Glorifikovana lenjost u svetu bez posvećenosti – Sukobljavanje svrhe i prolaznosti kod lepote modernog.

Individualno i kolektivno su oduvek bili u svađi jedno sa drugim. Čak je i književnost imala svoje brojne izlete u stvarnost pojedinca i stvarnost drugih – to čuveno i nekada ozloglašeno „zajedničko“ tumačenje drugih. Možda su ponovo najinteresantniji primerci bili romani Džeka Londona i njegovo suočavanje sa stavovima kolektivnog.

Recimo taj dobro poznati, tragični „Martin Eden“ sadrži u sebi razoračenje kako „kolektivno“ pogrešno glorifikuje „individualno“ i ta glorifikacija dolazi tek kada neki autoritet iz kolektivnog označi našeg individualca kao vrednog. Neminovno nakon toga kreću razne mistifikacije tog pojedinca i čak i on sam ima priliku da postane autoritet… Ali uzročno tome i konfliktno gledano, on je tada postavljen u samu buru duhovnog ispita – on mora da prihvati ulogu koja se očekuje od njega, a ne može da opstane u onome što on zapravo jeste…

Ipak, nespretno previđajući taj nerešivi konflikt (koji je možda i zasebna tema za razmatranje), nekih stotinu godina kasnije, javlja se nova satira. I bitnije je sada ubrzati i pogledati ka njoj, pre nego što se vratimo u prošlost i začetak modernizacije.

Zapravo izgleda da svako doba ima svoje delo spekulativne fikcije, od Hakslija, Orvela, Bredberija, pa nadalje. Svaki veći tehnološki i ustavni napredak je imao svoje utopijske i distopijske opasnosti… Ovog puta Dejv Egers se odvažio da napiše delo „Krug“ gde striktno ukazuje da sada, u danima virtuelno kreiranih profila – čovek više ni ne gleda u sebe tražeći individualno, pa se ni ne čudi kako na njega drugi gledaju, kao pre stotinu godina cenjeni intelektualac i književnik Dž. London.

Označimo par bitnih reči: sada čovek gleda na kolektivno i traži javno da ga ono prizna; zatim se to transparentno prikazuje (svima) putem mreže i pojedinac postaje tačno ono što kolektiv želi od njega, on javno postaje društveni mit koji nema nikakve veze sa njegovim unutrašnjim porivima i pozivom. Svojevoljno. U potpunosti ubeđen da je to pravi put njegove individue.

Gledajući ova dva književna dela i razmak od jednog veka možemo zaključiti da je problematika nazadovala u svom rešavanju i da je umesto suočenja sa samim sobom, kolektivna povezanost donela možda još veće zablude i to baš u tom kolektivnom pogledu na svet. Čak to nije ni poricanje više da se individualnost izgubila, jer ako svi teže glorifikovanom društvenom mitu elitne titule i ako svi jure da prikažu da su je pridobili… Kako onda možemo reći da čitava društva poriču da nemaju svoje „ja“ kada se formirala nova stvarnost gde to možda više nije ni bitno?

Šta su posledice ovakvog pogleda na svet kada su u pitanju cenjenije posvećenosti i produhovljenja?

Pa izgleda da je intelektualna elita sa nekadašnjim striktnim pogledom na umetnost takođe postala značajno omekšana kolektivnim zakonitostima sivih etičkih i moralnih prava većine.

Priznata kritika društvu od pre šezdeset godina se ponavlja – nekada je to bilo predstavljeno u poznatom i opširnom književnom delu „Veličanstveni izvor“ kao potencijalna opasnost da etika i moral upliću nepravedno svoje zakone da bi opravdali infantilni napredak većine, naspram pravog zalaganja umetnika.

Sada je ta razvodnjenost veća nego što bi se moglo i pretpostaviti a moralni zakoni gde „svako ima pravo da javno prezentuje svoju kreativnost“ postavljaju na scenu mnoge  druge  beskorisne  umetnosti.

One su lepuškaste i šarene, ali infantilne u svom pokušaju da značaj poklone nečemu što značaj i ne zaslužuje baš.

Da pojednostavimo iskaz: u svetu gde se kolektivno smatra da je jedna fotografija jednostavne simetrije vredi apsolutno kao minimalistička umetnost, jer većina misli da svako treba da ima pravo da se umetnički izrazi – nosi sa sobom čitav novi svet bespotrebnog angažovanja (da se osmelimo i kažemo) LENJIH umetnika.

Logika nam zatim govori da svako sa malo boljim finansijskim prihodima će sebe usmeriti da bude autoritet u ovim lenjim umetničkim poljima. Rezultat ponovo su razne beskorisne radionice gde se uče škole simetrije u fotografiji, osvetljenja, izrade estetski lepuškastih kreacija od gline, drveta ili čega god. Kako sašiti interesantan kostim, kako slikati ubrzano sa dve ruke, kao naprskati grafit na površinu cigle, kako odsvirati pop pesmu u klasičnom maniru, i tako dalje i besmislenije.

Sve te aktivnosti se zatim predstavljaju i prezentuju kroz kolektivno prihvatljivu figuru perspektivnog umetnika koji je više simbol kolektivnog nego što je pojedinac sa jedinstvenim umetničkim pečatom. Zapravo da budemo u potpunosti otvoreni, on je prikaz granica lenjosti većine. On je zadovoljenje za većinu, jer i većina onda ima priliku da se nada da će jednog dana biti prepoznata.

Šta nam pokušava zatim prikazati ta nova generacija lenjosti?

Većina se zatim utopistički trudi da ostvari svoje snove kroz ove bezazalene lenje pokušaje da bez potrebnog iskustva i znanja postanu priznati umetnici. Oni ne uviđaju da je navedeni predstavnik samo osoba koja je povukla oprezne poteze po pitanju javnog imidža i takođe bila je dovoljno finansijski potkovana što je ubrzano rezultiralo pažljivom bildovanju kredibiliteta značajne i uticajne osobe. Tako i jedino tako je i mogla da ostvari kampanju da da smisao lenjosti, jer ko će još da okarakteriše diplomiranog umetnika javno kao razmaženo i lenjo dete?

Sada treba sebi da postavimo naočigled novo „ozbiljno“ pitanje: da li skršiti u prah nekoliko novih svetova? Njihov pad usled razotkrivenih bezvrednosti nije ono što bi kočilo saznanje da uticajni problem postoji i da afektuje čitavu generaciju nadobudnih. Pre bi se reklo da nazađenje usleđuje od strane onih koji sebe plašljivo ograđuju anti-defetizmom i gledaju pozitivno u ono što je potencijalno bezvredno.

Da li u tu svrhu služe brojni pogrešni pokušaji formiranja bendova, ulaganja u novu opremu za fotografisanje, kreiranje raznih trećerazrednih, šarenih kreacija koji su prvenstveno simpatičan ukras pa tek onda začetak ka nečemu komplikovanijem? Razni pokušaji snimanja „fan filmova“, razna kolektivna stremljenja ka izradi čudne i beskorisne odeće… Zapravo da sve bude tragičnije, godine i godine uložene u trud da se izgradi imidž nekoga ko kreira i isprobava kostime, koji umesto da imaju praktičnu primenu i estetsku vrednost, oni naliče na one iz sveta crtanog filma i kompjuterskih igrica…

Ali zbog čega sve to? Zato što neko uživa u tome dok to radi?

Ovde ponovo dolazimo do nove etičke izvrnutosti u definisanju. Naime, neko je nekada greškom naveo da je kreativnost kada uživaš u nečemu što radiš i kada se prepuštaš tome (bezuslovno.) Problem je što lenja osoba ne želi da izaziva svoj komforni svet infantilne kreativnosti, ona ne želi da stiče nova saznanja iz sveta vekovima utvrđenog iskustva i znanja i samim tim ona će prezentovati svoja dela isprazne infantilne lepote… I većina će ovlašno gledati na to i ako im se sviđa ta uglačanost oni će je podržati.

Uživanje tokom kreiranja je u KONFLIKTU sa čovečijim predanostima komfornoj ležernosti i njegovoj težnji da se oslobodi pritiska neuspeha individualnosti. On ne želi van komfora da uči, ali ne želi ni da bude individualno prazan. Samim tim društvo je nesvesno kreiralo nusprodukt opravdanja kolektivnog, kreiralo je takozvane „lenje“ umetnosti.

Na kraju pitanje je, da li zaista želimo priznati estetski uglađene dečije hobije kao elitu umetnosti? Kao autoritet od koga se uči? Zar se ne vidi sa psihološkog stanovištva karakternog integriteta da je to jedan neizrastao, nesavršen talenat, čak i više nego očigledan i lenj u svom dečijem iskazivanju – infantilni pokušaj opravdanja sopstvene postojanosti. Zar on ne kvari prosek pravog umetničkog zalaganja? To je sve što logika pita. Makar i žrtvovala omanju iskru infantilnosti, logika traži zalaganje, trud i rad u umetnosti.

Zato je logiku teško voleti. Posle toliko godina je konačno ta lenjost dobila svoju priliku da se izrazi svojim infantilnim kreacijama beznačajnosti i većina ju je prigrabila svom silom i nakitila je svoje virtuelne profile slikama te površnosti… I naravno ako imamo dovoljno prijatelja koji su slični nama u altruističkim moralnim težnjama da se podrži infantilna kreativnost… onda ćemo biti cenjeni. I mi ćemo ceniti sebi slične, da li iz straha da ne izgubimo tu kolektivnu iluziju ili iz straha da ne izgubimo toliko dugo negovano – lažno ja, kolektivno ja, svrsishodno ja… A sigurno, reći ćemo da je to put današnjice, veliki preokret ka slobodi umetnosti, čak i revolucija što se toliko duša trudi sada da izrazi i prikaže svoja individualna umeća.

Tokom istorije svaki anti-defetizam bez uviđanja realnog je dovodio samog sebe do poraza, a globalna evolucija duha je oduvek bio spor proces, gde se milimetarskim zalaganjima rešavao jedan po jedan problem sociološke nepismenosti.
Ono što brine jeste da, globalno gledano, čovek nije spreman da se suoči sa ispraznošću svog detinjeg zalaganja i te iluzornosti lenjih umetnosti će, na žalost, potrajati još neko vreme. I kvariće nesvesno prosek napretka. Zavaravaće konformistički nastrojene pojedince srednje klase da mogu lako do elitnih priznanja, a oni sa boljim finansijskim potkovicama više klase će lakše pronalaziti svoj put i postaće autoriteti prolaznog.
Ti izdanci lenjih umetnosti su izgleda jedna od onih cena koje plaćamo jer smo nespremni ušli u kolektivno.

Teške reči, kao i uvek. Reči koje možda mogu rasvetliti zašto čovek oseća nelagodu kada se duže kreće putanjom lenjih angažovanja. Istih onih angažovanja koje se prečesto kriju iza uglačanih naziva moderne repeticije.
Zapitajmo se iskreno, šta je to intimnost, šta je posvećenost, ako je moderno prošlo, i ako ga neuspešno ponavljamo šta to govori o našoj budućnosti? Iz te dramatično nerešive pozicije, sa tog konfliktnog stanovištva karakternog integriteta… Naše mesto među zvezdama – da li ga zaslužujemo? Kakvi se to autortiteti razmeću zvezdanom prašinom, da li je svesno bacaju drugima u oči, ili možda iz straha, jer se i oni sami plaše prolaznosti?

Za P.U.L.S.E: Juror 8

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Feljtoni, Juror 8, Priroda konflikta