Gistav Flober (1821-1880) je svojim romanom Sentimentalno vaspitanje uspeo da zbuni i podstakne kritičare i čitaoce na razmišljanje i brojne polemike. Najviše raspri vodilo se oko funkcije istorijskog konteksta dela. Odnosno, pitanja da li je pisac imao nameru da razotkrije društvene mehanizme koji su pokrenuli i upravljali revolucijom 1848. i uticali na njene posledice. Ili je, pak, osnovna suština dela skrivena u postupku karakterizacije junaka? U tom slučaju istorijska pozadina predstavljala bi samo odgovarajući kolorit za slikanje propadanja i dekadencije duha koji, s početka silovit i maštovit, na kraju zapada u razočarano, besciljno i pasivno životarenje. Obzirom da je tema eseja osobenost lika Frederika Moroa, zanemarićemo istorijsku ravan romana i dokazati da njegova vrednost i lepota prvenstveno leži u Floberovom daru da gradi živopisne karaktere koji imaju svevremene odlike, jer ih nalazimo u svakom vremenu i prostoru.

Gotovo svi likovi u romanu poseduju dvostrukost i hirovitost u ponašanju, osećanjima, razmišljanju i stavovima. Međutim, ta ambivalentnost u karakterima junaka ne treba da zbunjuje čitaoca jer u njoj leži ona floberovska „sveopšta istina“ o promenljivosti ljudske prirode. Pisac je smestio radnju romana u vreme revolucionarnih godina i socijalnih previranja kako bi dodatno naglasio varijabilnost duha koji u težnji da se ostvari, najčešće izabere stranputicu, falsifikujući sopstvene snove. Možda je osnovna tema romana upravo to neprekidno, kukavičko preoblikovanje prvobitnih mladalačkih sanjarija. Takav obrazac života prepoznajemo pre svega kod glavnog junaka pripovesti, ali i kod mnogih drugih likova, koji skupa čine haotičnu sliku društva koje pokušava da opstane na zgarištu pogaženih reči i uništenih nada. Moramo ipak priznati da u njihovim sudbinama lako uviđamo usud ljudskog društva uopšte, i stoga Sentimantalno vaspitanje predstavlja svedočanstvo svih duhovnih slabosti čoveka koji u svojoj nagonskoj borbi za samoodržanjem dozvoljava sebi nehumane postupke. Iako ovaj roman možemo smatrati parodijom sentimentalne književnosti, ipak nam ne sme izmaći činjenica da sam naslov dela rađa određene asocijacije kod čitalaca koje se pre svega odnose na potrebu za analizom onog iracionalnog u psihološkom profilu likova. Zanima nas prava priroda Frederika Moroa koji katkad biva osećajan maštar, dok je ponekad grubi egoista koji se sladi svojim ljubavnim podvizima ostavljajući ucveljene žrtve u očajanju i odlazeći u nove „pobede“.

Na samom početku korisno bi bilo da podsetimo na piščeve reči kojima je opisao svoje književne pretenzije kako bismo pouzdanije pristupili analizi Moroovog karaktera. Miodrag Pavlović u pogovoru citira Floberovo pismo upućeno Lujzi Kole: „Ono što mi izgleda divno i što bih hteo da napišem, to je knjiga ni o čemu, knjiga bez veze sa spoljnim, koja bi se držala sama od sebe unutarnjom snagom svog stila, kao što zemlja lebdi a ništa je ne podupire. Knjiga koja ne bi imala skoro nikakav predmet…Najlepša su dela ona u kojima ima najmanje sadržaja; što god je izraz bliže misli, što god se reč više priljubi i nestane utoliko je sve lepše.“[1]. Dakle, kada se bavimo tumačenjem bilo kog aspekta Floberovog dela moramo imati u vidu njegov specifičan stilski postupak. On neprimetno gradi osobenu atmosferu unutar literarnog sveta u kojoj opisi enterijera, prirode i mnogih drugih detalja imaju značajnu umetničku funkciju. Pisac maestralnom lakoćom gradi pripovest koja se zapravo sastoji od beskrajnog niza pojedinačnih dešavanja koja u svom totalitetu ne vode nekakvom razrešenju, niti moralizatorskoj pouci na kraju, već čitalac ima utisak da je bio svedok brojnim preplitanjima sudbina koje nastavljaju da se batrgaju i bore za opstanak dugo nakon što je Flober ovekovečio njihovo fikcionalno postojanje.  Upravo ta živopisna nabrajanja dešavanja, raznoliki dijalozi, strastveni izlivi ljubavi, bračne i političke svađe svojom mnogobrojnošću čine da čitav jedan grad i socijalna hijerarhija oživi u mašti čitaočevoj na neusiljen način, što Flober uspeva stilskim postupkom koji smo pomenuli.

U studiji Tri ogleda o Floberu, Vesna Elez apsolvira gubitak iluzija jednog mladog čoveka, čiji život i istorijski događaji su vešto isprepletani narativnim postupkom. Čini nam se da su mladalački gubici iluzija podstrek za zrelost il pak kompromisno rešenje komprehenzije sveta. Elez postavlja dva važna pitanja da li su neuspeh i debakl romantičarske teme, koju autor vešto manevriše ističući kompleksnost ljubavi kao takve, ili je pak: „Flober želeo da napiše povest sopstvene generacije i da naglasi prazninu, slom najdubljih težnji i ispraznost samog postojanja koja iz tog sloma proizilazi.“[2]. Sentimentalno vaspitanje je Bildungsroman, uzevši u obzir vremensko razdoblje od dvadeset devet godina koje obrađuje, neizbežno je uzeti u obzir konvenciju obrazovnog romana. Simboličnost reke predstavlja proticanje, izvestan pokret, ali Flober ovde koristi inverziju ove simbolike sugerišući da pejzaži koji odmiči zapravo sugerišu otuđivanje, rastanak i odmicanje. Elez u ogledu navodi: „O simbolici vode i reke, o ulozi Sene u Sentimentalnom vaspitanju, govori Filip Bertje, za njega je ovaj roman priča o vodi i zapravo roman-reka. Međutim, dok Frederikova reka ukazuje samo na sumornu rezignaciju, razmišljanje o samom sebi, Floberova reka poziva na nemogući i nužni izazov da se presokratsko „panta rhei“ upiše u oblik koji neće biti prolazan. Bernar Mason u svojoj analizi bašlarovske inspiracije govori o vodi i snovima, odnosno o tri simbolička vida vode u romanu: o reci, o proticanju i o snovima. Frederik je za njega preplavljen uplivom spoljašnjih oseta.“[3]. Frederikova iluzija nije jedina u romanu, možemo je podvesti i pod kolektivnu, koja kroji stvarnost skoro svih aktera, ovo primećujemo sat nakon krajeve abdikacije kada Frederik sa Isoneom, uz zvuke Marseljeze, s kraljevske palate posmatra haos i stihiju, dok gomila nadire u palatu da pljačka i demolira: „Ovde prepoznajemo grotesku, destruktivnost i stihijsko skrnavljenje kao u početnoj sceni najamničke gozbe u Salambi. Ovo je još jedna od masovnih scena koju Flober prikazuje u punoj rušilačkoj snazi. Slika sveta okrenuta naglavačke naglašava glupost i profanaciju, tema prostitucije se jasno povezuje sa revolucijom.“[4]. Upravo je Isone taj koji ovde trezveno, racionalno razmišlja i koji je svestan kolektivne iluzije, opšte razularenosti bezumne gomile, uz ciničnu konstataciju: „Kakav mit! Evo suverenog naroda!“. Konačno dolazi i do tog trenutka kada glavni akter gubi svoje iluzije, a to je dvadeset drugi februar: „Kakvi magarci, kakvi kreteni!“, tada on konačno prestaje da poredi sebe sa masom, koja mu je bila iluzorna pokretačka snaga, pravdajući svoju neinformisanu predubeđenost njihovom glupošću. Flober svakako tokom čitave pripovesti ne ostaje po strani u iznošenju sopstvenih stavova i uverenja, ističe Elez: „Pripovedač ne ostaje neutralan u svom viđenju usuda francuskog naroda-naprotiv- prepoznajemo Floberovu gorku rezignaciju u kojoj odzvanja oštra kritika i konzervativne desnice, i građanstva i ekstremne levice. Kada govori o gardistima koji bajonetima nasumice ubadaju zatočene dojučerašnje saveznike, pripovedač iznosi kritiku francuskog društva i revolucije.“[5].

Obilje činjenica i detalja dočaravaju nam čitav literarni univerzum u kome je sve dozvoljeno i moguće. U takvom okruženju ne zbunjuje ni ambivalentnost lika Frederika Moroa koji je odraz, ogledalo društva čiji član i postaje, preuzevši sve odlike svojih uzora. Lemetr sledećim rečima opisuje svoje viđenje tog sveta koji je produkovao karakter Moroa: „Vrlo mnogobrojne ličnosti…stalno se vrte tamo-amo, ali se ne kreću napred. Frederik radi čas ovo, čas ono, pod uticajem svojih utisaka. Nijedan od njegovih kontradiktornih postupaka ne završava se ili se bar ne upućuje onako kako je on to mislio. Tako njegova razočarenja oseća isto tako i neupućeni čitalac… Ovo najpre začudi: a kad se izbliže pogleda, nazire se piščeva namera…Frederik odlazi deset puta kod Rozanete, kod gospođe Arnu u odsustvu muža, pa kod gospođe Dambrez,…,odlazi u klub inteligencije…Mislite li da će se nešto dogoditi? Koješta! U koliko se vremena nešto dogodi? Zar je život pozorišni komad?… Ne znam knjigu koja potpunije čini da se oseti savršena beskorisnost postojanja, ništavilo ljudskog batrganja, vladavina slučaja, ono što je relativno u poroku i u vrlini…i sve zajedno rečeno, osrednjost naše vrste…“[6]. Lemetrova opaska u saglasju je sa piščevim literarnim imperativom: dočarati život sam, ogoliti čovekovu prirodu i neusiljenim pripovedačkim postupkom baciti u lice čitaocu istinu o naličju „civilizovanog“ društva. Nisu važni sami događaji već način na koji se oni nižu unutar pripovesti odajući utisak istinitosti i spontanosti kakvu nalazimo i u realnosti. Stoga je i lik Frederika Moroa, upravo usled svoje hirovitosti u postupcima i mislima, čestih promena raspoloženja i planova, veoma životan i blizak recipijentu. U adolescenciji on mašta o visokom i uglednom društvenom položaju, velikom bogatstvu i idiličnoj ljubavi koju bi ostvario sa gospođom Arnu. Međutim, svojom pasivnošću u odsudnim trenucima on ne ostvaruje uspeh u karijeri, a svojim sujetnim srcem on uništava svaku mogućnost da ostvari sreću sa svojom izabranicom. Njega ne krasi verterovska bespogovorna odanost ljubavnoj strasti koja bi ga dovela do samouništenja, niti odlučnost u ostvarivanju društvenog ugleda koja je došla glave jednom Žilijenu Sorelu. Nasuprot pomenutim književnim junacima, Frederika odlikuje pasivnost i lenjost duha koja staje na put njegovim ambicijama i prvobitnim snovima. Međutim, upravo taj „nedostatak“ čini ga privlačnijim čitaocu našeg doba.

Pjer Burdije kroz svoju analizu Floberovog odgovora na potražnju izdavača da mu dostavi „prvi moderni roman“, dolazi do zaključka da je Frederik u višestrukom smislu neodređeno biće, kasnije podrobnije ga definišući kao predodređenog na neodređenost, subjektivnu, podjednako koliko i objektivnu, za njega on je biće koje pripada nijednom od dva suprotstavljena pola, onog koji zastupa „umetnost i politiku“ i drugog koji je usmeren „politici i trgovini“; „Njegova povremena ravnodušnost prema uobičajenim predmetima buržujske ambicije propratni je efekat njegove sanjane ljubavi prema Gđi Arnu, nekoj vrsti imaginarne podloge za njegovu neodređenost (…) što se tiče umetničkih interesa koje s vremena na vreme iskazuje, u njima nema dovoljno postjanosti i povezanosti da bi poduprli neku veću ambiciju koja bi se mogla na pozitivan način suprotstaviti uobičajenim ambicijama: on koji je u svojoj prvoj pojavi mislio na nacrt za jednu damu, na motive slika, a u drugim prilikama „sanjao o simfonijama“, „želeo da slika“ i pisao stihove počinje jednog dana da piše roman pod nazivom Silvio, ribarev sin, u kojem prikazuje sebe i Gđu Arnu; potom je uzeo pod najam klavir i komponovao nemačke „valcere“, ne bi i se na kraju vratio slikanju i pisanju, ovog puta pod naslovom Istorija renesanse.“[7]. Autor dela Pravila umetnosti ističe Frederikovu nemogućnost da se prepusti i uživi u bilo koju od novčanih ili umetničkih igara, ali i njegov potisnut prezir prema tzv. ozbiljnim ljudima, pozivajući se na činjenicu da bi „intelektualna ambicija mogla biti samo zamišljena inverzija propasti ambicija određenog vremena.“[8]. Jer, nadovezujući se, Burdije isnsistira: „Odbacujući illusio kao opšteprihvaćenu iluziju, znači kao iluziju stvarnosti, on se sklanja u stvarnu iluziju, koja se otvoreno izražava kao takva, a čija je tipična forma romaneskna, iluziju u njenim najekstremnijim formama (kod Don Kihota ili Eme Bovari, na primer), a romaneskne mladosti poput Frederikove ili Emine, ili same Floberove, ozbiljno shvataju fikciju jer ne uspevaju da ozbiljno shvate realnost, i podsećaju nas da je „stvarnost“, u odnosu na koju posmatramo sve fikcije, samo opšte garantovani referent kolektivne iluzije.“[9] Karakterišući glavnog junaka autor nam otkriva pre svega Frederikovu nesposobnost da sam og sebe shvati ozbiljno, on je neko ko ima sve, od inteligencije do relativno dobrog imovinskog statusa, jedino što mu hronično manjka je želja da uspe.

Kada govorimo o duhovnoj ispraznosti i pasivnosti glavnog junaka ipak moramo  naglasiti da sama priroda preterano maštovitog sanjara nužno i vodi neaktivnom odnosu prema realnosti. Sanjar je često u sukobu sa okolinom koja ga ograničava i sprečava ostvarivanje njegovih nada. Frederik dolazi u Pariz sa željom da postane deo kulturne i političke elite. Međutim, on nailazi na nakazne međuljudske odnose u kojima je lični interes iznad svakog drugog i on se ubrzo prepušta toj struji koja ga vodi raznim novim poznanstvima, dok mladalačke težnje odlaze u zaborav a iznenadno iskrsavaju jedino u momentima kada ih povoljne okolnosti iznova probude. Frederikove političke ambicije se povremeno javljaju u trenucima „povoljne klime“, ali sve ostaje samo zamisao i nada. Za razliku od svojih prijatelja Disardijea, Delorijea i Arnua on nije delatan, već predstavlja njihov kontrast a naročito gospodinu Dambrezu koji umire usled neuspelih pokušaja da se prilagodi novim društvenim okolnostima koje su nastale usled revolucije. Moro je izraziti konformista kada je reč o građenju karijere ili ostvarivanju ljubavnih snova. On se uvek prepušta slučaju i prilagođava svakoj novonastaloj situaciji sa neverovatnom lakoćom. Međutim, nije li pasivnost i konformizam zapravo odlika strastvenih sanjalica koji nedelanjem zapravo negiraju grubu realnost? Iako paradoksalno zvuči, ipak zadivljuje Frederikova sposobnost da brzo menja i redefiniše svaki svoj cilj prolagođavajući se turbulentnoj društvenoj klimi. Možda je takav karakter zapravo psihološka projekcija mehanizama po kojima funkcioniše svaki velegrad i moderno društvo u kojem je moć prilagođavanja jedino sigurno sredstvo opstanka. Stoga je razumljivo psihičko prezasićenje koje junak oseća posle brojnih promena planova i nada, što Flober opisuje sledećim rečima: „Bio je zaboravio Maršalku, nije se uznemiravao zbog gospođe Arnu, misleći na sebe, samo na sebe, izgubljen na ruševinama svojih snova, bolestan, pun bola i sasvim obeshrabren; i, iz mržnje prema izveštačenoj sredini u kojoj je toliko patio, zaželeo je svežinu trave, odmor palanke, dremljivi život koji bi provodio u senci rodnog krova s bezazlenim dušama.“[10]. Ovakav „povratak bludnog sina“ naravno da se završava neslavno. Gotovo čim je stupio na rodno tle, Moroa dočakuje novo razočerenje. Devojka koja ga je volela najnevinijom ljubavlju udaje se za njegovog najboljeg druga. Takav rasplet se čini logičnim i zasluženim jer je Frederik grubo izbegao njenu otvorenu ponudu da mu postane žena. Nepoštovanjem i ponižavanjem njenog mladalačkog srca on se zapravo svetio za sva ljubavna razočarenja koja je doživeo u Parizu; gradu koji postaje konačno mesto boravka ovog junaka čija je sudbina upravo i odraz prestoničke haotičnosti i surovosti koja melje svaku individualnost oblikujući je po svom kalupu.

Brombertova studija[11] nam pruža uvid i u Frederikov cinizam u poznijim godinama, koji se ogleda u indiferentnoj izjavi da je poseta bordelu iz adolescentskih dana najdraže iskustvo njegovog života. Zaključak pripovesti je usko povezan sa značenjem romana i njegove strukture. Razgovori Delorijea i Frederika na početku i na kraju zaokružuju knjigu, na početku to su dva mladića koja željno iščekuju budućnost ispunjenu brojnim mogućnostima, dok na kraju se susrećemo s prijateljima kojima je usled nesposobnosti da deluju ostala samo puka reminiscencija: „I iako se čini da su oba prijatelja izgubila sve, ovaj finalni dijalog između čoveka koji je tragao za ljubavlju i čoveka koji je žudeo za moći otkriva da je upravo potraga za ljubavlju (bez obzira koliko nespretna ona bila ili frustrirajuća) ona koja retrospektivno pruža jedini smisao. Na taj način ova epizoda kombinuje, na dvosmislen način, dirljivu iluziju i zrelu osujećenost, visoke mladalačke uzlete i povlačenje duboko u sebe, privlačnost raznolikih manifestacija života i parališući osećaj prouzrokovan proliferacijom svih opcija i mogućnosti, večito mladalačke uspomene i pathos starenja.“[12] Brombert upozorava na delikatne niti kojima je Flober vezao Frederikov karakter, poput naivnog gesta kada se u bordelu pojavljuje s cvećem, ističući time njegov skriveni, latentni idealizam. Frederik je prikazan kao čovek s tendencijom da stvarnost sagledava kroz prizmu deformisane imaginacije, poput nekakvog kaleidoskopa, kao čovek koji pati od hronične nostalgije za nevinošću. On nije samo slabić, već je i pasivan i „ženstven“, oseća da je predodređen da prihvati poraz bez ikakvog pokušaja da uspe ili željom za pobedom. Brombert na kraju dodaje da je Sentimentalno vaspitanje: „roman večitog toka i neograničenih iščekivanja. Nikakva finalna katastrofa ne prekida fluidnost postojanja. Tragedija ovde ne izvire i nekakve brutalne prekretnice života, već iz bespomoćnog i samouništavajućeg kontinuiteta. Lagani bankrot moralnih vrednosti čitave generacije je proživljen kroz savest pojedinca koji je i sam žrtva tog laganog propadanja.(…) ovo je roman o „starenju“-patetičnom, besciljnom starenju, koje u najboljem slučaju transformiše Frederika u prezrelog adolescenta.“[13]

Kako bismo dočarali kompleksnost karaktera glavnog junaka, vratićemo se u doba njegove najranije mladosti i podsetiti se žarkih želja kojima je hranio svoju maštu. Tu nailazimo na jednog senzibilnog sanjara. Takva preterana očekivanja od budućnosti sastavni su deo svake adolescencije i stoga ne čudi junakova slavoljubivost i velika vera u svoje sposobnosti. Pisac na sledeći način opisuje Frederikov boravak na koledžu i drugovanje sa školskim drugom Delorijeom: „Posle srednjovekovnih drama, prešao je na memoare: Froasar, Komin, Pjer de l‘ Etoal, Brantom. Slike koje su se rađale u njemu prilikom čitanja tih knjiga mučile su ga toliko da je osećao potrebu da ih reprodukuje. Želeo je da jednoga dana postane Valter Skot Francuske. Delorije je smišljao sveobuhvatni filozofski sistem…Pričali su o onome šta će docnije raditi, kad budu izašli iz koleža. Pre svega, preduzeće veliko putovanje s novcem koji će Frederik uzeti od svog imanja…Potom će se vratiti u Pariz, radiće zajedno, neće se rastajati; a, radi razonode od posla, vodiće ljubav s princezama u svilenim budoarima, ili će priređivati besne orgije sa slavnim kurtizanama.“[14]. Tako su maštali mladi srednjoškolci, međutim budućnost je surovo razotkrila duboki jaz koji je razdvajao dva mladića. Patricijsko poreklo omogućilo je Morou društvene veze i relativno ugodan pariski život, dok je njegov plebejski prijatelj grcao u siromaštvu i mržnji prema buržoaziji. Ipak, Frederik je često bio odan prijatelj i finansirao život siromašnom drugu, ugostivši ga čak u svom stanu. Međutim, njegova lojalnost dovedena je u pitanje u trenutku kada je trebalo da bira da li će jednu pozamašnu sumu dati Delorijeu koji je želeo da osnuje časopis koji bi ga proslavio, ili će novac, pak, pozajmiti mužu svoje drage gđe Arno. Naravno, prevagnula je slabost prema ucveljenoj dragoj, čija je blagost i čistota duše postala Moroova opsesija. Ali kao što je bio hirovit u trošenju novca, druženju sa ljudima i donošenju odluka, Frederik je bio nestalan i u ljubavi. Paralelno je održavao poznanstva sa više, po karakteru kontrastnih žena, a sve u cilju zadovoljenja sopstvene sujete. Godilo mu je zaljubljeno devojče Lujza Rok, koja je obožavala njegove  velegradske manire i divila se njegovoj „načitanosti“. Lako je bilo očarati mlado stvorenje koje živi u zabiti i svaka novina ostavlja dubok trag u duši koja mašta o odlasku u metropolu. Moro je bio surov prema gđici Rok jer je u njoj zapravo video onaj deo sebe kojeg se stideo. Po dolasku u Pariz on je počeo da brine o načinu odevanja, želeći da dosegne elegantnu pojavu i manire koji su krasili pripadnike elite. Ta maska postaje novi idenditet Frederika, koji se čak u nekim momentima stidi i svog najboljeg druga i ne želi da ga odvede na prijeme kod Rozanet, ili kod Arnuovih, ili kod Dambrezovih jer ne želi da pokvari „utisak“. Grozničava potreba za očuvanjem tobožnjeg renomea pokazuje novo lice glavnog junaka koji iskazuje gađenje jednog buržuja u trenutku kada primeti pohaban redengot Delorijev. Frederik sa očajanjem postavlja sebi pitanje kako će se pojaviti Arnuovima na oči kada saznaje za bankrotstvo svoje majke. Provodi mesece u svom rodnom kraju sve dok ne dobije vest o nasleđu koje mu je ostavio stric. Tek tada on radosno žuri u Pariz da se vrati besposličenju, balovima i uživanju u izobilju.

Mišel Remon u svom tekstu „Subjektivni realizam“[15] nas upućuje na floberovski prostor, koji je prikazan . Flober majstorski prikazuje čežljiv način na koji Frederik posmatra gđu Arnu kako ulazi i izlazi iz prostorija, on je portretista njegovih izraza lica i zastajanja, kao čekanja nečega što nikad neće doći ili se neće desiti. Primer toga vidimo u u njegovoj neuspešnoj posetu gđe Arnu, misleći da je Arnu na putovanju i njegov izraz neverice kad mu vrata otvara upravo gazda kuće. Nisu retka takva nekoherentna iznenađenja koje Flober priređuje Frederiku. Remon podseća: „Od prve večere kod Arnua, Frederik je osećao duboko u sebi nešto neiscrpno,navalu nežnosti koja ga je nervirala. Krhki momenat večnosti, crkvena zvona signaliziraju vreme poput glasa koji bi ga dozivao. Ali to je samo znak nekog udaljenog sveta. Uostalom ekstaza kod Frederika nije potpuno i srećno stapanje s bićem, ona je izveštačena kao i sve ostalo „tada je bio obuzet jednim od drhtanja duše kada vam se čini da ste odneseni na neki superiorniji svet.““[16] Prostor je kod Flobera mesto gubitka i rasula, kao što je vreme dimenzija degradacije.

Moramo naglasiti da postoji izraziti  kontrast između snobovske proračunatosti i preterane empatije koju glavni junak ispoljva u pojedinim momentima prema uhapšenom siromašnom radniku Disardijeu, ili prema poniženoj Rozanet, ili pak prema nesrećnoj prevarenoj ženi gdina Arnua. Ovaj paradoks ne treba da zabuni čitaoca jer predstavlja pronicljivi uvid pisca u ljudsku psihu. Čovek nije monolitna građevina ujednačenih osobina kakve zatičemo u idiličnom liku hrabrog Disardijea. Pre ćemo se složiti sa činjenicom da je ljudski karakter kompleksna struktura koja je često nedosledna i ispoljava raznolika lica. Kada razmišlja u osami svoje sobe Frederik je kritičan prema veštačkom sjaju snobovskih zabava koje priređuju viđenije i poštovane pariske porodice. Ipak, mladić sa halapljivim strahopoštovanjem razgleda raskošan nameštaj u njihovim salonima i skupocenu odeću koja predstavlja tačku raspoznavanja na društvenoj lestvici. Slikovit primer nalazimo u narednom opisu prijema kod Dambrezovih:„Dve slike u žanru Ribere visile su na zidu, teške zavese na vratima padale su veličanstveno; a fotelje, stočići, stolovi, sac nameštej, koji je bio u stilu Ampira, imao je nečeg gospodstvenog i diplomatskog. Frederik se smešio od zadovoljstva, i protiv svoje volje.“[17]. Isti Frederik, koji je kao osamnaestogodišnjak, zaljubivši se na brodu u gospođu Arnu, dao poslednji zlatnik, kako bi svirač što duže tužnom pesmom inspirisao probuđeni žar mledićkog srca, sada strpljivo sluša isprazne i glupe razgovore želeći da se dodvori i postane deo elite Pariza.

Kada je srećan u ljubavi Moro je senzibilan i empatičan prema ljudima koji pate, ali i tada je hirovit. Najupečatljiviji primer je njegova poletnost u momentu kad uviđa da postoji nada da ga gospođa Arnu voli: „ I ona mu pruži ruku, iskreno i odvažno. Nije li to bila zaloga, obećanje? Frederik se osećao srećan što živi; uzdržavao se da ne bi zapevao, osećao je potrebu da otvori svoje srce, da bude plemenit i daje milostinju. Gledao je oko sebe da vidi ima li koga kome bi pritekao u pomoć. Nijedan bednik nije prolazio; i njegova se želja za žrtvovanjem rasplinu, jer on nije bio čovek koji nadaleko traži prilike.“[18]. Dakle vidimo da Flober naglašava tu varijabilnost i promenljivost raspoloženja i osećanja glavnog junaka. Moro će gotovo u snoviđenju pohitati na put kada sazna da je njegova voljena Mari sama na imanju, ali čim odbije njegovo udvaranje on se besno vraća u Pariz, dok se o svojoj doskorašnjoj opsesiji izražava grubim rečima: „Ona je budala, guska, gruboštija, ne mislimo više na nju!“[19]. Međutim čim se ukaže nova povoljna prilika u kojoj se njegovo udvaranje obnavlja, a na opštu radost i same Mari, Frederikova ljubav se opet razbukti. Pažljivo priprema ljubavno gnezdo gde bi  po  obostranom dogovoru trebalo da se sastaju. Ali na put njegovoj strasti staje griža savesti koja obuzima gđu Arno kada se njen sin opasno razboleo. Ona u toj nesreći vidi božiju kaznu za svoju zabranjenu ljubav prema mladiću i ona ne dolazi na mesto sastanka. Flober psihološki upečatljivo opisuje Frederikovo iščekivanje dolaska drage i konačno razočarenje sledećim rečima: „Zagledao je pukotine kaldrme, otvore oluka, ulične svetiljke, brojeve iznad kućnih kapija. Najsitniji predmeti postadoše za njega saputnici, ili tačnije potsmešljivi gledaoci; a pravilne fasade kuća izgledale su mu nemilosrdne. Bilo mu je hladno na nogama. Osećao je da se rastvara od utučenosti. Odjek sopstvenih koraka potresao mu je mozak. Kada vide da je na časovniku četiri časa, oseti kao neku vrtoglavicu, užas…Kad bi ga bes spopao na gđu Arnu, on ju je poluglasno vređao.“[20]. Sujetni mladić prilagodljiv u svakoj okolnosti ubrzo je našao utehu u zagrljaju nove ljubavnice, Rozanet, ali njegovo povređeno srce nije moglo da izdrži, i on je zajecao za izgubljenim snom. Pisac opisuje kako Rozanet biva probuđena tim plačom i postavlja mu pitanje: „Šta ti je, moja ljubavi“, dok joj lukavi ljubavnik odgovara rečima: „To je od preterane sreće, reče Frederik. Suviše sam te dugo želeo.“[21]. Razočaran u prvu ženu koju je zavoleo a koja mu je uskratila ljubav, Moro se bahato i koristoljubivo koristio pažnjom Rozanet, gđe Dambrez i mlade gđice Rok. Čini se da je glavni junak preuzeo dekadentno i raskalašno odnošenje pariskih mladića prema ženama. Najsuroviji čin dogodio se kada Frederik hladnokrvno reaguje na smrt sopstvenog deteta, ostavlja ucveljenu Rozanet pored tela bebe i odlazi da potraži gđu Arno jer saznaje da ona mora napustiti prestonicu zbog finansijskog sloma muža. Simboličan prikaz nestajanja plemenitosti među ljudima i grubost i bezosećajnost u koju su svi zapali Flober postiže čuvenom scenom u kojoj Perlen slika mrtvog Moroovog sina. Taj prizor živopisno budi kod recipijenta doživljaj osiromašenog duha i uvenulih nada gotovo svih junaka ove pripovesti. Razdragani dugokosi mladić koga zatičemo na početku dela, zagledanog u plavetnilo neba i zelene obale reke, sada postaje neosetljiv na lepote prirode i međuludskih odnosa i postaje razočaran i gotovo beživotan. Njegovi maštoviti planovi i snovi nestaju u besciljnom dokoličarenju a plemenite emocije, kojima sudbina nije pružila priliku da opstanu, iskorenio je isti onaj stil života koji je s početka zadivio novopridošlog studenta u Pariz.   

Mišel Bitor nas podseća na slikarski karakter Floberovog dela. Ističući neodoljivu sličnost romana i slikara impresionizma. Autor teksta O Sentimentalnom Vaspitanju  upozorava na prisustvo čitave plejade žena koje utiču na život glavnog aktera romana, ali nikako ne zapostavlja onu drugu lepezu daleko opasnijih zavođenja. Pod uticajem „prijatelja“, ovaj junak smutnog vremena, ispoljava svoje slabosti. Svaki zloduh ga tera da ispolji po jedan od svojih poroka. Lepeza muškaraca ga dovodi u mnoga uskušenja, nebi li od njega pridobili novac, društvenu, sentimentalnu, ili pak političku podršku. Burdije zaključuje: „Sentimentalno vaspitanje Frederika Moroa je njegovo vaspitanje putem osećanja. On uči da živi, ili još tačnije, on uči šta je to život, iskusivši ljubav, ljubavi, prijateljstvo, ambiciju…I to iskustvo završava potpunim porazom. Zašto? Zato što je Frederik pre svega maštar, u negativnom smislu te reči, koji sanja o životu, umesto da lucidno spozna njegove potrebe i granice (…) Frederikovo vaspitanje je postepeno učenje nespojivosti svetova, umetnosti i novca, čiste i kupljene ljubavi; to je priča o strukturalno neizbežnim udesima koji određuju društveno starenje, determinišući sudare strukturalno neizmirljivih mogućnosti čiju koegzistenciju u dvosmislenostima omogućuju susreti nezavisnih uzročnih serija.“[22]. Ova epopeja razočarenja vodi u duboki pesimizam. Elez svoju studiju zaokružuje sledećom rečenicom: „Naličje, suprotno značenje od doslovng, svojstveno ironiji, u Sentimentalnom vaspitanju simbolički upućuju na potpuni preokret, na nestajanje i propast ideala i vrednosti koje su naznačene na početku. Roman prikazuje gubitak autentičnosti, izdaju, prevaru, prodaju.“[23] Svedoci smo raspadanja iluzija jednog čoveka i spoznaje da starenje jedino isušuje cvet strasti i otupljuje osećajnost. Ovaj roman predstavlja remek-delo mizantropskog realizma, on svedoči o jednoj promašenoj generaciji, u kojoj dostisanje zrelosti odiše zaparom neuspeha i poraza. Sentimentalno vaspitanje predstavlja prvi veliki roman nepostojanosti. Frederikovu uobrazolju razara deformisani poredak, bacajući humane vrednosti u zaborav. Floberov roman je zapravo hronika istine o sopstvenim slabostima, a najopsežnija lekcija kojom nas podučava ja ta da se mahnito srce nikada ne može naučiti.

Za P.U.L.S.E Sandra Lokas

Literatura:

• Gistav Flober, Sentimentalno vaspitanje, prev. Dušan Matić, Prosveta, Beograd, 1961.
• O Floberu, Biblioteka seminara za opštu književnost i teoriju književnosti
• Lemetr, Impresije iz književnosti i pozorišta, prev. Nevenka Subotić, kultura, Beograd 1965.
• Vesna Elez, Tri ogleda o Floberu, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2015
• Pjer Burdije, Pravila umetnosti; Geneza i struktura polja u književnosti, Svetovi, Novi Sad, 1951
• Victor Brombert, Novels of Flaubert; L éducation sentimentale: Profanation and the permanence of dreams, 1968

• Michel Raimond, Le réalisme subjectif

[1] Miodrag Pavlović, pogovor, Sentimentalno vaspitanje, Prosveta, Beograd, 1961, str. 502.

[2] Vesna Elez, Tri ogleda o Floberu, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2015., str. 112.

[3] Isto, str. 91

[4] Isto, str. 95

[5] Isto, str. 104

[6] Lemetr, Impresije iz književnosti i pozorišta, prev. Nevenka Subotić, kultura, Beograd 1965, str-78,79.

[7] Pjer Burdije, Pravila umetnosti; Geneza i struktura polja u književnosti, Svetovi, Novi Sad, 1951. str. 17.

[8] Isto, str. 30.

[9] Isto, str. 30.

[10] Gistav Flober, Sentimentalno vaspitanje, prev. Dušan Matić, Prosveta, Beograd, 1961, str. 486,487.

[11] Victor Brombert, Novels of Flaubert; L éducation sentimentale: Profanation and the permanence of dreams, 1968

[12] Isto, str. 128.

[13] Isto, str. 149,180.

[14] Gistav Flober, Sentimentalno vaspitanje, prev. Dušan Matić, Prosveta, Beograd, str.20,21.

[15] Michel Raimond, Le réalisme subjectif

[16] Isto, str. 102.

[17] Gistav Flober, Sentimentalno vaspitanje, prev. Dušan Matić, Prosveta, Beograd, str. 152,153

[18] Isto, str.159,160.

[19] Isto, str. 235.

[20] Isto, str.326,327.

[21] Isto, str. 333.

[22] Pjer Burdije, Pravila umetnosti; Geneza i struktura polja u književnosti, Svetovi, Novi Sad, 1951. str.42, 65.

[23] Vesna Elez, Tri ogleda o Floberu, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2015., str. 116.

  Francuska književnost, Gistav Flober, Književnost, Sandra Lokas, Sentimentalno putovanje