Glas ili ništa – unutrašnja soba

Glas ili ništa

Svako ima svoju unutrašnju sobu u koju retko ulazi. Najčešće naizgled iz vrlo opravdanih razloga.

U njoj stanuje glas čoveka čije lice nikada nisam uspeo jasno da vidim, jer u sobi je uvek vladao mrkli mrak i tišina. Nije ništa tražio, ne znam kako se prehranjivao. Ličio je na siluetu nalik utvari, koju niko razuman, normalan nije želeo da sretne nasamo. Tokom vremena, od kojeg je veći deo ostao u vidu sećanja, ja sam, zasigurno, jedan od retkih u ovm delu sveta koji je imao tu čast da stupi u kontakt sa njim.

Koliko ljudi – toliko sudbina. Moja je nalik pripovetci koja u sebi krije čitav roman u mnogo poglavlja. Ali kakav roman, i da li ga je neko pre mene već ispričao u ovom obliku, na ovaj način? Pitao sam se često, jer sam na to bio primoran. Jer sam često, suviše često, osećao da se to sve tako, na taj način, već dogodilo, ili, možda, ne baš meni, već nekom vrlo nalik meni. Svaki čovek je neponovljiv, kao otisak prsta, ali svaki od njih je deo nekog stabla, sorte, ili plemena.

Kakav sam život imao, zašto je baš meni nametnut, nisam dugo, veći deo života uspeo da shvatim, jer nisam uspevao čak ni da postavim to pitanje onom što sedi sam u mračnoj prostoriji i nikuda ne izlazi, jer nisam ni verovao do tada da takav postoji.

Ali jednog dana, ili, pre, jedno veče, začuo sam krike koji su dopirali iz kuhinje, ili je to možda bilo iz dnevne sobe, krik moje majke oblivene suzama…morao sam da provirim kroz vrata spavaće sobe, onako u pidžami, jer je već bilo vreme za počinak, da bih video ono što je svakom detetu u mojim godinama, ali i u onim kasnijim, uvek bilo teško da prepriča i prevali jasno i bez previše zamuckivanja preko usana. Nad njom je, u pretećem položaju tela, stajao moj jednonogi otac, oslonjen na štake – u vreme dok je radio na železnici izgubio je nogu – u meni znanom pijanom stanju tela. Zaprepašćen viđenim, tiho sam se, da me ne opaze, vratio nazad brzo u krevet i pokrio jorganom u nadi da će viđeno brzo nestati, i tihi, prigušeni krici, meni suviše čujni, zajedno sa celom scenom, konačno utihnuti. Ali sve se nastavilo do kasno u noć, kao da ja nisam prisutan, i, kao da spavam dubokim snom odavno.

Očajan, ustao sam i otišao u sobu koju ranije nisam ni primećivao ni znao čemu služi, i tiho i otvorio vrata, malčice škripava, kao da ih niko otvarao nije bar stotinak godina. U sobi je sedeo na fotelji čovek kojem sam nazirao samo tamne obrise njegovih ramena i glave, nalik utvari neodređenog broja godina; svetlost je tek delimično prodirala kroz blago razmaknute zavese, a njegova glava je, izgleda, gledala u tom pravcu – iz nekog meni nejasnog razloga, znao sam da ne spava već nemo osmatra noćni pejzaž, i odgoneta možda tajnu zvezda na mapi nebeskoj. Prišao sam mu iz profila, oprezno krajnje, da ga ne bih uznemirio svojim prisustvom iznenadnim, i upitao – „Šta da radim?” – a njegov profil, jedva vidljiv, bojom glasa koji nikada ranije čuo nisam, tiho, kao da je moje pitanje očekivao odavno, odgovori – „Ništa.“

-„Ne razumem, rekoh zbunjeno, kako to mislite ništa?”

Nepoznati je ćutao, a s njim zajedno i soba čitava. Čekao sam neko vreme u tami i tišini, ni sam ne znam šta, a zatim izašao, na prstima, napolje.

Sledećih godina nastavio sam školovanje, da ne kažem baš zaglupljivanje, ali obavezno iscrpljivanje i oduzimanje svojih stvarnih potencijala. Decu je neophodno uobličavati u skladu sa krajnje svrsishodnim društvenim normama; ako to vreme tajanstveno – nepredvidljivom igrom slučaja ostane neiskorišćeno, može se doći do saznanja, vrlo neugodnog, da je već kasno za neki novi, ispravniji, bolje usmereni početak. Kako je vreme prolazilo bilo je sve jasnije da sam od onih, verovatno ređih slučajeva, koji su već u zakašnjenju za taj bolji, normalniji početak, i da je to bilo sve jasnije kako roditeljima mojim, tako i meni samom.

Bio sam osrednji učenik, uglavnom prilično odsutan na časovima, zamišljen, sklon sanjarskom raspoloženju… u srednjoj školi sam dobio nadimak “vanzemaljac“. Ipak bio sam dobar, cenjen, poštovan iz dva predmeta – fudbala i likovnog. Lako sam provlačio loptu kroz noge mnogo jačim i krupnijim od mene, neko vreme bio sam čak i kapiten školskog tima. Svo ostalo gradivo bubao sam napamet, kao i ostali, samo što sam ja češće zamuckivao i drhtao od nesigurnosti, pogotovo kada je trebalo da ustanem sa stolice i odgovorim na postavljeno pitanje, a o izlasku pred školsku tablu, da i ne govorim. Devojčica ispred mene u razredu bi tako dobro izverglala gradivo, te bi gotovo uvek dobila peticu, mada sam osećao da ne razume ni reč onog što je izblebetala. Sećam se tog dana kao da je juče bio – imao sam nastavnika fizike koji me je iz nekog razloga posebno simpatisao, pa sam osećao da razumevam gradivo, mada se ni do dana današnjeg ne sećam šta sam to razumevao i zbog čega sam dobijao četvorke ili petice. Dobro sam naučio lekciju i bio siguran sasvim da ću dobiti najvišu ocenu, međutim, opet, zbog ogromne treme koja se odražavala u zamuckivanju, devojčica ispred mene, prava verglašica, dobila je ocenu najvišu, dok je meni pripala trojka tek.Tako se nastavilo iz godine u godinu… Zamrzao sam školu koja me, jednostavno rečeno, takvog nije htela – uvek nesigurnog, uplašenog, tihog, izdvojenog…

Važnije je bilo sklopiti tajni savez obmane i privida znanja nekog,ili bar iskazivati izvestan trud, kao na časovima fizičkog ili likovnog, možda čak i matematike i srpskog jezika, svih predmeta, manje ili više – drugim rečima, bilo je najvažnije prećutnom tehnikom zavere i šurovanja između roditelja kao posrednika, i društva, škole i dece, stvoriti nesumnjivi privid jednoumlja, slaganja oko činjenice da se laž isplati, ceni i poštuje, jer to društveni poredak, bez sumnje, očekuje od nas; i da je to mera, prema kojoj se prepoznaje odrastao čovek u odnosu na onog koji to, na žalost svih dobronamernih, saosećajnih ljudi, eto, nije.

„Važno je zdravlje“, govorila je moja majka često,” a za sve drugo naći će se neko rešenje već. Još si mlad, život je tek pred tobom. Ako ništa drugo, nasledićeš očev posao, prodavaćeš srećke u kiosku, zašto ne? Oženićeš se jednog dana, jedva čekam da se oženiš, i da dobijem unuče, bila bih najsrećnija na svetu.“

Koliko puta mi je to rekla, baš tim rečima. A ko sam ja i čime želim da se bavim u životu, niko me nikada nije pitao, a kamoli usmeravao. Osećao sam da se sve više povlačim u sebe, i da nemam s kim, u kome da tražim odgovore koji su mi se, vremenom, u sve agresivnijem i bučnijem obliku, nametali.

Hteo sam da istučem nekog glupana koji se pravio važan neprestano, ali nisam imao hrabrosti – hteo sam da budem najbolji u školi, sa najboljim ocenama iz svih predmeta, ali nisam znao kako – hteo sam da svuda budem omiljen i obožavan, neko kome zavide i dive mu se istovremeno, naročito od strane devojčica, ali…vremenom sam sasvim izgubio interes za školu i sve češće izostajao sa časova. Često sam se zaljubljivao, ali ni jednoj nisam znao da iskažem svoja osećanja; moji roditelji kao da nisu znali za dodirivanje, nežnost i razumevanje…Ne znam kako sam srednju školu završio, ali sam znao jedno: trebao mi je učitelj – ne otac koji je uvek bio odsutan – ili na poslu, ili u kafani. Retko smo razgovarali, ili se zajedno igrali. Nedostajao mi je neko ko će mi reći šta je to što treba da znam, u kom to pravcu treba da se krećem, šta je to što treba da mislim, kako da ostvarim ono što želim. Ali, taj neko uvek je bio odsutan. Moju želju da se bavim stripom, i da želim da upišem akademiju umetnosti, nije mu dopirala do ušiju. Ponekad bih silno poželeo da ga vidim i da provodim vreme s njim zaokupljeni sličnim, ako ne baš istim temama i zanimanjima. Otišao bih da ga potražim, misleći da je sigurno u kiosku, ali bih ga opet zatekao u kafani, nedaleko od njegovog radnog mesta, ispred same fabrike cementa, gde je uvek smrdelo na…ne znam ni ja šta. I gde su se muvali zaposleni kroz izmaglicu cementne prašine i magle. Jedini lepi trenuci bili su oni kada smo išli zajedno na pecanje, i gledali u plovak koji je ponekad poskakivao i govorio nam da je riba možda zagrizla. To bi nas nakratko zbližavalo, zajedno sa čitavim okolnim zeleno-senkovitim pejzažom u mnogim, ako ne svim, nijansama.

Moji roditelji su ubrzo shvatili su da nikada neću biti dobar učenik i završiti velike škole, kao i da od mene neće uspeti da naprave sina čija je dužnost da bude samo dobar i poslušan, i da nikada neću uspeti da se zainteresujem za očev posao. Da ja nisam njegov sin, i da tek treba da nađem sebi oca, to jest, učitelja, bilo je jasno jedino meni.

Već sam bio u tinejdžerskom dobu, nosio dugu kosu i bradu, i živeo isključivo u svetu stripa i umetnosti, odnosno, najpre, umetnosti stripa. Sve češće sam živeo u svoja četiri zida, odvojen i malo kome poznat…Život palanke i život bilo koje umetnosti su dva potpuno odvojena sveta, dve međusobno suprotstavljene i nespojive stvarnosti koje se ne podnose i smetaju jedna drugoj – svaka je onoj drugoj smrtni neprijatelj. Gde je prisutna palanka – nema tu mesta za kulturu i umetnost, nema mesta za mene – gde živi kultura, čije srce je umetnost – palanka tu izumire.

Protiv volje svojih roditelja upisao sam školu primenjenih umetnosti, u potrazi za sobom samim. U početku sam rado dolazio na časove i bio među najboljim učenicima. Oči devojke sa moje leve strane neprestano su me posmatrale, više nisam dolazio na nastavu već jedino da bih video ponovo te zagonetne tamne oči koje su obećavale toplinu, nežnost i razumevanje za kojom sam čitavog života čeznuo. Ubrzo sam izgubio interesovanje za školu, jer mi je u mislima bila samo ona. Jednog dana pozvala me je da se nađemo u nekoj poslastičarnici. Iako sam odavno žudeo da se upoznam bolje sa njom u četiri oka, zaprepašćen tom ponudom, ćutao sam i osmehivao se, kao da se naš sastanak podrazumeva i kao da se već odavno viđamo baš u toj poslastičarnici. Rastali smo se kao da smo se razumeli, i kao da oko toga nema i ne može da bude nikakve dvojbe. Srećan zbog dogovorenog sastanka, sutradan sam je potražio na dogovorenom mestu…ali u koliko sati je rekla da se nađemo, i na koju poslatičarnicu je mislila? Čekao sam je na mestu kuda je, mislio sam, morala da prođe. Ali ona se pojavila nije.

Sat vremena je ipak dovoljno strpljenja, promrzao sam, bio je možda januar mesec: „ne mogu više“ -rekoh sebi – i krenih kući prepun tuge i besa ujedno. Nikada me kasnije nije pitala da li želim da zajedno nekud izađemo, ali njen pogled je zato postao mnogo upitniji. Nismo nikada pričali mnogo, a od tada smo ćutali uglavnom. Posle odsluženog vojnog roka, nisam je viđao.

U vojsci sam upoznao prijatelja koji me je zainteresovao za indijsku filosofiju i religiju. Posle nekoliko meseci druženja, i odsluženja vojne obaveze, svako je otišao na svoju stranu, u svoj grad, u svoje mesto življenja. Nekoliko meseci dopisivali smo se, a zatim je razmena papirnatih koverti prestala. Dugo sam čuvao njegova pisma na mestu skrivenom unutar ormana na kojem su bile poslagane knjige i neveliki broj odabranih strip albuma, koje sam sakupljao godinama od honorara koje sam dobijao za ilustracije koje sam crtao za jedan lokalni časopis a kasnije i za strip storije, nastale pod neskrivenim uticajem „buntovničkog stripa” sedamdesetih, pre svega, u Francuskoj, Belgiji, Italiji i Španiji. Što, u tom slučaju, znači isključivo kratke priče (pripovetke). Ponekad sasvim eksperimentalnog karaktera.

Od dana kada sam otkrio siluetu tajanstvene prilike u zamračenoj sobi, ulazio sam često u tu sobu i postavljo joj uvek isto pitanje: „šta da radim“- a ona je uvek odgovarala – „ništa.“U svetu sazdanom na radnoj etici, i mentalitetu podaništva, koja neumoljivo zahteva da donosimo odluke, bez dovoljno vremena za vaganje i susret sa sobom samim, odgovor koji sam dobijao od glasa kome nisam lice poznavao, zvučao je potpuno nerazumljivo i nerazumno.

Kao i ova priča.