Odsustvo radosti – Da li je normalno da se ne radujemo ničemu?

Ovo pitanje mnogi sebi postavljaju u trenucima umora, razočaranja ili kada imaju osećaj da su zaglavljeni u rutini. U svetu koji stalno naglašava sreću, uspeh i entuzijazam, lako je pomisliti da s nama nešto nije u redu ako ne osećamo uzbuđenje. Međutim, nedostatak radosti ne mora značiti da smo slabi ili nezahvalni. Ponekad je to znak da smo preopterećeni, emocionalno iscrpljeni ili da nam je potreban odmor i promena. Normalno je prolaziti kroz faze kada su osećanja „utišana“ i kada nas ništa posebno ne raduje. Važno je da takve trenutke ne ignorišemo, već da ih shvatimo kao poziv da se okrenemo sebi. Razgovor, pisanje, šetnja ili traženje stručne pomoći mogu biti prvi koraci ka povratku smisla i unutrašnje topline. Radost se često ne vraća naglo, već tiho, kroz male stvari koje ponovo počinjemo da primećujemo.

za P.U.L.S.E  Vuk Mijušković

Odsustvo radosti

U poslednje vreme osećam da mi je život obojen tamnim tonovima. Svakodnevne obaveze se gomilaju, vode se isprazni razgovori… Ipak, postoji jedno uporno stanje koje ne vidim odmah, ali ga osećam u pozadini svega – odsustvo radosti. Nije to bol, niti neka tuga, već tiha praznina tamo gde bi inače stajalo uzbuđenje ili oduševljenje, kao da se emotivni odgovor na svet kojim sam okružen pomerio korak unazad.

Primetio sam to u odnosu prema budućnosti. Nekada sam umeo da se unapred radujem onome što još nije došlo ili tek treba da dođe, i to ne nužno velikim stvarima, već samom osećaju iščekivanja. Danas, i kada znam da me čeka nešto što bi se objektivno moglo nazvati dobrim, u meni se ne javlja gotovo nikakav osećaj. Postoji svest, razumevanje, ali ne i unutrašnji pomak, kao da sam unapred prihvatio svaki ishod, lišivši ga posebne težine ili veličine.

Često se pitam: da li je to posledica iskustva ili zamora? Možda je radost nešto što se troši, energija koja ne nestaje naglo, već se polako rasipa, a možda sam, s vremenom, naučio da budem veoma oprezan. Očekivanja sa sobom nose i obećanje i rizik. Što se nekome ili nečemu više radujem, čini mi se da ću to više i izgubiti. U tom smislu, smanjivanje radosti deluje poput razumne strategije – način da izbegnem razočaranje i samim tim ostanem da stojim čvrsto na zemlji.

Ipak, takva racionalnost ima svoju cenu. Kada se emocije stalno filtriraju kroz razmišljanje, život postaje uredan, mada i pomalo ravan. Počelo je da se sve podrazumeva, a malo toga se zaista doživi u punom intenzitetu. Ponekad, imam utisak da više posmatram sopstveni život nego što u njemu učestvujem, kao da sam preuzeo ulogu svedoka, a ne aktera.

Tu se javlja i jedno dublje pitanje: da li je odsustvo radosti znak emocionalne zrelosti ili signal za povlačenje? Filozofija nas često uči da ne jurimo stalnu sreću, da prihvatimo prolaznost života kao neminovnost, samo što u toj prihvaćenosti postoji opasnost – da se čovek pomiri i sa gubitkom one spontane, gotovo detinje sposobnosti da se obraduje nekome ili nečemu bez jasnog razloga. Može biti da sam tu granicu prešao neprimetno.

Ipak, ovo stanje ne doživljavam kao konačno. Odsustvo radosti nije njeno poricanje, već više nalik zatišju. Emocije postoje, samo što su trenutno povučene, utišane… Verujem da se radost ne može proizvesti voljom, niti prizvati analizom. Ona dolazi nenajavljeno, često u nečemu što nema poseban značaj. Verovatno će se pojaviti tek onda kada budem prestao da je tražim.

Za sada mi je dovoljno što sam svestan tog odsustva; ne ignorišem ga, niti dramim. Ne radujem se ničemu posebno – i to je istina. Naravno, ona ne isključuje mogućnost promene. Ubeđen sam da je ovo samo period u kojem učim drugačiji odnos prema svetu: tiši, promišljeniji, ali i dalje otvoren za ono što bi, u nekom trenutku, moglo da me iznenadi.

Dušan Premović

Prethodni tekst

  Dušan Premović, Glasovi vremena, radost, Sociologija, Vuk Mijušković

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.