Gabo i Fidel: panorama druženja

Nema nikakve sumnje da će kao dvojica najvećih legendi Latinske Amerike 20. veka istorijom dominirati revolucionar i predsednik Fidel Kastro i književnik i Nobelovac Gabrijel Garsija Markes. Obezbedili su svoja mesta bez obzira šta im se još može dogoditi pred sam kraj života, bez obzira što još nisu prošli kroz samu liniju cilja. Mnogi će reči da su bili najharizmatičniji Latinoamerikanci prošloga veka. Harizmu Fidelu Kastru neće moći poricati ni njegovi najveći politički protivnici, pa čak ni oni koji mu danas prišivaju, s pravom ili bez, pogrdne epitete. Harizma oca čarobnog mestašca Makonda, iz «Sto godina samoće», mesta koji se ne nalazi ni na jednoj geografskoj karti, ali ga uprkos tome mnogi prepoznaju širom karipskog regiona, izvire kroz delovanje njegovih književnih junaka. Obojica su u svojim osamdesetim i obojica oronulog zdravlja. To im ne smeta da se i dalje sastaju i diskutuju sve aktuelne teme i prisećaju kako su stvari nekada bile, jer su Kastro i Markes, Fidel i Gabo – stari drugari.

Markes se pojavio na Kubi stigavši prvim letom koji je krenuo iz Bogote ka Havani prvog januara 1959. godine. Bio je u Havani čak pre nego što je Kastro stigao u kubanski glavni grad, marširajući sa svojim trupama iz istočnog grada Santijago de Kuba, u zemlji koja je već bila oslobođena od diktature Fulgencija Batiste. Gabo i Fidel još nisu bili prijatelji. Nisu se ni poznavali iako su im se putevi ranije ukrstili. Dogodilo se to tokom 1948, za vreme «El Bogotaza», popularnih protesta u kolumbijskoj prestonici koji su eksplodirali nakon smrti nacionalnog lidera Horhea E. Gajtana.

Bogota je one 1948. godine bila užareni grad. Grad u plamenu. Bilo je mrtvih na sve strane, pobunjenici su hvatali policajce i streljali ih na licu mesta dok je vojska bila nesposobna da kontroliše masu koja je tražila osvetu. U sred žestokog puškaranja, sitan mladić, mršav i prerano brkat, iznenada je izašao iz jedne zgrade tegleći tešku pisaću mašinu i, sa svim besom iz dubine duše, podigao ju je iznad glave i razbio je u hiljade komadića bacivši je na pločnik.

Mnogo godina kasnije, ispred jednog sasvim belog kompjuterskog monitora, Kastro je trebao da se priseti dana kada je video Garsiju Markesa po prvi put. Kaže Kastro, koji se u vreme nereda nalazio u Bogoti na nekoj studenskoj konferenciji i koji se priključio neredima, da ga je scena s pisaćom mašinom, čiji je svedok bio, toliko impresionirala da je nekoliko dekada kasnije, u jednoj havanskoj noći, ispričao događaj Garsiji Markesu koji se skamenio.

«Fidel, to sam bio ja!» – uzviknuo mu je Gabo.

Kada je stigao u Havanu, onog prvog dana 1959, Garsija Markes je odmah uspostavio odnose s novim revolucionarnim snagama. Upoznao je «bradate» koji su tek sišli sa Sijera Madre, pisao o njima, bio prisutan na jednom od najčuvenijih javnih suđenja. «Rimski cirkus» – prokomentarisao je, govoreći o zasedanjima u Sijudadu Deportiva de Havana, gde su čitave noći seljaci optuživali, bez jakih argumenata, pukovnika Sosu Blanka, dok ga nisu u zoru streljali bez većih razmišljanja.
Kako je novinar uglavnom u potrazi za poslom, Garsija Markez je završio kao dopisnik tek formirane kubanske novinarske agencije Prensa Latina, gde se skupila jedna grupa mladih i poletnih novinara bez velikih želja osim da rade za agenciju koja je bila alternativa ”imperijalističkim” organizacijama kao što su Asosiated pres i Junajted pres internašional. Imenovali su ga dopisnikom iz Njujorka.

Hladni rat dostizao je svoj vrhunac i sin telegrafiste iz Arakatake, zajedno sa svojom ženom Mercedes, nalazio se u vučijim čeljustima. Njegovo prisustvo, prirodno naklonjeno jednoj antiameričkoj revoluciji, nije prošlo nezapaženo uhodama kontradiktornog Edgara Huvera. Gabo se dobro branio. Svaki čas primao je posete ljudi iz FBI-ja, pomešano s telefonskim pretnjama antikastrista u gradu. Govorili su mu da će da dođu po njega, da će da ga ubiju, da će da napadnu kancelarije Prense latine. U aprilu 1961. suočio se s teškim vremenima tokom invazije u Zalivu Svinja. Provodio je noću u kancelariji, uz društvo jedne batine za bejzbol, očekujući da dođu po njega. Ali, niko ga nije tražio.

Interesantno je da je Garsija Markez napustio posao u Njujorku, ne zbog pritiska antikastrista već zbog prosovjetskih radikalnih komunista koji su u međuvremenu prisvojili centralu Prense latine u Havani. Hteli su da povedu revoluciju dalje nego što su njihovi saborci želeli i hteli su da započnu čistku i, kao što je to bio običaj, počevši od štampe. Cenzurirali su izveštaje agencije, ogovarali, podmetali… i to se Gabou nije dopalo. Priložio je otkaz i bez čekanja na odgovor otputovao je drumom za Meksiko s jedno 100 dolara u džepu. Godinama kasnije Kastro je sredio računa sa starim komunistima, ne zbog Gaboa, već zato što je već bio ”Vrhovni vođa”, kome već više niko nije mogao da protivreči i koji nije imao rivale.

Konačno, Fidel i Gabo su se sreli po prvi put 1977. godine u hodniku na šestom spratu hotela Nacional. Viđali su se po Havani i ranije, ali je ovog puta bilo drugačije. Bili su tamo da porazgovaraju i Kastro mu je bio uručio jedan izveštaj: intervencija kubanskih trupa u Angoli. Očekivao je da Markes nešto napiše o tome. Gabov članak se zvao Operacija Karlota, po imenu stare afričke robinje koja se pobunila protiv Španaca u poslednjoj španskoj kolonije u Latinskoj Americi, Kubi. Članak je bio preveden na skoro sve jezike i objavljen bezmalo svugde gde je postojala neka rotaciona štamparska mašina. Taj je članak vratio Garsiju Markesa u prvi novinarski plan, nakon što je godinama pisao priče, romane i feljtone koji su se, u to vreme, prodavali jedva u nekoliko stotinaka primeraka.

Nagađa se da je Kastro uputio Markesa kako da napiše taj članak o Angoli, budući da tekst «Operacija Karlota: Kuba u Angoli», potvrđuje Kastrovu verziju istorijskih događanja. Po tvrđenju Fidela Kastra uloga Kube u Angoli bila je u službi odbrane međunarodnog proleterijalizma, a ne u zastupanju sovjetskih interesa. Takođe je istina da mnoga Markesova pisanja opisuju život na Kubi kao život u utopijskom raju, a tekst pod naslovom «Fidel Kastro koga ja poznajem», objavljenog 2006. godine, prepun je «sladunjavih» hvalospeva o vođi kubanske revolucije. Drugar Gabou ne ostaje dužan, Kastro u svom članku objavljenom povodom pedesetogodišnjice njihovog prijateljstva tvrdi da bi u sledećem životu voleo da bude književnik – da bude Gabrijel Garsija Markes.

Šta je lepak njihovog prijateljstva? Markes niti traži niti bi voleo da ima moć, tvrde analitičari naklonjeni psihološkim analizama, ali voli da se lakta s moćnima. Markes je opsednut moćnicima, fasciniraju ga kaudiljosi i obožava tajnu diplomatiju. Odbio je da prihvati sve ponude političkih partija, odbio da bude ambasador, ministar pa čak i predsednik, ali nije odbio da se pojavljuje kao glavni protagonista u tajnoj diplomatiji.

Po pisanju Karlosa Salinasa de Gortarija, koji je bio predsednik Meksika od 1988. do 1994, Markes je bio taj koji je leteo u trouglu Meksiko-Havana-Vašington i prenosio poruke od Kastra do Klintona, i obrnuto, kada je avgusta meseca 1994. godine pretila opasnost da oko 300.000 nezadovoljnih Kubanaca pohrle sa ostrva ka Majamiju. Kastro je zaustavio «invaziju» u zamenu za nekoliko američkih ustupaka oko povećanja broja viza za Kubance.

Sam Markes u privatnim razgovorima tvrdi da je uspeo da iz kubanskih zatvora svojim intervencijama oslobodi nekoliko hiljada političkih zatvorenika. Poznata je njegova uloga kao posrednik između francuskog predsednika Miterana i Kastra u slućaju pesnika Valjadaresa. Miteran je bio pod pritiskom francuskih konzervativnih intelektualaca zato što je održavao prisne odnose sa vladom u Havani koja je zatvorila paralizovanog poetu Armanda Valjadaresa. Markesovo posredništvo urodilo je plodom.

S druge strane, Kastro koji na Kubi nema ni jednog prijatelja nezavisnog intelektualca sa kojim bi mogao da se druži, još iz vremena kada mu je umrla drugarica po oružju Selija Sančes, 1980. godine, pronašao je u Markesu najsposobnijeg karipskog intelektualca stoleća. Kastro dobija neobjavljene manuskripte od Markesa, a kada u njima pronađe neku tehničku grešku, kao što je brzina čamca ili sistem za okidanje na pušci, on svoje ispravke prosledi prijatelju Gabrijelu koji je više nego zahvalan. I Fidel je zadovoljan kad ispravlja Nobelovca.

Da li Markes, koji na ostrvu ima na raspolaganju jednu vilu i automobil marke mercedes, poznaje realno stanje u kome žive većina Kubanaca je pitanje koje mnogi postavljaju. Neki na njega daju i odgovore tvrdeći da Gabo neće da reskira prijateljstvo sa Fidelom javno govoreći o kubanskim problemima. Na kraju krajeva – neće da mu se „meša u posao“. U neku ruku tu je temu Markes dotakao još 1981. godine u intervjuu koji je dao autoru ovog teksta u svojoj kući u Meksiko Sitiju, a koji je objavljen u jednom beogradskom magazinu. Na pitanje o «drugoj vrsti diktatora» u Latinskoj Americi, Markes je odgovorio sledeće:

«Problem je u definiciji reči “diktatura”. Osim toga, verujem da ulazimo u problem veoma složen za jedan intervju, jer se stavljamo u terminološki problem šta je to diktatura.

Na primer, po konceptu koji je prihvaćen u zapadnim demokratijama, Fidel Kastro bi bio jedan diktator koji ima vlast već dvadeset godina. Dakle, ako usvojimo tu definiciju, Fidel Kastro je diktator. Ali, na Kubi postoje demokratske manifestacije sa istinskim narodnim učešćem i mnogo realnijim nego što je to slučaj u zapadnim demokratijama. To je veoma komplikovano za jedan intervju. Iz ovog razgovora koji će biti objavljen u Jugoslaviji može da se dogodi da zapadne novinarske agencije izvuku veliki naslov u sledećem stilu: “Garsija Markes je rekao da je Fidel Kastro diktator!” Zbog toga sam uvek veoma oprezan sa svakom izgovorenom reči. To je velika odgovornost».

za P.U.L.S.E / Milan Balinda

preuzeto sa Amika

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Balinda, Fidel Kastro, Književnost, Markes, Politika