanizme koji su urođeni i koji nezavisno od naše „socijalizacije“ formiraju našu ljudsku suštinu. Za Fukoa ne postoji tako nešto kao „suština“ kada je čovek u pitanju. Sa druge strane, Čomski je branio ideju „ljudske prirode“, smatrajući da postoje određeni mehanizmi i neka svojstva koja možemo empirijski istražiti, a koja se u krajnjoj analizi svode na biološke strukture, dolazeći time do nekakve „suštine“ čoveka koju moramo imati u vidu kada govorimo o čoveku kao pripadniku vrste i njegovom društvenom životu. Drugi deo debate bio je posvećen političkim pitanjima i društvenoj teoriji, gde su, kako se čini, učesnici došli do većeg slaganja, iako ni tu nije bilo potpunog konsenzusa.

Kao i prvu debatu koju sam predstavio i ovu odlikuje civilizovana, jasna i zanimljiva diskusija dva mislioca koji nastupaju sa potpuno različitih teorijskih pozicija. Kao i kod prve debate, ono što je vredno istaći, pored kvalitetnog i oštroumnog razgovora kroz pretresanje teme, jeste način vođenja razgovora. Svako je pokušao da iznese svoje stanovište na zadatu temu, priloži argumente kojima potkrepljuje svoje ideje, sasluša svog sagovornika i njegove razloge, potom odgovori replikom i tako dalje, sve do kraja programa. Ovo je još jedan dokaz da je forma podjednako bitna koliko i sadržaj. U ovom slučaju forma razgovora je dozvolila da se kvalitet sadržaja istakne u najboljem svetlu.

Treća i poslednja debata koju sam odlučio da izdvojim među najčuvenije savremene intelektualne „okršaje“ desila se aprila prošle godine u Torontu. Naziv: Sreća: kapitalizam protiv marksizma. Učesnici: kanadski klinički psiholog Džordan Piterson (Jordan Peterson, 1962 – ) i slovenački filozof i psihoanalitičar Slavoj Žižek (1949 – ).

Ono što ovu debatu naročito ističe, u odnosu prema prve dve, nije ono što se tiče same debate, već ono što se dešavalo pre, tokom i nakon događaja – a što je imalo malo veze (ili nimalo) sa samim razgovorom u toku debate. Reč je o recepciji (i percepciji) događaja na društvenim mrežama, u medijima i širem krugu intelektualne zajednice. Najavljivana kao „debata veka“, cunami komentara na fejsbuku, mimova, tvitova, zapljusnuo je „društvene mreže“. Očekivanja su probila plafon. Pored toga, može se reći da je publika koja je prisustvovala samom događaju tog 19. aprila u „Sony Centru“ bila još gora od virtualne publike: neumereno smejanje, loše tajmirano tapšanje, prosto izostanak bazičnih manira očekivanih tokom jednog takvog dešavanja, ukazuju na nedostatak razumevanja jednog takvog događaja, ali i na samu „senzacionalističku“ prirodu istog; što je još više od „debate veka“ napravilo jedan „spektakl“ filozofske intelektualne revije paradigmatične za kapitalističko društvo potrošačko-senzualističkog tipa. (Dovoljno je samo da uporedimo publiku iz debate „Čomski – Fuko“ sa ovom publikom iz Toronta, 48 godina kasnije, kako bismo bar delimično stekli dojam o javnoj recepciji događaja.) Međutim, ako ostavimo po strani ove „zabavno-spektakularne“ i socijalno simptomatične momente za potrošačko i komercijalno društvo kapitalizma u kojem se sve može „prodati“, a koji zahtevaju jednu posebnu analizu (koja bi nam o našem svetu rekla možda više nego sadržaj same debate), uz sva svoja slaba mesta (kojih bez sumnje ima), debata se dotakla nekih aktuelnih pitanja i naglasila ključne probleme i opšta mesta našeg socijalnog i političkog života, koji zahtevaju našu ozbiljnu pažnju. Više o samom događaju, učesnicima debate i njenoj tematici možete pročitati u tekstu koji sam napisao za PULSE, a koji izražava i moje viđenje čitave stvari. Žižek vs Peterson Samu debatu naravno možete pogledati / odslušati ukoliko to već niste učinili.

Eto, to su tri najčuvenije savremene debate koje bih ja izdvojio. Svaka nudi nešto drugačije i posebno, svaka se bavi različitom tematikom, ima zanimljive, inteligentne, neko bi rekao i kontroverzne učesnike, svaka se dešava u različitim istorijskim vremenima i svaku karakteriše drugačija atmosfera.

Ono što bih na kraju ipak naglasio, a što je zajedničko za sve tri debate jeste nešto što bismo grubo mogli odrediti kao – mogućnost komunikacije. Uz različite tematike svake debate, suprotne pozicije koje učesnici u njima zauzimaju i perspektive iz kojih govore, vremenske distance između sva tri događaja – uprkos svim tim razlikama i promenama vidimo na delu sposobnost civilizovane i odlučne interkomunikacije koja teži međusobnom razumevanju i poštovanju. To je ono što nam danas naročito fali u našem svakodnevnom međuljudskom, ali i intelektualno-akademskom i sociopolitičkom prostoru.

Za P.U.L.S.E Nikola Ačanski

  Bertrand Rasel, debata, Filozofija, Noam Čomski, Slavoj Žižek