Gde stoji naša duša?
David Diop, Braća po duši
Uvek me zainteresuje dobitnik neke velike nagrade – obratim pažnju na roman i na autora, pa makar ne bio po mom ukusu. Prvi put sam za Internacionalnog Bukera čula u sprezi sa imenom Davida Diopa, Senegalcem koji piše na francuskom i njegovim unikatnim romanom, Braća po duši.
Autor je rođen u Parizu ali je odrastao u Senegalu a trenutno živi i radi na jugozapadu Francuske. Radi na univerzitetu i promoviše umetnost i kulturu afričkih plemena. Dobitnik je mnogih nagrada osim Internacionalnog Bukera za ovaj roman iz 2018. godine – od Gonkurove do Strega Europeo (šest ukupno u 2018. i 2019. godini) a ovaj negov roman je ušao u uži izbor za mnoge druge.
Ovaj roman (u prevodu Olje Petronić) je verovatno unikatan u svetu po svojoj temi. Crna je korica, kao i koža afričkih vojnika koji su se u prvom svetskom ratu borili na strani Francuske. Na korici pletivo raznih živih boja, onih koje predstavljaju životni princip ovih ljudi. Približava nam David Diop život ovih plemena o kojima u zapadnoj civilizaciji tako malo znamo, ritam njihovog izvornog jezika (naroda Volof) stilom kratke rečenice kroz koji kao da udara njihovo srce, čestom repeticijom rečenice Boga mi moga – i možda je to neukost, možda prostodušnost, ali nama verovatno ponajviše ono što više ne poznajemo ili od čega smo se odvikli.
Ovaj roman, iako neveliki, ima dva dela. U prvom se opisuju strahote rata i ludilo koje ono izaziva u ljudima koji nisu u stanju da ga razumeju. O dvojici prijatelja koji behu kao braća a posle smrti jednog od njih krivica razjeda onog drugog. Pomislićete na početku da je fizički rat tema, klanje i okrutnost koji vladaju u rovu ali pogrešićete jer je to samo okvirna priča za ono što je u čoveku. Vojnik demm, odsečene šake, krv, katanac na kovčegu u kome je čudnovati ratni plen što pravim a ne glumljenim ludilom putuje u Francusku da se više nikad ne vrati. U drugom delu nam se prikazuje takozvani “bivši junak romana” naizgled u miru priča svoju priču – ali da li je našao mir, da li okrutnost i ludilo i dalje žive u njemu, zauvek, da ga nikada ne napuste?
Ovde je važan i politički momenat – pomalo prikriven ali jasan – ko su za Francusku i njene oficire bili ti “čokoladni” ljudi koji su se borili na njenoj strani? Na njenoj beloj strani, štiteći vojnike velike Francuske? I šta je hrabrost i na kraju, ko je izdajnik? Neki čokoladni vojnik čije ludilo više nije izmišljeno ili Alfons koji nema izbora nego da pogine za Odet iako to značilo obezbediti joj dobar život ali bez njega. “Odet ima dobrog čoveka.” Ali neće samo zapadnjaci pasti u nemilost Davida Diopa. Vidimo opis jedne zemlje, jednog plemena, totema, vođa koji su valjda na svim mestima planete Zemlje isti. I kao da i sami slušamo o heljdi, čaju, baobabima, mangovom drvetu, raznovrsnosti koju nismo očekivali od Afrike, te nepoznanice od kontinenta koji stoje nasuprot nekom tamo kikirikiju i novcu za tuđ račun.
Ko su Alfa Ndijaj i njegov brat Mademba, njegova majka Pendo Ba o kojoj sa toliko topline govori, njegov mudri, stari otac, nutrina Fari Tijam, žene koja ga je izabrala uprkos svemu, koja stoji nasuprot nutrini zemlje u koju je sada vojnik a ranije samo momak bačen i šta od toga ostane u rovovima i divljačkom ludilu koje se potom odnese kod doktora Fransoa i njegove kćeri?
Ipak, iako je okrutnost u ovoj priči strašna, greje dušu posveta autora svojoj supruzi i deci, a zatim i roditeljima koji još uvek žive plemenskim životom, kao i narodna priča unutar priče na kraju romana.
Braća po duši umesto braće po oružju – to su oni. Jer koje vam je oružje ikad brata donelo?!
“Mi smo se svojim imenima grlili.”
“Boga mi moga, kunem ti se da je on sada ja, a ja sam od sada on”.
Za P.U.L.S.E Lidija Bajović
Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E
Gde stoji naša duša? napisao/la Lidija Bajović dana
Pregled tekstova autora – Lidija Bajović →