Metafizika otuđenja i traganje za smislom: filozofsko-psihološka analiza romana Ostrvo Meše Selimovića (prvi deo) – Prilog razumevanju metafizičkih osnova otuđenja i traganja za smislom postojanja.

»Kako su ljudi nesavršeni. U svemu. Ne mogu da žive sami, postoje samo kao jedna polovina. Drugu traže u ženi u drugom čovjeku u laži. Potrebna mi je ta druga polovina a o njoj ništa ne znam. Drugi čovjek je zatvorena kutija i ništa iz njega neće izaći ako to on ne želi. Mi možemo da stojimo pred tajnom danima, ništa nam se neće otkriti. Nepotpuni smo a zatvoreni. Postali smo neprirodni, odvojili smo se od sebe kakvi smo bili nekad, ko zna kakvi, izgubili smo nevinost. Ljudi misle zlo jedan drugom. Trebali bi da se vratimo prirodi i njenoj čistoti. Postajao je neki filozof koji je to predlagao ljudima. Nisu ga poslušali.« M. Selimović

Ontologija unutrašnje izolacije

U romanu Ostrvo, Meša Selimović ne prikazuje samo fizički ili geografski izolovan prostor – ostrvo kao segment odvojen od kopna – već artikuliše dublju, ontološku i psihološku izolaciju čoveka. To ostrvo nije obuhvaćeno samo morem spoljašnjosti, već je obuhvaćeno i ćutanjem unutrašnjosti, pustoši sopstva koje je prestalo da veruje u mogućnost smisla. Na ovom mestu, hermeneutika egzistencije susreće se sa hermeneutikom samoće – interpretacija više ne teži dekodiranju značenja sveta, već pokušava da razume ćutnju bića, njegovu zatvorenost, njegovu distancu prema drugom i prema sebi samom.

U tom smislu, Ostrvo nije narativna celina u tradicionalnom smislu romana, već filozofski traktat o egzistenciji koja je lišena centra, smisla i supstancijalne ontološke središne tačke. Roman funkcioniše kao hermeneutička spirala: u svakom sledećem krugu introspektivnog promišljanja, pripovedač se udaljava od mogućnosti saopštavanja, postajući sve više “ostrvo” – metafizički izolovan entitet, subjekt čiji je temeljni doživljaj sveta gubitak, distanca i tišina.

Kriza identiteta i razlaganje subjekta

Od samog početka, roman problematizuje pojam identiteta – ne kao psihološku datost, već kao filozofsku konstrukciju koja je u stalnom procesu dekonstrukcije. Subjekt u Ostrvu nije stabilna instanca, već je uvek već poljuljan, pokidan, izmešten – ni ovde ni tamo, ni sa sobom ni s drugima. U tom pogledu, Selimović anticipira postmodernu fragmentaciju identiteta, ali to čini bez oslonca u postmodernom nihilizmu – njegov junak ne ironizuje svet, već duboko pati pod njegovom neautentičnošću.

Kriza identiteta u Ostrvu nije efekat društvene promenljivosti, već posledica dublje krize smisla. Čovek koji je izgubio zajednicu, religiju, veru u ideologiju, porodicu i dom – nije samo čovek bez veza, već čovek koji ne može više biti biće razumevanja, jer ono što razume više nije deo sveta. Kao kod Hajdegera, svet više ne govori – nema jezika za ontološku teskobu, nema zajednice koja bi otelotvorila istinu bića.

Egzistencijalna teskoba i fenomenološki horizont

Filozofski gledano, Ostrvo je roman o teskobi. Ali ne teskobi kao puki simptom patološkog stanja, već kao osnovnom egzistencijalnom osećaju koji se javlja kada svet izgubi svoju “zamišljenost” – kada ne može više biti prisvojen kao mesto smisla. Sartr će ovu teskobu prepoznati kao efekt radikalne slobode: čovek je bačen u svet, prepušten izboru bez oslonca, bez garancije, bez Apsoluta. Kod Selimovića, ta teskoba ima tišu, melanholičnu dimenziju. Nije stvar izbora, već nemogućnosti izbora. Junak ne može da izabere jer su svi putevi ogoljeni, svi pravci vode ka praznini, ka ponoru egzistencije bez metafizičke nadgradnje.

Zato je Ostrvo fenomenološki roman – sve se dešava u horizontu svesti, u unutrašnjem pejzažu subjekta koji pokušava da uoči tragove smisla u pustinjama svakodnevice. Nema događaja u spoljnjem svetu, jer je spoljni svet već iščezao iz horizonta razumevanja. Ostaje samo svest – svest o gubitku, svest o samosvesti kao provaliji, svest kao mučno ogledanje u neprozirnim ogledalima prošlosti.

Samoća kao struktura postojanja

Samoća u Ostrvu nije trenutna ni slučajna – ona je strukturna, temeljna, konstitutivna. U tom smislu, Selimović se približava filozofima kao što su Levinas i Kjerkegor. Kod Levinasa, lice Drugog nas poziva na etičku relaciju – ali šta ako Drugog nema? Šta ako nas niko ne posmatra, ne traži, ne očekuje? U tom slučaju, etika prestaje, a ostaje ontološka samoća. Junak Selimovićevog romana ne može da se osloni ni na Boga, ni na drugog, ni na zajednicu. On je u čistoj singularnosti. Ostrvo postaje metafora tog radikalnog pojedinačnog postojanja – bez kontinenta, bez karte, bez geografije smisla.

S druge strane, Kjerkegorova misao o pojedincu pred Bogom – o subjektu koji je jedini odgovoran za svoj izbor i svoju veru – u Ostrvu dobija radikalniji obrt: tu više nema Boga, ni vere, ni odgovornosti. Ostaje samo pogled u prazninu. Subjekt je apsolutno slobodan, ali ta sloboda je paralizujuća. On je “osuđen” na slobodu bez značenja, na egzistenciju bez oslonca, na bivstvovanje koje se povuklo iz svetlosti.

Metafora kao epistemička osnova

Kao i kod Kamija, metafore u Ostrvu nisu estetski ukrasi, već epistemičke alatke. Ostrvo je istovremeno konkretno i metafizičko, psihološko i političko. Ono označava distancu od sveta, ali i od sopstva. Junak romana ne zna da li je ostrvo utočište ili prokletstvo – kao što egzistencija sama ne zna da li je dar ili kazna. Metafora funkcioniše kao most između neiskazivog i prisutnog, između ćutanja bića i potrebe za govorom. U tom pogledu, Selimović koristi jezik ne da bi ispričao priču, već da bi dotakao granice jezika, da bi ukazao na nemogućnost govora tamo gde počinje egzistencijalna teskoba.

Ostrvo kao metafizička pozornica

U simboličkom smislu, ostrvo u Selimovićevom romanu nije samo geografska realnost, već prostor koji je izgubio relaciju sa svetom. Ono je non-lieu u pojmu Marka Ogžea, prostor bez istorije, bez pripadnosti, bez funkcije u simboličkom poretku. Dok je u tradicionalnoj mitologiji ostrvo često viđeno kao mesto utočišta, samopronaženja ili čak svetog (kao u Homerovoj Odiseji ili Moreovoj Utopiji), kod Selimovića ono predstavlja ono suprotno – prostor egzila iz svih značenjskih koordinata.

Ostrvo u ovom smislu nije prostor izdvojen radi kontemplacije, već prostor izbačen iz sveta. Egzil više nije kazna, već stanje ontološke razvezanosti. Junak je prognan ne od ljudi, već iz samog simboličkog univerzuma. On je izvan ideologije, izvan jezika, izvan etike. Stanje u kojem se nalazi nije društveno marginalizovano, već ontološki amputirano.

Ontološki egzil i gubitak uporišta

Egzil u filozofiji najčešće ima metafizičku dimenziju. Još kod Platona, ljudska duša je u egzilu u telu, daleko od sveta ideja. Kod Hajdegera, čovek je prognan iz doma bića – on zaboravlja da je, i samim tim što jeste, već upućen na pitanje bivstvovanja. U tom svetlu, Ostrvo se može čitati kao roman o zaboravljenosti postojanja. Junak nije samo izgubio društveni položaj ili ljudsku zajednicu – on je izgubio tlo bivstvovanja, iskliznuo je iz ontološkog horizonta, i sada lebdi u ništavilu.

U tom egzilu, nema mogućnosti povratka. Selimović ne nudi put iskupljenja, ni pomirenje sa svetom. On ne traži rekoncilijaciju sa svetim kao kod Dostojevskog, niti nudi veru u čoveka kao kod Sartra. Umesto toga, egzistencija je ogoljena do svog jezgra: biti znači biti prepušten, odvojen, nepovezan.

Ništa i biće: Hajdegerovsko čitanje

M. Hajdeger u svojim analizama bića i ništa otvara prostor za razumevanje egzistencije koja stoji pred ambisom. On piše da se “ništa ništavi”, da se kroz iskustvo ništavila otvara istina bića. U tom duhu, junak Ostrva je onaj koji stoji pred Ništa – i u tom susretu ne nalazi prosvetljenje, već gubitak.

Hajdeger je tvrdio da je teskoba ono osećanje koje nas približava Ništa. Kod Selimovića, teskoba ne otkriva, već zatvara. Junak nije sposoban za autentičnu egzistenciju jer je predugo bio u svetu neautentičnih značenja – i sada kada ta značenja nestaju, ostaje u paralizi. Nema otvaranja bivstvovanja, samo svet u povlačenju. Ostrvo kao metafizička pozornica postaje mesto na kojem se odigrava drama nepojmljivosti bića.

Ekskomunikacija kao oblik egzistencije

Jedan od ključnih aspekata romana jeste ekskomunikacija junaka – ne kao pravni čin, već kao duhovna činjenica. On nije samo uklonjen iz zajednice, on je lišen mogućnosti da govori u ime zajednice ili da mu zajednica govori. On više ne komunicira, jer je njegova istina neizreciva. Njegovo progonstvo je ontološko – više se ne može reći šta je, jer se više ne zna u kojem svetu pripada.

U tom smislu, ostrvo postaje mesto bez glasa. Jezik ne funkcioniše, komunikacija ne postoji, razmena je onemogućena. Ova ekskomunikacija ga vodi u unutrašnju tišinu, koja je simptom najdublje filozofske osame: biti, a ne moći reći šta je to biti. Junak luta ne po ostrvu, već po granici između govora i ćutanja.

Pitanje smrti

Jedna od dimenzija egzistencijalnog egzila u romanu jeste i suspendovanost između života i smrti. Junak romana više ne pripada životu, jer nije u svetu, ali nije ni mrtav, jer diše, misli i oseća. On je, hajdegerovski rečeno, biće-ka-smrti, ali bez usmerenja. Njegova smrt nije horizont autentičnosti, već izvesnost bez smisla.

Ova suspendovanost ima i psihoanalitičke konotacije: on je kao subjekt koji se više ne prepoznaje u ogledalu drugog, koji ne može biti “ja” jer je veza sa simboličkim razbijena. Njegovo „ja“ se pretvara u senu, u ogledalo koje ne vraća sliku. Ostrvo postaje limbo, ontološki čistilište u kojem se ne zna da li je ono što dolazi spasenje ili zaborav.

Biti bez domovine – egzistencijalni anahronizam

Junakov osećaj nepripadnosti prevazilazi političke konotacije. On je lišen domovine u filozofskom smislu: on ne poseduje topos, mesto smisla. U ovom pogledu, Selimović dijalogizira sa antičkim mitom o Odiseju, ali ga obrće. Dok se Odisej bori da se vrati kući, Selimovićev junak shvata da domovina više ne postoji. Ili, tačnije: da domovina nije fizička, već ontološka, i da je zauvek izgubljena.

Ovo gubljenje doma nije samo rezultat istorije, već rezultat same svesti. Junak ne može više da poveruje u mit zajednice, u pripadnost kao ontološki utemeljen čin. On je savremenik, kako bi rekao Agamben, “čistog vremena”, vremena koje nije ni prošlo ni sadašnje, već stalno odloženo. On je anahron, izmešten, van reda.

Hajdegerovska tišina čoveka bez pripadnosti

U temelju egzistencijalne praznine koja prožima Ostrvo leži ontološka dijagnoza koju je u dvadesetom veku najradikalnije postavio Martin Hajdeger: zaborav bića (Seinsvergessenheit). Biće više nije tema mišljenja; ono je ustupilo mesto entitetima, stvarima, funkcijama. Čovek, otuđen od sveta, ne zna više da postavlja pitanje o tome šta znači biti. Selimovićev junak živi upravo ovu dijagnozu – on ne zna šta je svet, ne zna šta je on sam, niti šta znači biti u svetu. On je biće koje više ne postavlja pitanja o biću.

Na ostrvu, biće ne govori. Ono ne dolazi u svetlost razumevanja, ne javlja se kao prisustvo, kao smisao, kao događaj. Ono se povlači, povija, ćuti. Junak je suočen ne sa nekom konkretnom krizom, već sa tišinom postojanja koje više ne pruža nikakvu potvrdu. Nema više pristnosti (Hajdegerov Eigentlichkeit); ostaje jedino njegova suprotnost – život u neautentičnom vremenu, život koji se odvija kao inercija.

Tišina kao otkazivanje sveta

Kada Hajdeger piše da se biće najpotpunije pokazuje u ćutanju, on time ne glorifikuje ćutanje kao mistički čin, već upućuje na njegovu ambivalentnost. Ćutanje može biti znak pristupa onome što je najbliže – ali može biti i simptom radikalnog otkazivanja smisla. Junak Ostrva ne ćuti jer kontemplira istinu bića – on ćuti jer svet više ne govori. Sve što se moglo reći, već je izrečeno, i izgubilo je moć značenja. Jezik je postao prazan, metafore izlizane, imena istrošena.

U tom pogledu, roman artikuliše filozofsku tišinu, ali ne kao uzvišenu duhovnu sabranost, već kao nemoć govora. Ostrvo ne proizvodi mudrost – ono iscrpljuje govor. Junak pokušava da kaže, da napiše, da formuliše, ali reči se ne podižu ka značenju. Sve je potonulo u banalnost: jezik više ne dopire do sveta, a svet više ne odgovara.

Povlačenje ontološkog horizonta

Kod Hajdegera, svet je ono u čemu biće dolazi u svoje značenje. To nije skup objekata, već mreža značenja u kojoj čovek može da boravi. Kod Selimovića, svet se zatvorio. Horizont je nestao. Kao da se struktura razumevanja urušila, ostavivši junaka u nemogućnosti da se orijentiše. Ovo je fundamentalno iskustvo modernog subjekta – dezorijentacija. Ne zna se više ni odakle se dolazi, ni kuda se ide, ni šta bi trebalo da bude sredstvo mišljenja.

Takva ontološka dezorijentacija dovodi do stanja nalik metafizičkoj slepoći: čovek gleda, ali ne vidi; govori, ali ne razume; živi, ali ne zna zašto. Selimović ne nudi izlaz iz tog stanja. On ostavlja čitaoca unutar zatvorenog kruga tišine, teskobe i praznine. Nema transcendencije, nema iskoraka. Ostrvo nije most, već zatvor.

Biće-ka-smrti bez autentičnosti

Hajdegerovo čuveno određenje čoveka kao bića-ka-smrti (Sein-zum-Tode) ima za cilj da pokaže kako autentično postojanje mora biti usmereno ka smrti, jer samo tada čovek može preuzeti odgovornost za svoje bivstvovanje. Međutim, kod Selimovića, smrt više ne obasjava život; ona ga samo zatamnjuje. Nema autentičnosti, jer nema temelja iz kojeg bi se autentičnost mogla razviti. Sve je već srušeno.

Junakov pogled na smrt nije pogled prosvetljenog egzistencijaliste, već pogled čoveka koji nema više šta da izgubi. Smrt je samo kraj inercije, ne sudbina, ne završetak puta. On ne traga za dostojanstvom smrti, kao junaci tragedije, već čeka da se završi proces raspadanja postojanja koje više ne poznaje smisao.

Samorazgradnja subjekta

U tom svetu bez značenja, subjekt više nije centar iskustva, već tačka raspada. On je uvek već izgubljen. Frojd bi rekao da se ego raspao pod pritiskom trauma koje nadilaze njegov kapacitet simbolizacije. Junak više ne zna šta misli, niti da li misli. Nema jezgro, nema konture, nema središte. On je fragment, ostatak, senka.

Lakan bi ovde uočio odsustvo simboličke identifikacije. Subjekt nije u stanju da se prepozna u ogledalu Drugog, jer Drugog više nema. Jezik ne nudi strukturu, već konfuziju. Simbolički poredak se srušio, a ono što ostaje nije realno kao istina, već realno kao trauma. Subjekt je izbačen u realno – u ono što se ne može strukturirati, govoriti, obuhvatiti.

Ćutanje kao filozofska praksa

Na kraju ovog poglavlja, moramo se vratiti pitanju: da li je ćutanje u Ostrvu nužno negativno? Ili postoji mogućnost da to ćutanje otvara novu formu mišljenja? Možda Selimović, poput Vitgenštajna, sugeriše da o onome o čemu se ne može govoriti, mora se ćutati. Možda ćutanje nije znak očaja, već pokušaj da se izmakne trivijalizaciji jezika. Možda je tišina mesto otpora.

U tom pogledu, roman se može čitati i kao filozofski eksperiment – pokušaj da se misli ćutanjem, da se oseti bez govora, da se bude bez formulacije. Takvo čitanje zahteva izuzetno visok stepen hermeneutičke pažnje, ali otvara vrata novim formama interpretacije: ćutanje kao središnja kategorija egzistencije u svetu koji više ne govori.

Ontološka rascepljenost subjekta

Subjekt bez jezgra: od psihoanalize do strukturalne razgradnje

Kada govorimo o junaku Selimovićevog Ostrva, suočavamo se sa subjektom koji više nije celovit, koherentan, stabilan entitet. On nije ličnost u tradicionalnom smislu, već proces, fragment, neprestana borba između sećanja i zaborava, želje i stida, prošlosti i sadašnjosti. Ova slika subjekta duboko korespondira s Frojdovom psihoanalitičkom paradigmom.

Frojdovski ego nikada nije suvereni vladar psihičkog života. On je istisnut između id-a (nagonskog) i superega (unutrašnjeg moralnog glasa), rastrzan konfliktima koje ne može rešiti, već samo potiskivati. Junak Ostrva personifikacija je tog rascepa. Njegov psihički život karakteriše neprestano kolebanje između neartikulisane krivice i potisnutih poriva, između želje da pripada i nesposobnosti da se pomiri sa svetom koji ga je odbacio.

Koncepcija “nelagodnosti u kulturi” (Das Unbehagen in der Kultur) ovde se može uzeti kao ključno hermeneutičko sredstvo: subjekt je nelagodno biće u svetu koji mu ne dopušta da bude ono što jeste, niti da zna šta jeste. Ostrvo je figura te nelagodnosti – izolovani topos u kojem superego ne dolazi spolja, već se manifestuje kao unutrašnji gonič, lišavajući junaka mogućnosti da se oslobodi sopstvenih unutrašnjih sudija.

Lakan i ogledalo Drugog: Ja koje se gubi u jeziku

Lakan nudi dodatni filozofsko-psihoanalitički okvir za razumevanje rascepljenog subjekta. Za Lakana, subjekt nije dat, već je efekat jezika – proizvod ulaska u simbolički poredak. “Ja” je proizvod prepoznavanja u ogledalu Drugog, u jeziku koji prethodi subjektu. U tom smislu, subjekt je uvek već stran sebi, jer je njegova istina upisana u simboličkom polju koje ne kontroliše.

U Ostrvu, junak ne nalazi ogledalo. Ne vidi Drugog – ne kao osobu, već kao strukturu smisla. Nema više jezičkog poretka u kojem bi mogao biti imenovan, priznat, potvrđen. On je izvan simboličkog, a time i izvan subjekta u lakanovskom smislu. Njegovo Ja ne postoji jer nema više lica u kojem bi se ogledao, nema jezika koji bi ga imenovao. Ono što ostaje jeste subjekt nesvesnog – onaj koji ne zna šta želi, koji ne može artikulisati sopstvenu poziciju jer je simbolički horizont urušen.

Junak pokušava da piše, da reflektuje, da govori – ali sve što kaže, ostaje bez odgovora. Ova tišina Drugog nije samo ontološka, već psihička. On je napušten od jezika, prognan iz simboličke mreže. Njegovo postojanje više nije artikulacija značenja, već trauma – ponavljanje bez simbolizacije.

Trauma i nemogućnost sećanja

Trauma kod Frojda I Lakana nije događaj koji se dogodio, već događaj koji nije mogao biti simbolizovan u trenutku svog nastanka. Ona je rupa u simboličkom poretku. Junak Ostrva je subjekt traume jer ne može da se seti, jer ne može da razume, jer ne može da poveže niti svog života u narativnu celinu.

Ova nemogućnost pripovedanja vlastite biografije simptom je duboke ontološke frakture. Subjekt više ne poseduje sećanje kao celovitu arhivu, već kao niz prekida, šumova, praznina. Ostrvo je metafora tog diskontinuiteta: ono je izvan istorije, izvan vremena, kao i junak koji ne zna više kako da smesti svoj život u koordinatni sistem identiteta.

Junak govori fragmentarno, nesigurno, bez autoriteta. Njegov glas ne dolazi iz pozicije subjekta koji zna, već iz pozicije onoga koji pokušava da rekonstruiše nešto što je nepovratno izgubljeno. On nije više narator – on je eho. Njegovo ja je oštećeno, i to ne spolja, već iznutra: ono više ne može da obuhvati sopstvenu istinu.

Simbolički poredak i gubitak funkcije Oca

U lakanovskoj teoriji, ulazak u simbolički poredak utemeljen je u funkciji Oca – ne kao ličnosti, već kao zakona, granice, imena. Otac predstavlja mesto strukture, princip reda i značenja. U Ostrvu, simbolički Otac je odsutan. Nema zakona, nema granice, nema orijentira. Junak je lišen toga da zna šta je dozvoljeno, šta je zabranjeno, šta je smisleno.

Ova odsutnost zakona vodi u stanje koje Lakan opisuje kao perverznu poziciju: kada subjekt sam postaje zakon, ali zakon bez drugog. Junak se povlači u svoju unutrašnju samovolju, ali to nije autonomija – to je oblik nihilizma. On nije oslobođen, već prepušten. Njegova sloboda nije čin, već stanje napuštenosti.

Ova situacija proizvodi psihičku iscrpljenost. Subjekt bez zakona nije junak revolucije – on je bolesnik. Njegov svet nije oslobođen, već paralizovan. On ne zna šta želi jer ne zna ko je. Bez funkcije Oca, bez upisa u simbolički poredak, subjekt ostaje u realnom – u prostoru traume, užasa, tišine.

Subjekt kao gubitak: psihički horizont depresije

Na ovom mestu se psihoanalitička dijagnoza susreće sa fenomenološkom: junak Ostrva je subjekt depresije, ne u kliničkom, već u egzistencijalno-ontološkom smislu. On ne oseća tugu kao emociju, već kao stanje sveta. Sve je sivo, teško, usporeno. Vreme ne teče, već stoji. Prostor nije otvoren, već zagušljiv.

Depresivni subjekt ne žali zbog nečega – on više ne može da želi. On ne pati zbog gubitka, već gubi sposobnost da prepozna da je nešto ikada i imao. Junakov pogled na svet je pogled čoveka koji više ne vidi ništa što bi bilo vredno pogleda. Njegova unutrašnjost je iscrpljena, a svet je prestao da ga poziva.

Ova depresivna ontologija čini roman ne samo mračnim, već duboko filozofskim: on postavlja pitanje da li je moguće postojanje bez želje, bez strukture, bez značenja – i ako jeste, da li je to još uvek postojanje?

Vreme kao zatvor: Fenomenologija zastoja i nemogućnost budućnosti

Kod Hajdegera, vreme nije puka mera prolaznosti, već ontološki horizont kroz koji biće postaje dostupno mišljenju. Biti znači biti-u-vremenu, što implicira da je struktura egzistencije nužno temporalna. Vreme omogućava anticipaciju budućnosti, razumevanje prošlosti i orijentaciju u sadašnjosti.Nasuprot tome, junak Selimovićevog Ostrva suočen je s radikalnim gubitkom ovog horizonta. Njegova egzistencija nije više utemeljena u trodimenzionalnosti vremena; ona je ogoljena do trajanja bez značenja. Budućnost ne dolazi, prošlost se ne može osloviti, a sadašnjost ne pruža ništa osim učmalosti i dosade.

Zatvorenik ostrva, junak ne živi vreme, već ga trpi. On je izbačen iz horizonta svetovnog postojanja i zatečen u vakuumu. Na tom mestu, vreme više nije dimenzija razumevanja – ono je oblik kazne.

Intuicija trajanja i izostanak kretanja

A. Bergson razlikuje vreme-mere (homiogeno, kvantifikovano, spoljašnje) od trajanja (la durée), koje je kvalitetno, unutrašnje i neposredno. Za Bergsona, pravo vreme ne meri sat, već ga oseća svest. Junak Ostrva, međutim, ne oseća ništa. Njegova svest više nije otvorena za trajanje; ona ne prolazi kroz promenu, ne živi tok – ona stagnira.

Nema više trenutka koji bi postao događaj. Sve je uvek isto, zacementirano u večnosti bez razvoja. Ovaj psihički statizam ne proizvodi dosadu u trivijalnom smislu, već dublju ontološku beznadežnost: ne postoji više ni mogućnost da se doživi nešto novo. Vreme više nije tok, već zatvorena petlja. Sve je već viđeno, sve je već prošlo, a budućnost je suspendovana.

Unutrašnja svest o vremenu i fenomen zastoja

E. Huserl, u svojim analizama unutrašnje svesti o vremenu, ističe da je subjekt sposoban da formira jedinstvo temporalnog doživljaja kroz očekivanje budućnosti, sećanje na prošlost i sadašnji momenat svesti. Međutim, kod Selimovićevog junaka, ovaj fenomenološki aparat je disfunkcionalan.

On ne pamti kao celovita osoba; njegovo sećanje je fragmentarno i neorganizovano. On ne očekuje budućnost, jer više ne veruje u njenu mogućnost. Sadašnjost se ne doživljava kao pun događaj, već kao produžetak prethodne praznine. Huserlov kontinuitet svesti zamenjuje se prekidom, senčenjem, opsesivnom repeticijom.

Takav subjekt više ne može da oblikuje svet. On nije otvoren ka svetu, jer svet za njega više nije događaj. Vreme je prestalo da funkcioniše kao posuda egzistencije – ono je postalo forma nemoći.

Egzistencijalni zamor

U Mučnini, Sartr opisuje stanje u kojem egzistencija gubi svaku opravdanost, svaku svrhu, postajući čisto prisustvo koje guši. Junak Ostrva je u istom stanju. On ne živi, on se trpi. Njegov pogled na svet nije pogled nade, već pogled nelagodnosti. On nije u potrazi za autentičnošću, jer više ne veruje da autentičnost postoji. On je umoran ne od rada, ne od ljudi, već od samog postojanja.

Taj zamor nije emocionalan, već ontološki. Svet više ne pruža nikakvu podršku: ni za mišljenje, ni za osećanje, ni za čin. Sve je već rečeno, sve je već viđeno, sve je postalo predmet iscrpljenosti. Sartre bi rekao: svet se otkriva kao suvišan. Selimovićev junak više ne traži smisao – on samo konstatuje njegov izostanak.

Vreme i trauma: nestanak naracije

Jedan od ključnih simptoma psihičke traume jeste upravo poremećaj vremenske svesti. Frojd a kasnije I drugi analitičari ukazuju da traumatizovani subjekt gubi sposobnost da narativno strukturira svoje iskustvo. Vreme prestaje da bude linearno; ono se cepa, petlja, izobličava. Junak Ostrva ne zna više kako da pripoveda svoj život jer njegov život više ne poseduje narativnu logiku.

On ne zna više šta je bilo pre, ni šta sledi posle. Njegovo pamćenje nije kontinuitet, već haos. Njegova budućnost nije projekcija, već prazna hipotetičnost. On pokušava da piše, ali ne zna odakle da počne. Sve je već bio početak, i nijedno se ne razvilo u priču.

Time Selimović problematizuje sam čin pisanja kao čin vremenske orijentacije. Ako subjekt ne zna gde je u vremenu, kako može pisati? Kako može artikulisati vlastito biće? Ostrvo je stoga i figura nemogućnosti naracije – simbol stanja u kojem se subjekt ne može ni izraziti, jer se ne može ni locirati.

Vreme bez telosa: gubitak teleologije postojanja

Tradicionalne narativne i religiozne strukture sveta pretpostavljaju da vreme ima telos – cilj, svrhu, eshatološku tačku prema kojoj se kreće. Bilo da je u pitanju Hegelova filozofija istorije, hrišćanski pojam spasenja ili prosvetiteljski progres, u svima njima postoji neka figura kraja koji daje smisao celini.

Selimović ruši ovu strukturu. Njegov junak ne veruje više u napredak, u smisao, u svrhu. On ne ide nikuda. Njegovo vreme nije hodočašće – ono je vrtlog. Sve je kružno, besciljno, entropijsko. I upravo u tome leži filozofska radikalnost romana: on prikazuje svet posle teleologije. Svet u kojem ni istorija ni individua ne zna zašto traje

To je svet modernog očaja – svet u kojem više ne postoji nikakva utopijska projekcija, ni kolektivna ni lična. Subjekt više nije figura razvoja, već ostatak bića. Vreme više nije linija – ono je ruina.

Ostrvo kao simbol bez značenja: dekonstrukcija mesta i prostora

Tradicionalno, prostor ima simboličku funkciju. Mesto ne označava samo fizičku lokaciju već i egzistencijalnu, kulturnu i identitetsku poziciju subjekta. U fenomenologiji Mauricea Merleau-Pontyja, telo i prostor su u dijalogu: subjekt ne postoji bez upisivanja u prostor, a prostor se ne daje bez subjekta koji ga doživljava

Međutim, ostrvo u Selimovićevom romanu nije mesto u tom smislu. Ono nije topografski entitet, već metafizički simptom. Ono nije prostor za boravak, već za isključenje. Junak ne živi na ostrvu, već je sveden na njega – premešten, odbačen, ostavljen.

Ostrvo nije mesto samopronalaženja, kao kod renesansnih utopija, već prostor nemoći. Ono je znak prekida, ne kontinuiteta. Njegova izolacija ne vodi pročišćenju, već duhovnom raspadanju. To nije raj, ni čistilište – to je anti-mesto.

Dekonstrukcija prostora

Ž. Derida ukazuje da značenje nikada nije stabilno jer zavisi od beskrajnog lanca razlika (différance). Kada pokušamo da imenujemo prostor – da mu damo funkciju, značenje, identitet – mi ga već smeštamo u simbolički sistem koji je uvek već kontaminiran razlikom i prazninom.

Selimovićev junak pokušava da zna šta je ostrvo: da li je to kazna, izgnanstvo, zatvor, kuća, pakao? Ali ni jedan pojam ne uspeva da mu da punu funkciju. Ostrvo je uvek već nešto drugo od onoga što se kaže. Taj neuspeh da se ostrvo “uhvati” značenjem predstavlja dekonstrukciju prostora: ono se ne može imenovati, jer se ne može stabilizovati.

Ostrvo kao koncept se raspada pod težinom sopstvene ambivalencije. To je prostor koji nema referencijalnu sigurnost. On je „ništa“ u geografskom smislu, ali „sve“ u egizstencijalnom: sve se u junaku dešava upravo zato što je izmešten.

Ostrvo kao egzistencijalna metafora izgnanstva

M. Hajdeger u Pismu o humanizmu govori o izgnanstvu kao ontološkom stanju modernog čoveka – o njegovoj neukorenjenosti u Bivstvu. Čovek više ne obitava blizu istine bića, već luta, izgubljen u tehnici, zaboravu, besmislu. Junak Selimovića je ontološki izgnanik. On ne samo da je fizički premešten, već je ontološki isključen.

Ostrvo je metafora te isključenosti – ono nije konkretan zatvor, već mesto zaborava Bivstvovanja. Junak nije samo prognan od ljudi, već i od bića kao takvog. On više ne komunicira sa svetom, ne opaža ga, ne oblikuje. Njegovo „tu-bivstvovanje“ (Dasein) je ugaslo. On postoji, ali više ne obitava.

Zato ostrvo ne može postati dom. Dom nije samo prostor, već mogućnost da se u njemu boravi na način koji otkriva svet. Junakov prostor nije otkrivajući, već zatvoren, zagušljiv, mrtav. Ostrvo je odsustvo sveta.

Simbolika izolacije

M. Fuko u tekstu Des espaces autres govori o “heterotopijama” – stvarnim mestima koja su izdvojena iz uobičajenog prostora i služe kao ogledala društva. To su bolnice, zatvori, azili, bordeli – prostori koji imaju drugačije pravila, izdvojeni iz svakodnevice, ali unutar nje.

Ostrvo u Selimovićevoj prozi jeste heterotopija u tom smislu. Ono je društveni otpadak, prostor za one koje sistem više ne želi. Ali za razliku od Fukoovih heterotopija, koje zadržavaju funkciju (lečenje, kažnjavanje, kontrola), Selimovićevo ostrvo gubi i tu svrhu. Niko više ne zna zašto je tu. Nema nadzora, nema cilja, nema čak ni nade u povratak.

To je heterotopija koja se ispraznila od funkcije – postala je čista prostorna rupa. Ostrvo je metafora za svet koji više ne zna šta da radi sa čovekom. Nema više institucija, nema sistema, nema smisla. Samo prostor i subjekt koji u njemu nestaje.

Geo-ontološki nihilizam: prostor bez značenja

U tom smislu, ostrvo postaje metafora za prostor u doba nihilizma. Niče je pisao o smrti Boga, ali ono što kod Selimovića umire jeste i samo mesto – umire funkcija prostora kao temelja orijentacije. Prostor više nije mesto sveta, već ispražnjeni horizont.

Ostrvo nije locus identiteta, već locus gubitka. U njemu nema više korena, ni vertikale, ni transcedencije. Prostor više nije ontološki prijatelj čoveka, već njegov neodazivajući okvir. Kao što je Hajdeger govorio, zaborav Bivstvovanja dovodi do toga da svet više ne odgovara. Kod Selimovića, ostrvo je ta nemogućnost odgovora.

Zato se junak kreće unutar prostora, ali ne dolazi nigde. Njegovi koraci nemaju pravac, već postaju metafora unutrašnje besciljnosti. Geo-ontologija Ostrva je nihilistička: svet ne pruža orijentaciju jer više nema značenja. To je prostor nakon svrhe.

Za P.U.L.S.E. Branko Milić,  filozof i sociolog

Beograd, Anno Domini 2025. god

(Kraj prvog dela) Sledeći nastavak

  brank, Filozofija, Meša Selimović, metafizika, Ostrvo, otudjenje