“Get Back” – The Beatles

Ovih devet sati materijala u trodelnom dokumentarcu Pitera Džeksona “Get Back” toliko je bogatstvo do sada nepoznatih i briljantnih sekvenci da su dve stvari sasvim izvesne; Džekson će sigurno dobiti Oskara u februaru, dok mi ostali možemo zahvaliti što su desetine sati sačuvanih filmskih i audio kaseta konačno puštene u prodaju posle 50 godina.

Dokumentarac “Get Back” je toliko ključan za proučavanje Bitlsa da donekle menja dobro poznate zaključke koji su do sada smatrani “svetim spisom” karijere najvažnijeg benda u istoriji roka. U prvoj verziji filma Piter Džekson je imao čak 18 sati montiranog materijala, a i ovih devet će mnogima biti previše. Naime, snimajući novi album i pripremajući koncertni nastup u januaru 1969. godine, nekoliko meseci posle “Belog albuma”, Bitlsi su ušli u filmski studio “Twickenham”, a sa njima i reditelj Majkl Lindzi-Hog, čiji je tadašnji film “Let It Be” objavljen je 1970. godine, kada je objavljen istoimeni album.

Ali ono što je godinama bilo svedočanstvo “januarske diktature” pada u vodu pre nego što nudi novi, daleko sveobuhvatniji prikaz snimanja, druženja, razgovora i života u Bitlsima.

Mnoge betonirane istine padaju u vodu; Lenon i Makartni nisu bili rivali, već partneri koji su se voleli i cenili pred kamerama i svima prisutnima.

Podjednako talentovani i moćni, prosto su neodoljivi kada gledate njihovu saradnju u studiju u trenucima dok ideje pucaju, rađaju se nove pesme, a oni, kao najbolji sparing partneri, podržavaju jedni druge.

U toj jednačini u kojoj je i dalje veliki Ringo Star – najsimpatičniji deo kvarteta i sjajni bubnjar koji “iz prve” prati sve što drugi sviraju – mogao je da padne samo Džordž Harison.

Harison je prvi napustio Bitlse posle nedelju dana snimanja i otišao u Liverpul, nezadovoljan što njegove nove pesme, nepravedno, ne prolaze kod ova dva ravnopravna lidera grupe.

Tek nakon dva susreta celog benda Harison se vratio i nastavio sa radom, ali je njegovo “kiselo lice” bilo prvi signal od tada da nema povratka.

“Get Back” je nešto poput Bergmanove “Prizora iz bračnog života”, psihološki i radni portret Bitlsa na vrhuncu njihove slave i kreativnih sposobnosti.

Zaboravite sve dokumentarne filmove u kojima mlađe rok zvezde glume neposrednost i spontanost, da je januar 1969. bio dokaz da su Bitlsi umeli da upale kamere tokom najosetljivijeg dela rada i otkriju sve svoje odnose, bez obzira na status neupitnog planetarnog stenska božanstva.

Velika zasluga pripada tadašnjem reditelju Majklu Lindzi-Hogu što je savršeno postavio kamere i mikrofone i snimio sve detalje za nekoliko nedelja rada, u čemu je plan za televizijski specijal i nastup na mediteranskom ostrvu, a zatim na Primrose Hill u Londonu propao.

izbor je pao na krov londonske zgrade u kojoj se nalazila nova Bitlsova kompanija “Epl”.

Na kraju “Come back-a” videćete ceo poslednji javni nastup Bitlsa. Usput su se preselili iz Tvickama u novi Epl studio, čekali postavljanje opreme, kasnili, mučili se i egzorcistički otkrivali slojevite odnose, pozdravili Pitera Selersa, klavijaturistu Bilija Prestona kog su poznavali iz Hamburga 1962. godine, nakon čega je snimanje počelo u punom brzinom.

Preston jedini može reći da je svirao i sa Bitlsima i sa Stonsima, sa kojima je bio u Zagrebu 1976. Ali u dva momenta filma Lenon i Makartni satirično razmišljaju šta da rade i kuda, pa kažu da treba da idu u Jugoslaviju, što je kuriozitet svoje vrste.

Teško ih je spasiti, ali zato devet sati filma Pitera Džeksona menjaju istorijske predstave i predrasude, uz sjajnu dramaturgiju i u punoj snazi režirajući vrhunski montiran višečasovni materijal o Bitlsima.

Ukratko, nema važnijeg rok dokumentarca od ovog koji ćete uskoro moći da pogledate.

Izvor: B92

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments