Fotografija i pojam stvarnosti

Ulogujte se / Kreirajte profil

Fotografija i pojam stvarnosti

.

Become a Patron!

.

U početku je to bila nejasna spoznaja – da se svet nekako može uhvatiti i sakriti u tu malu crnu kutijicu. Prolaznost vremena i prostora bila je preteća neminovnost koja je ostavljala za sobom pustoš.

Stihijski, ostavljala bi tišinu. 

Ipak, ta mala misteriozna kutijica  sa mrakom u sebi i dugmencetom koje razdavaja dva sveta- bila je ohrabrujuća spoznaja. Jedno parče vazduha obojeno mrakom, koje se krije izmedju četiri mala zida.

Htela sam da proniknem u tu tišinu.

Prvo, mrak.

Kao takav- nije ništa samo po sebi. Po tradicionalnim definicijama mrak ne predstavlja stvar, biće, nego samo odustvo istog. Mrak je odsustvo svetlosti.

Pa ipak, meni se čini suprotno. Nije li mrak  postojao pre svetla? Nije li kosmos mračan? I samo ponegde gde se rodi Zvezda nastane svetlost?

Sve stvari oduvek tiho spavaju u mraku. Bez oblika i boje, dok ih svetiljka ne obasja i tim obasjavanjem daje im osobine. Tim obasjavanjem im daje i postojanje, na neki način.

Stvari dobijaju oblike i boje isključivo kada se osvetle. Bez svetla su stopljeni sa Pra Majkom-Materijom.

To me neodoljivo podseća na srčane otkucaje Amelije Pulen koji se povećavaju svaki put kad joj otac pridje da joj izmeri puls. Ona ima strah od njega i zbog njegovog prisustva puls joj skače. Kad se on udalji, puls se stišava, ali koliko on zna- ona ima srčane probleme.

Nešto slično se dešava u svemiru Barklija- stvari postoje samo dok ih opažamo. Svetlost dakle oživljava stvari u našim očima. A mrak ih vraća u nepostojanje.

Vizuelno opažanje bez svetlosti ne postoji, makar kod nas ljudi. U drugim oblicima života opažanje se vrši na drugačiji način- temperaturom kod zmija, vibracijama kod delfina, zvukom kod slepih miševa, i tako dalje.

Što se nas ljudskih kreatura tiče, opažanje je usko vezano sa svetlom, i kao takvo poprilično je diskutabilno. Potomci majke materije samo u susretu sa svetlom dobiju boju i onda poveruju da su obojeni inače. Ali ne, dragi moji predmetići, vi boje nemate.

Zato je rečeno- “Sve će se boje složiti u mraku”, jer kada padne mračna zavesa predmeti više ne moraju da glume. Sve se slaže u svom nepostojanju. Mrak pada preko materije kao šmirgla, guleći površinu boje po predmetima.

Sva veštačka svetla koja je čovek smislio samo su potomci večne vatre koja se s merom pali i s merom gasi. I Bog i Heraklit i Pink Floyd rekli su:

Let there be light.

Fotografija se veoma kasno pojavljuje u civilizaciji, a tako je blisko povezana sa samim stvaranjem- ona je nepobitni dokaz stvarnosti. Osim ako je i ona sama prevara unutar prevare. Deo Matriks projekcije u kojoj živimo, Trumanov šou.

Da bi fotografija nastala bio je potreban mrak, najpre. Mrak kao biće, pa tek onda svetlost koja prodire u mrak i po njemu crta. Penetriranje svetla samo je stvaralaštvo, a ne otkrivanje nečega. Fotografija je sama već tu – nešto. 

Da bi svetlo igde prodrlo potreban je prolaz, tunel, pukotina. Dakle- rupa.

Još je Rumi govorio, a kasnije Lenard Koen prepevao:

There is a crack in everything

That’s how the light gets in

Ovo sam najpre shvatila kao bukvalno fizički i emotivan fenomen: kao ranu koja probada telo i stvara bol. Kroz tu ranu i bol koju je prati ulazi svetlo u dušu. Ta ozleda postaje naše prosvetljenje. Sama reč “prosvetljenje”, u duhovnom smislu,  sadrži “svetlost”. Najproduhovljeniji ljudi su oni koji su svoju bol pretvorili u svetlo.

Ali pogledajmo to sa metafizičke strane. Rupa je ogledalo Big Banga.  Rupa na fotoaparatu, preteča nečega što će se kasnije zvati blenda- njeno veličanstvo, samo je još jedna rupa na ključaonici, oko svemira, pupak materije. Presvlačenje velikog praska u njegovo naličje.

Mala misteriozna kutija u koju može da stane čitav svemir, kao što je govorio Leonardo da Vinči, propušta svetlo kroz blendu i preslikava u sebi tajne mraka koje kasnije ispljune na papir.

Isak Njutn je postavio temelje optike upravo zbog jedne rupe u kojoj se divio duginim bojama. Rupa kroz koju curi svetlo pretvara se u kupu- krug iz koga samo što se ne odvoji  kap.

Odatle se kupa javila kao savršena prizma. Oda ovome dogadjaju predstavljena je, ponovo, na albumu – Pink Floyda. Psihodeličnost Pink Floyda sa dijagnozom  sinestezije oblikovala je njihovu umetnost. Ista ova kupa, koja je prizma, u osnovi je i kap kiše, zato se i stvara duga.

Mrak i rupa stvorili su Kameru Opskuru. Onda se pojavio zatvarač rupe- blenda, i jedno dugme kojim se ovaj zatvarač mogao kontrolisati.

Dakle, dugme.

Dugme je već bilo revolucija, posle Kamere Opskure i njene banalnosti. Kamera Obskura bila je rob stvarnosti, nije imala previše slobode da stvara kada god i gde god poželi. Dugme je to promenilo, skinulo joj okove datosti, dalo joj slobodu.

Boje se više nisu samostalno slagale, nizale , lepile za podlogu kao duga, u različitim vremenskim periodima. Fotografija je sada bila svedena na trenutak. Jedan odredjeni, strogo kontrolisani.

Postoje svet prolaznosti i svet zamrznute večnosti- dugme ih razdavaja. Dugme je ovde mali bog koji odlučuje šta ostaje u prolaznosti, a šta odlazi u večnost.

Kada je u  fotografiju uvedem pojam vremena, to je postalo vrlo intrigantno za nauku. Ranije je fotografija bila stvar optike, a sada se proširila i na ostale grane fizike. Ne samo fizike, nego čak i hemije. Počinje se eksperimentisati sa različitim podlogama gde su se stvarnosti preslikavale. Tako dolazimo do filma.

Fotografski film se javlja  kao papirus kod Egipćana- jedna čarobna uvijena tkanina koja se pažljivo i sa  strahopoštovanjem koristi. Nežan ples svetla po mraku sada se pokretima balerine materijalizovao po filmu ostavljajući tragove te suptilne  igre.

Kopiranje stvarnosti na papir i beskrajno umnožavanje kasnije će postati inspiracija za Vorhola i celokupnu savremenu umetnost, ali onda je još bio argument za Bodlera da protera fotografiju iz umetnosti.

Bodler nije shvatio stvaralački momenat fotografije, i ne treba ga kriviti zbog toga. Njegove zamerke su na mestu, i treba se često osvrtati na njih. Ipak, fotografija je uspela da se izbori za svoje mesto pod suncem umetnosti. Iako je stalno bila u senci slikarstva, kao njegova sluškinja, kao nekada filozofija teologiji.

Slikara do slike dele četkica i boja. Sve ostalo je njegova mašta. Fotografa do fotografije dele spoljašnji uslovi: svetlo, vreme, prostor. Pa tek onda nastupa muka da svoju maštu pomiri sa ograničenošću ovih faktora. Pa ipak, što je u tome sličniji slikaru- veći je umetnik.

Obojica su pred platnom.

Četvrti elemenat u stvaranju fotografije tako je postao papir. Koji je u osnovi drvo. Verovatno bi drvo bilo malo tužnije kada ga seku, kad bi znalo da će postati fotografija. Kad bi znalo da će se neko radovati da preliva, cedi, kači štipaljkom da se suši to parče drveta, dok ono postaje čista magija. I da će kasnije večno stajati na nečijem zidu, kao dokaz večnosti.

Ljudi će prilaziti i gledati daleki trenutak izgubljen u vremenu, kako se ponosno preliva preko drveta, spašen od besmislenosti prolaznosti. Ljudi će gledati zarobljenu boju u drvetu preko koje leži sjaj. I ta slika koju gledaju nadživeće i njih, i taj trenutak.

U početku je to bila nejasna spoznaja – da se svet nekako može uhvatiti i sakriti u tu malu crnu kutijicu. Prolaznost vremena i prostora bila je preteća neminovnost koja je ostavljala za sobom pustoš.

Stihijski, ostavljala bi tišinu. 

Čovečanstvu je trebalo nešto da zaustavi vreme. Da potvrdi njegovu realnost. Da se ono oseća živim.

Sada je fotografija ta koja živi umesto nas. A tišina smo mi.

Za P.U.L.S.E / Mirjana Vasiljević

  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments