Opera je u to vreme predstavljala samo prividno udruženu umetnost koja sadrži pozorišni komad, nekoliko muzičkih tačaka i balet, što je Vagner smatrao nedovoljnim za realizaciju sveobuhvatnog dela celovite umetnosti. Težio je tome da drama i muzika trebaju izvirati jedno iz drugog, u kojima bi muzika trebala izazvati direktnu reakciju gledalaca tako što će paralelno pratiti delovanje reči i glume u drami.

Svojom teorijom operske reforme zalagao se za umetnost koja bi bila značajno drugačija od tadašnjih operskih koncepcija. Vagner je dominirajuću podelu na numere zamenio podelom na prizore, a isto tako je uveo novine u muzičko tkivo opere ugradivši u tokove muzičkog zbivanja tzv. lajtmotive. Primena lajtmotiva omogućila je simfonizaciju opere i operskog orkestra, što znači da ovaj novi oblik dramske muzike mora sadržavati jedinstvenu zaokruženost simfonijskog stava, a to se postiže muzičkom izvedbom kroz celinu dela.

U Vagnerovim operama bitnu ulogu ima orkestar koji uz pomoć lajtmotiva pojačava dramsko jedinstvo radnje, prateći događaje i doživljaje, kao i različita stanja duše i karaktera dramskih lica. Povezujući pojedinačne prizore u novu celinu, orkestar stvara još jednu Vagnerovu ideju, pojam poznat kao ,,beskonačna melodija”.

Promenio je i tehnički sastav klasičnog orkestra povećavanjem broja limenih duvačkih instrumenata, kao i uvođenjem engleskog roga i basklarineta. Po njegovom mišljenju orkestar na sceni treba da je sakriven, nevidljiv, kako bi u potpunosti muzika ostvarila potrebnu iluziju.

Vagnerova operska tetralogija ,,Prsten Nibelunga” predstavlja estetiku koja u najvećoj meri odražava koncept Gezamtkunstverka. Pisana je po uzoru na drevne grčke dramaturge i predstavlja njegovo najambicioznije i najmonumentalnije delo koje je radio u periodu od dvadeset šest godina.

Tridesetak godina kasnije od začetka ideje o sveobuhvatnoj umetnosti, Vagner je izgradio svoju idealnu opersku zgradu, čuveni festivalski teatar u bavarskom gradu Bajrojtu i to za potrebe prikazivanja operske tetralogije koja je premijerno izvedena 1876. godine pod dirigentskom palicom Hansa Rihtera. Ova specifična građevina dizajnirana po obrascu na grčki amfiteatar u Epidaurusu, gde su gledaoci bili potpuno ravnopravni sa izvođačima na sceni, što je i za Vagnera bio prevashodni cilj da publika bude konstruktivni element predstave.

Ovakav neobičan pristup i opus Riharda Vagnera stvorili su još za vreme njegovog života kult o kompozitoru i misliocu koji je svojim idejama želeo menjati svet. Sama ideja Gezamtkunstverka pojavila se u kontekstu romantizma i stvorila polazišnu osnovu za brojne moderne i avangardne trendove i kretanja u umetnosti.

Pored muzike ovaj koncept je bio vrlo čest u arhitekturi gde bi idejni tvorci projekta imali sveobuhvatno vlasništvo i kontrolu nad dizajnom eksterijera i enterijera, stvarajući harmonična umetnička dela, intimno objedinjujući celinu od bašte do posuđa. Nakon romantizma, razni pokreti su prisvojili ovaj koncept, povezujući ga sa različitim idealima koje su zastupali u svojim estetskim filozofijama i nastojali da ga prenesu na dela koja su gradili.

Najpoznatiji primeri arhitektonskog Gezamtkunstverka kroz istoriju su: ,,Adamov stil” škotskog arhitekte Roberta Adama, Moris-Vebova ,,Crvena kuća”, Antoni Gaudijeva ,,Casa Mila”, Valter Gropijusova zgrada ,,Bauhaus Dessau”, Frenk Lojd Rajtov arhitektonski stil – kuća ,,Fallingwather”, Zaha Hadidov ,,Capitol Hill Residance” u Moskvi itd.

Borivoj Vujić

Izvor: Tekstovi i poezija