Madam Bovari – Vrednost starih klasika je nemerljiva. Ma koliko nastojala da budem u dodiru sa savremenom književnošću, skoro uvek stari klasici iskaču sa polica, sa pultova biblioteka, kličući da ponovo budu pročitani. To ponovno iščitavanje nalikuje otkrivanju neke nove arije, koja vešto migolji spoznaji. Te tako posve iznenada, jedno poslepodne, iznenada, društvo mi je pravila Floberova „Madam Bovari“.

Sa sigurnošću mogu reći da je Gistav Flober, jedan od najznačajnijih francuskih književnika, koji je stvarajući u doba realizma, istkao prvi vez moderne književnosti. Nije poput Balzaka, štancovao svoja dela, naprotiv, pisao je odstranjujući suvišnost. Izuzetan posmatrač društvenih prilika i znalac čoveka, slikao je pejzaže i društvene profile svojih saputnika. Njegova dela nisu komercijalizovana, niti je sebi postavljao ciljeve da napiše 98 književnih dela. Radio je studiozno i posvećeno. Kad bi ga pohodila muza kreativnosti, u momentu bi napuštao sve svoje obaveze, posvećujući se pisanju. Na „Gospođi Bovari“ radio je punih šest godina, a na „Iskušenju Svetog Atonija“, skoro četvrt veka. Te je tako iza sebe ostavio „Gospođu Bovari“, „Sentimentalno vaspitanje“, „Salambo“, „Iskušenje Svetog Antonija“ i „Buvar i Pekiše“, posthumno objavljeno delo, koje je okarakterisano kao farsična enciklopedija ljudske gluposti. Celokupni njegov opus poslužio je poput erupcije iz koje je pokuljala lavina velikog dela svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20.veka. Bio je plodno tle inspirativnosti za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose.

A „Gospođa Bovari“, njegovo prvo remek delo, ujedno i najkontraverznije, u svojoj biti je egzemplar psiholoških romana. Ponovo na prvim stranicama, kao i onomad, začarala me je pitkost i maštovitost Floberova. I tako se u trenu, u ulozi statiste sa zadatkom, nađoh na slikovito dočaranom platnu, na kome je dominirala silueta Floberove junakinje, Eme Bovari. Tu je prikazana jedna seoska, provincijska Francuska, učmala i monotona, kilometrima udaljena od Pariskih kaldrmisanih puteva. Tost, Berto i Ruan, kao napribližnije znamenje blještavila Pariza. Bićete uvučeni u jedan svet, koji je više od 150 godina udaljen od sadašnjosti. Čućete topot konja i poneku kočiju koja juri, bučnu raspravu usputnih prolaznika u kakvoj krčmi, koja je jedina stecište društvenog života tih francuskih provincija. Polagano ćete kročiti u svet gde se i dalje koristi špiritusna lampa, gde je sam apotekar spravljao razne špecije, koje su potom pakovane u staklenim bocama, u kome je medicina tek bila u povoju, gde biste dete predavali nekoj nepozatoj ženi, dojkinji na dojenje, koja je pored vašeg deteta zbrinjavala još malene odojčadi.

A Pariz, kao buktinja koja je rasplamsavala svoje neutažive draži, sijala je kao svi oreoli bogova sa Olimpa, nedostižna. Vodljivski teatri, pozorišne predstave, balovi, modne prodavnice sa tkaninama od kadife i baršuna, sa postavom od svile najraznovrsnijih nijansi, palacali su svojim jezičcima, nanoseći zaslepljenim žrtvama, opekotine prvog stepena.

U epicentru ove skaske je pomalo sumorna priča o braku dvoje naših protagonista, Šarla Bovaria, provincijskog lekara i Eme Bovari, kćerke gospodina Ruoa, jednog od najbogatijih zemljoposednika. Slučaj je hteo da stari Ruo, polomi nogu, te su poslali po Šarla, koji je u svojstvu putujućeg nomada-lekara lečio bolesne, ponekad pribegavajući puštanju krvi po bespreglednim prerijama Normandije. I upravo taj brak, okosnica je romana, u kome su verodostojno oslikani bračni supružnici i raznoliki usputni ljudski karakteri.

Ko je, ustvari Ema Bovari? Kćerka bogatog zemljoposednika, koja je svirala klavir i čitala ljubiće, zaneseno iščekujući da spozna blaženstvo i romantičarsku ljubav, o kojima je čitala, neprestano maštajući.

A Šarl, putujući lekar, čiji je vrhunac ljubavi bio otelotvoren u Emi, koju je obožavao. Za Šarla, čitav svet se završavao sa svilenim rubom njene podsuknje. Lutajući Jonvilom, izmišljenim malograđanskim seocetom i njegovim udžericama, gde su postojale dve krčme, zgrada opštine i crkva, Ema je odudarala od tog na brzinu sklepanog okoliša. Nalakćena na prozorsko okno, posmatrala je čitavu scenografiju i glumce koji su predstavljali njenu sredinu. Koračajući, uzdignute glave, blatnjavim stazicama, otvorenih očiju sanjala je o vrtoglavim balovima i svetlostima Pariza. Livrejisane sluge, voskom uglančani parket, escajg od čistog srebra, modne haljine, rukavice, pomade, to su bili meridijani na geografskoj karti njenog srca.

U sumornom Jonvilu, svih tih „koještarija“ bilo je gladno Emino srce. No, uprkos vremenu koje je proteklo, žudnje su ostale iste. Samo su danas, u materijalističko-potrošačkom svetu, one podsticane, permanentnim plasiranjem novih roba i proizvoda, kojima se, poput kakvih idola, klanjamo, zaslepljeni. Jedina razlika je što su u ono vreme, pojedinci poput Eme, stremili ka opipljivim obeležjima višeg društvenog statusa. A danas je to čini se,  „globalna epidemija“, u kojoj je „jedino pravo“, merilo prestiža imati nabudžene automobile u garažama, dok su njihovi vlasnici zabavljeni razno-raznim estetskim modulacijama.

No, u tom ekspres loncu bračnog suživota, Ema, zapadajući u egzistencijalnu dosadu, optužuje Šarla za nedostatak ambicija. Emu je bolelo odsustvo njegovih „viših“ stremljenja. Nastojeći da se dokopa viših modenskih krugova i ugleda, posavetovala je Šarla da operiše to jest da ispravi uvrnuto stopalo Ipolita, ne mareći ni za tog seoskog momka, ni za Šarla, da li može da se oproba u ulozi operatora izrazito rizično-nepoznatog zahvata. A sve u cilju pribavljana višeg ugleda, koji bi je zapljusnuo bogatstvom svetlucavo-iluzornog sjaja.

Ema je budna sanjala o prestižu i toj zamagljenoj predstavi o ljubavi. I tako skoro niotkuda, pojavio se Rudolf Bulanže de la Išet, gizdav ženskaroš, sa dubokim džepom, vlasnik susednog imanja La Išet. Primetio ju je, skenirao i bacio se u vrlo proračunatu taktiku osvajanja. Na jedan prezrivo-licemeran način prozreo je njenu potrebu za ljubavlju, slabost, Ahilovu petu. Na jedan perfidan i hladan način, Eminu čežnju  za ljubavlju  upoređivao sa šaranom na kuhinjskim stolom koji vapi za vodom. Sa surovom samouverenošću, paunovski se šepureći, promišljao je kako će ga Ema posle malo prosutih nežnih reči obožavati. Sa reputacijom jednog okorelog zavodnika, Rudolf se upustio u proračunatu strategiju zavodničkih igrarija. U samom startu lik ovog Rudolfa, na koga možemo naići u stvarnosti, bio mi je odbojan, tako manipulativno-prepreden zavodnik, sa srcem hladnim kao stena. U toj krajnje lukavo smišljenoj igri, Rudolf se pitao kako će je skinuti sa vrata?!

I kako to uostalom i biva, pipci tih manipulativnih igrarija, obmotali su se oko Eme, prepustila im se i dalje sanjareći o uzvišenoj ljubavi. Postala je preljubnica, iskradala se, hitajući ka svom ljubavniku. Ničice je padala njemu u zagrljaj, tužeći se na svoj turoban život i na Šarla, koji je strast pokazivao na jedan sasvim drugačiji način. Postala je posesivna, iznenada se pojavljujući na pragu Rudolfovog zamka. I što je više davala oduška svojoj pohotnosti, što je više utažavala svoju potrebu za idealizovanom ljubavlju, to je za viskokodostojanstvenika Don Žuana, postajala sve manje privlačna i više odbojna. Beg je bio planiran, u kakvom zabačenom, tropskom gaju, gde bi se ti potomci Adama i Eve, spajajući gubili u rajskim vrtovima, sladunjavih milovanja. Varate se ako ste pomislili da su se dali u beg, Rudolf nije ni pomišljao na tako nešto. Smislio je jedno koncizno pismo, promišljajući o nekoliko mogućih scenarija, te ga tako umesto suzama, zali vodom. Kukavica koji je nije udostojio odgovora, pribegao je pismu, lakšoj i manje odgovornoj varijanti raskida. Nehajano prebirajući po uspomenama koje mu je Ema sa ljubavlju darivala, pokazao je nemarnost i porcelansku hladnoću zadriglog ženskaroša, koji je praktikovao blasfemične odnose ne zadirući u dubinu. Celokupna ništavnost njegove ličnosti, ogolila se na zadnjim stranicama.

Pored ovog žonglera sa lopticama, koji se poigravao sa Eminim srcem, bio je tu još jedan obožavalac njenog prisustva, u ulozi skromnog pisara Leona iz Jonvila, sa budućom advokaturom u Ruanu. Prvobitno iz prikrajka, stidljivo je uživao u Eminom društvu, čitajući joj poeziju. Iz potaje ju je posmatrao, u Eminim očima očitavajući tiho simpatisanje. Otišavši iz Jonvila u Ruan, nije se pokazao i boljim kandidatom. Opet je Ema, izmišljajući časove klavira, jurila u susret svom svom novom-starom ljubavniku.

A Šarl je ostajao po strani, imuno-nesvestan Eminih obožavaoca i ova dva bespotrebna ljubavnika. Iz tog emotivno-jalovog braka, rodila se devojčica Berta. No, Ema oprhvena učmalošću provincijske sredine, koje je bila nedovoljno široka za njene nezajažljive apetite, podstaknuta tim opsesivnim snovima o idelanoj ljubavi, nije mnogo marila o svojoj naslednici. Emina Afrodita tragala je za čistom i istinskom ljubavlju, dok je Demetra, boginja useva, rađanja i plodnosti, boginja Majka, bila uspavana.

Jureći za lepim ćilimima, zavesama, za odevnim predmetima, gospođa Bovari se zadužila preko mogućnosti. I jednog dana sudski izvršitelji stajali su poput harpija, popisujući pokretnu imovinu. Tražeći pomoć u materijalnom obliku, od tri hiljade franaka, obratila se svojim bivšim ljubavnicima. Iza tih strasnih milovanja, protkanih nežnošću, iza tih kategorično-ljubavnih izjava, stajalo je jedno ništa. Kad su trebali delom da potvrde ta nežno-treperava osećanja, ustuknuli su, povlačeći se. Persefona-Afrodita, ta dvostruka boginja, otelotvorena u gospođi Bovari, ostavljena je poput kučeta na kiši, promrzla i ponižena. Oduzevši joj nedosanjan san o ustreptelo-uzvišenoj ljubavi, sa harpijama za vratom, sa Šarlom, koji je plutao u izmaglici neznanja, sa lažima na usnama, u tom rastrojstvu, Ema poseže za arsenikom, kao jedinim spasom. Dvojica ljubavnika nisu primetila njen nestanak.

Jedino je za Emom, kroz čitavu večnost, skoro poludeo, žalio i voleo jedino njen, Šarl. I sami lokalci, sugrađani, poput apotekara Ome-a, koji je bio redovan posetilac kuće Bovari, nisu više u nju zalazili, povlačeći se u špilju ličnih interesa. Gospodin Ome, kao i većina, sklapao je prijateljstva iz ličnih interesa i praktičnih pobuda, galopirajući na tom putu egoizma.

Možda je pak Niče bio u pravu kada je rekao da bismo ostali bez prijatelja ako bismo govorili istinu jedni drugima?!

A Ema Bovari tragala je za tim uzvišenim idealom, nesebično se davajući. Da li je bila usamljena duša, koja je jurila, posrćući za treperavim plejadama neuhvatljive predstave ljubavi ili je samo tražila način da sa nekim podeli tu vrcavu, iskričavu energiju ili ju je možda trebala preusmeriti, stvarajući?! U toj trci, tinjala je, sagorevajući.

Dok je posmatram kako trčeći napušta taj zloslutni zamak u La Išetu, provejava mi rečenica, Heseovog „Zavodnika“ :

“Oklevajući ruku k’ novom cvetu pružam, da novom uhu svoju pesmu šapnem…Brani se, lepotice moja, zakopčaj haljinu svoju! Opčini me, muči me-nikad ne reci DA“.

No i dalje u vidi opsene levitira neuhvatljiv, misteriozni identitet Eme Bovari.

Međutim, jedna Floberova rečenica: „Gospođa Bovari, to sam ja“, odjekuje razodevajući tu levitirajuću opsenu. Tu nastupa saltomortale i jedna nova silueta animusa Eminog lika. U tom kopernikanskom obrtu, Gistav Flober razotkriva sebe i svoju intimu, ispisujući svoje ljubavne brodolome na postelji od kostreti. A likove i te milosrdne bezdušnike možemo samo da naslutimo.

I tako, nakon skandala koje je izazvala, Gospođa Bovari i posle 150 godina od objavljivanja, svojom čulnom provokativnošću uzburkava građanski moral čitalačke publike. Pored toga što je i dalje rado viđen gost kod knjigoholičara, Gospođa Bovari, a u vidu simptoma pojavila se i u psihologiji i psihijatriji.

Sindrom Madam Bovari je prvi put u psihopatologiji opisao filozof Žil de Gotje, 1892.godine. Emin lik je savršen stereotip o osobi s onim što on naziva „hroničnim afektivnim nezadovoljstvom“. Oni koji pate od ovog sindroma mogu se prepoznati po sledećim karakteristikama: ispoljavaju zavisnost od romantike, u velikom broju slučajeva okreću se nemogućim ljubavima, često su nezadovoljni, jer projektuju idelizovanu sliku i kad uvide njenu iluzornost, odnosno da je njihov partner ljudsko biće, sledi frustracija. Takođe, oni koji boluju od ovog sindroma Madam Bovari često pribegavaju kopiranju voljenje osobe, te će tako početi da kopiraju njihove želje, hobije, pa čak o način razmišljanja. A uzrok ovog sindroma je nedostatak ljubavi u detinjstvu, što se, negde, da i naslutiti. Al’ sindrom Madam Bovari nije usamljeni primer preuzet iz književnosti. Pored sindroma Madam Bovari imamo i sindrom Otela, kao znak patološke ljubomore.

No, uprkos sindromu, Gospođa Bovari je, bez sumnje, biser moderne svetske književnosti. I dalje svojom narativnošću golica savremenu sredinu, dok na obroncima Normandije i dalje vijore plamene buktinje Pariza.

za P.U.L.S.E: Aleksandra Čolić

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Aleksandra Čolić, Francuska književnost, Gistav Flober, Književnost, Madam Bovari