Kriza javnog uma: Gde se kriju istinski intelektualci?

Ne volem intelektualce koji važno vrte palce; kupiš ih za špricer i kavurmu.

– Đorđe Balašević, 1996.

Intelektualci nisu na ceni u srpskom društvu. I u tom grmu leže rizici od formiranja studentsko-profesorske izborne liste, uprkos Pirovom i tesnom karakteru Vučićeve nedavne pobede na lokalu.

Još u junu 1992. godine, Slobodan Milošević je populistički poručio sledeće:

„Vi kao profesori Univerziteta za mene ste potpuno jednaki u političkoj volji kao i svaki seljak i radnik širom Srbije.“

Zvuči poznato? I demokratske i postdemokratske vlasti nakon 2000. godine mahom su punile srbijanske vlade praktično orijentisanim „ekspertima“, a ne apstraktno mislećim intelektualcima. Dok sve to oko (pot)plaćenih intelektualaca za Balaševićevu kavurmu, ili druge kafanske privilegije, uopšte nije bezopasno.

Naime, podele na „naše“ i „njihove“ intelektualce, odnosno „analitičare“, zapravo razvodnjavaju diskusiju – čak i ukoliko se ova dvojica oštro posvađaju u TV duelu kao političkom rijalitiju. Rezultat tog susreta ili verbalnog boks-meča nije sokratovski dijalog iz kojeg se rađa nova istina, već dodatno ukopavanje u sopstvene rovove, ćoškove i šančeve.

Ovako se obesmišljava društvena uloga intelektualca, ne samo kao dežurnog „kritičara društva“ (iako nisu svi javni intelektualci kritičari društva, naprotiv), već i uloga intelektualaca kao objektivnih „tumača društva“ ili famoznih političkih analitičara.

Objektivno mišljenje i javna sfera jesu u krizi u Srbiji, a samim tim je u krizi i demokratija. I to je zato što decenijama već imamo simulaciju kako javnih intelektualaca, tako i javnosti i javnog mnjenja u celini.

Javna sfera i intelektualci

U prvom slučaju, reč je o famoznim političkim analitičarima i raznim ekspertima (marketinškim, medijskim, pa onim za terorizam, za bezbednost, za sekte…). Simulacija ili lukavstvo uma se u tom slučaju ogleda upravo u prividu da ovi ljudi predstavljaju objektivne, nezavisne mislioce – analitičare ili eksperte (kako to gordo zvuči, a uz to i ne radi), dok su zapravo čisti propagandisti. Ta praksa je posle 2000. godine započela blago i oprezno, uz sporadične izlive objektivnosti i nepristrasnosti, da bi danas postala ogoljena poput nemačkih naturista u Istri.

S tim u vezi, čini se da nama u Srbiji ne trebaju (ili ne fale – ima ih tušta i tma) ni režimski ni antirežimski pristrasni intelektualci. Nedostaju nam istinski intelektualci koji će da objasne naše društvo. Ovaj sociolog i kolumnista odistinski štuje Marksovu 11. tezu ili maksimu („Filozofi su do sada svet samo tumačili, a radi se o tome da se on promeni“), ali ponekad smatra da smo preterali. Šta ako ima previše onih „filozofa“ koji bi da menjaju svet po svom uzusu i svetonazoru, a premalo onih koji ga zaista „tumače“?

Da li još neko zaista veruje Aleksandru Vučiću? Ili mu je samo postalo svejedno? Dakle, ne cinizam i nihilizam u stilu „svi su oni isti“, već zdravorazumska sumnja i potraga za dokazima i činjenicama. I što je vraški teško, ili put kojim se ređe ide, ali valja pokušati

Ironično, treba nam više onih koji će da govore kako „jeste“, a ne kako „treba“ da bude u društvu i našoj Republici. Zato su nam potrebni istinski javni intelektualci, koji će negovati vrednost činjenica, dokaza, te javne rasprave i argumentovanog, logičkog dijaloga nalik na Doba Prosvetiteljstva. A umesto toga ili upravo zato – akademija i prosveta Srbije se guši, kažnjava i gazi. „Nema gorih ljudi od onih koji se protive prosvećenju i obrazovanju naroda. Takvi da mogu i sunce bi ugasili“, rečima upravo prosvetitelja Dositeja Obradovića.

A kao što je već bilo reči na Cenzolovki, politička analiza nije analiza već politička astrologija. Političko komentarisanje u Srbiji nije stvar tačnosti već stvar pripadnosti, pa svaki akter ima „svog“ političkog analitičara. Mnogi politički analitičari dolaze iz akademskog miljea, mahom su politikolozi ili sociolozi, dakle, jesu intelektualci po svim pojavnim kriterijumima, ali zapravo delaju kao portparoli režima (ili opozicije). Na ovaj način, aktivnosti i politika režima se opravdavaju i brane, uvijanjem u celofan objektivne analize od strane intelektualaca. Što pojeftinjuje snagu javnog uma i mišljenja.

Kako su to rekli sociolozi Edvard Šils i/ili Luis Kozer, uopštavanjem konkretnog, društvenonaučnim vokabularom („nacionalni interes“, „država i narod“, „sloboda i pravda“), zapravo se daje lažno intelektualna i pseudoobjektivna slika o režimu koji je super i nepobediv. A u pitanju je čista pseudonauka poput astrologije, kreacionizma ili nadrilekarstva („alternativne medicine“). Koristi se naučni vokabular, energija, sila, nebeska tela – za nešto što nije nauka, već agenda i proizvod koji se prodaje, ako ne i mit, parareligija i politička dogma.

Javna sfera i glas naroda

S druge strane, imamo i simulaciju ukupne javnosti ili „glasa naroda“, što se ogleda u fenomenu tzv. botova, odnosno naručenih komentara ispod vesti, tekstova, na Tviteru i posvud. Internet je sjajan medij i predstavlja virtuelnu kafanu ili salon iz onog Pariza u 18. veku. Pri čemu ne moramo fizički da odemo u kafanu, a možemo biti učesnik u diskusiji i javnoj sferi iz topline sopstvene sobe, te komunicirati sa najrazličitijim ljudima i sa raznim argumentima. Ali, od zaglušujuće buke i besa od botovanja, i ta javnost ili celokupna javna sfera takođe postaje obesmišljena.

Kriza javnog uma nije samo stvar za sprdanje, prezir i optužbe za sendvičluk. Ljudska životinja je i krajnje konformističko biće, i skloni smo logičkim i kognitivnim greškama poput „društvenog dokaza“. Naime, ukoliko mnogo ljudi nešto hvali ili kritikuje, to nužno ima uticaja na nas same. Uostalom, zato čitamo recenzije po sajtovima, proizvoda ili hotelskog smeštaja svejedno (da li je nešto na Amazon.com ili Booking.com ocenjeno sa 9,2 ili 7,8?), i verujemo tim anonimnim ljudima. A isto je i na tržištu političkih ideja ili po sajtovima za vesti. Ako mnogo ljudi hvali neku politiku, mora da u tome ima nešto, zar ne?

Nama ne trebaju (ili ne fale – ima ih tušta i tma) ni režimski ni antirežimski pristrasni intelektualci. Nedostaju nam istinski intelektualci koji će da objasne naše društvo

„To neprestano laganje i nema za cilj da građani poveruju u laž, već da se postigne da više ni u šta ne veruju. Narod koji više ne može da razlikuje istinu od laži, ne može da razlikuje ni ispravno od pogrešnog. A takav narod, lišen moći da misli i prosuđuje, postaje potpuno potčinjen vladavini laži. Sa takvim narodom možete raditi šta god poželite“, rekla je Hana Arent. A znate šta? I ovo je laž. Hana Arent to nikada nije izjavila ili napisala, osim što se kao „njen“ zgodni citat šeruje na internetima.

Najbliže ovom lažnom citatu je sledeća izjava Arent, iz njenog poslednjeg intervjua (1973):

„Onog trenutka kada više nemamo slobodne medije, sve je moguće. Ako vam svi stalno lažu, posledica nije to da poverujete u laži, već da više ni u šta ne verujete. A narod koji više ni u šta ne veruje, ne može ni da donosi odluke. Takav narod je lišen ne samo sposobnosti da deluje, već i sposobnosti da misli i prosuđuje. A sa takvim narodom možete raditi šta poželite.“

I sad, zašto bi neko stvorio lažni citat ako postoje mnogi stvarni koji izražavaju sličan stav? Zbog klikova i šerova, i viralnosti umesto istine, eto zašto, i u tome je ceo kunst. A koga briga? Pa, čak i kada lažni citat odgovara duhu onoga u šta je neka osoba verovala ili rekla, ona iskrivljuje istorijske činjenice i narušava intelektualni integritet. Kada tolerišemo lažne citate, šaljemo poruku da je emocionalni efekat važniji od istine, čime potkopavamo vrednosti kritičkog mišljenja i informisanog građanina.

* * *

Na kraju, oduprimo se političkim analitičarima, ali i samozvanim intelektualcima i njihovim palcima kao tasteru svake vlasti. Ali, oduprimo se i „glasu naroda“, koji je i potkupljiv i povodljiv. Najzad, i suprotno popularnom mišljenju, ni „Misliti svojom glavom“ nije naročito dobar savet – pošto ljudi tada obično misle stomakom, preponama ili zadnjicom. Ali, nemojmo misliti ni tuđom.

Intelektualci nisu baš sasvim neutralni, niti „slobodnolebdeća inteligencija“, kako je pisao Karl Manhajm; ne žive u društvenom vakuumu, i svoje lične i klasne interese neretko predstavljaju kao nepristrasne ideje. I titulama i napirlitanim rečima nastoje da kupe naše poverenje ili nametnu svoj autoritet. Uostalom, biti inteligentan i biti intelektualac su dve različite stvari. Nemojmo brkati ta dva.

Osim kod sociopata, razuma nema bez emocija (i obrnuto). Zbog toga je jedini razboriti protivotrov na epidemiju laži – sumnja. Međutim, suština opaske stvarne i javne intelektualke Hane Arent u tome je da propagandna mašinerija ne vodi u slepo poverenje, već u cinizam.

I „umesto da napuste totalitarne lidere koji su ih lagali, građani bi se pobunili tvrdeći da su oduvek znali da je neka izjava laž, i divili se svojim vođama zbog njihove lukavosti“, pisala je (zaista) u Izvorima totalitarizma (1951). Uostalom, da li još neko zaista veruje Aleksandru Vučiću? Ili mu je postalo svejedno? Dakle, ne cinizam i nihilizam („Svi su oni isti“), već zdravorazumska sumnja i potraga za dokazima i činjenicama. I što je vraški teško, ili put kojim se ređe ide, ali valja pokušati. Dakle, aktivirajmo naučni skepticizam, u čemu oni stvarni intelektualci mogu da nam pomognu. Sumnjajmo, zato postojimo

Aleksej Kišjuhas

Izvor: Cenzolovka

  Aleksej Kišjuhas, Cenzolovka, Društvo, intelektualci, Politika