Nemačka 1974. Posle lepih rezultata u periodu 1960-1962, i posle četiri vezana učešća na Svetskim prvenstvima, došle su sušne godine za reprezentaciju Jugoslavije. Prvo sledeće Svetsko prvenstvo na kome smo učestvovali bilo je ono u Nemačkoj 1974. , 12 godina posle Čilea 1962. No između te dve godine dogodilo se dosta toga, pa da krenemo redom.

U kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 1964. Jugoslavija je ušla kao aktuelni vicešampion Evrope i četvrti sa Svetskog prvenstva, sa manje-više nepromenjenim timom iz Čilea. Od novih igrača vredi izdvojiti priključivanje Vasovića, Zambate i Fazlagića. Očekivanja su bila velika, obzirom da je tim bio još iskusniji za jedno Svetsko prvenstvo, no stvari nisu išle dobro. Tada je još na snazi bio kup-sistem, i Jugoslavija je u prvom kolu igrala sa Belgijom. U prvom meču, na stadionu JNA, ostvarena je pobeda od 3:2 (Skoblar 2, Vasović), a u revanšu jedini strelac na meču bio je Galić – 0:1. U 1/8-finala, protivnik je bila Švedska. U prvom meču, ponovo na stadionu JNA, nismo iskoristili bolju igru i mnoštvo šansi, a rezultat je na kraju bio 0:0. U revanšu je Švedska prosto bila bolja od našeg tima i pobedom od 3:2 se plasirala u 1/4-finale. Naši strelci su bili Zambata i Galić. Ništa bolje nismo prošli ni na Olimpijadi u Tokiju 1964. Prošli smo dalje iz grupe, ali smo savladani od Nemaca u 1/4-finalu – 0:1. Sa ovog turnira valja izdvojiti meč sa Mađarskom koji smo izgubili sa 5:6.

U kvalifikacijama za SP u Engleskoj 1966. u tim je uvedeno još nekoliko novih igrača, među njima Osim iz Željezničara, golman Škorić iz Dinama, Holcer iz niškog Radničkog i Dragan Džajić iz Crvene zvezde. Jugoslavija je bila svrstana u grupu 3, sa Luksemburgom, Norveškom i starim rivalom, reprezentacijom Francuske. Sa Luksemburgom nije bilo problema, ostvarene su dve pobede, 3:1 u Beogradu (Kovačević, Jerković, Galić) i 5:2 na strani (Galić 2, Džajić 2, Mušović). Međutim, reprezentacija je neočekivano kiksnula u mečevima sa Norveškom, iz kojih je od moguća 4 boda osvojila samo 1. Doživeli smo debakl u Norveškoj (0:3), a kod kuće smo odigrali samo 1:1 (Vasović). Sa Francuzima smo bili egal, po jedna pobeda na obe strane. U Beogradu je bilo 1:0 (Galić), a Francuska se revanširala istim rezultatom. Na kraju, zauzeli smo tek treće mesto u grupi, a na Mundijal su otišli Francuzi.

Posle još jednih neuspešnih kvalifikacija, dolazi do promene na kormilu državnog tima. Dugogodišnji selektor Tirnanić konačno silazi sa “trona” a šansu dobija legendarni bivši reprezentativac Rajko Mitić. I zaista, ova promena donosi dosta svežine i privremeno zaustavlja strmu liniju neuspeha.

U kvalifikacijama za EURO 68, Jugoslavija je bila u grupi 4, sa Nemačkom i Albanijom. I krenuli smo sjajno, pobedom protiv Nemačke u Beogradu – 1:0, strelac Skoblar. Zatim je lako pobeđena Albanija na gostovanju, rezultatom 2:0 (Zambata 2). Usledio je poraz od Nemačke u Hamburgu (1:3, Zambata) i pobeda kod kuće nad Albanijom od 4:0 (Sprečo, Osim 2, Lazarević). Pred poslednji meč u grupi, između Albanije i Nemačke, Jugoslavija je imala 6 bodova, a Nemačka 4. Očekivala se visoka pobeda Nemaca i njihov plasman u 1/4-finale zbog znatno bolje gol-razlike. Međutim, čudo se dogodilo u Albaniji, domaći su održali 0:0 sa Nemcima i poslali Jugoslaviju u dalji tok takmičenja. A u 1/4-finalu je čekala neizbežna Francuska. Prvi meč odigran je u Marseju, a rezultat je posle velike borbe bio 1:1. Jugoslavija je povela u 64. minutu golom debitanta Vahidina Musemića, izjednačili su Trikolori 15 minuta kasnije golom Di Nallo-a. U revanšu, na stadionu Crvene zvezde, Jugoslavija je odigrala jednu od najboljih utakmica u istoriji. Francuzi su počišćeni sa terena u odličnoj igri celog tima, a posebno debitanta Ilije Petkovića, kao i Musemića, koji je igrao tek drugu utakmicu u državnom timu. Konačan rezultat je bio 5:1 za Jugoslaviju, a 4:0 je bilo već u 33. minutu. Dva gola je postigao Petkovic, takođe i Musemić, a jednom se u strelce upisao i Džajić, koji je sa svoje 22 godine u tom momentu bio najiskusniji igrač u timu (24 meča). Jugoslavija se tako plasirala na završni turnir u Italiji.

U prvom polufinalu, žreb je spojio Italiju i Sovjetski Savez, a u drugom su igrali aktuelni Svetski prvak, Engleska, i Jugoslavija. Italijani i Sovjeti su svoj meč završili bez golova, a u finale je žrebom prošao domaći tim. U drugom polufinalu, koje se igralo u Firenci, gotovo ista priča. Bez golova sve do 87. minuta, kada Dragan Džajić prima jednu, od Musemića nabačenu, loptu u kaznenom prostoru, grudima je spušta na zemlju, spretno vara engleskog beka Wilsona, i nemilosrdno zakucava iza leđa čuvenog golmana Benksa. Jugoslavija je opet u finalu! Na tom meču se povredio Osim već u 8. minutu, ali pošto nije bilo izmena, morao je praktično da statira do kraja utakmice. U našem timu, sjajno su igrali Džajić, Holcer, Petković i Musemić u navali, a Fazlagić i golman Pantelić u odbrani. Zbog povrede Osima, Mitić je za finale pozvao Jovana Aćimovića, koji je na brzinu doleteo u Rim da bi nenadano debitovao za reprezentaciju u finalu Evropskog prvenstva.

Finale između Italije i Jugoslavije odigrano je 08.06. na Olimpijskom stadionu u Rimu. Jugoslavija je bila apsolutno bolji protivnik, i povela je golom Džajića u 39. minutu. Italijani su bili potpuno bezidejni i samo su ih blago rečeno čudne odluke sudije Dinsta održavale u životu. Ipak, deset minuta pre kraja, Domengini je uspeo da izjednači iz slobodnog udarca i obezbedi Italiji produžetke. I posle 2 x 15 minuta rezultat je ostao 1:1. Po tadašnjim pravilima, nije bilo izvođenja penala već se igrala nova utakmica dva dana kasnije.

Bio je to potpuno drugačiji meč. Italijani su izmenili čak 6 igrača, a naš tim je bio bez povređenih Osima i Petkovića. Umorni i ispražnjeni, naši igrači nisu bili na nivou prvog meča i glatko su izgubili rezultatom 2:0. Kao uteha ostalo je priznanje čitave fudbalske Evrope da je bolji tim ostao bez trofeja, a kod kuće se opet s optimizmom gledalo na predstojeće kvalifikacije za SP u Meksiku 1970.

Međutim, Jugoslavija se u tim kvalifikacijama vratila na staze neuspeha. Reprezentacija je igrala u grupi sa Belgijom, Španijom i Finskom, i završila je takmičenje iza Belgije, koja je otišla u Meksiko. Zabeležene su dve lake pobede nad Fincima (9:1 i 5:1), i jedna nad Belgijom (4:0), ali su presudili porazi u Španiji (1:2) i Belgiji (0:3).

Zatim su usledile kvalifikacije za EP u Belgiji 1972. Ovog puta Jugoslavija je pobednički prošla kroz grupu u kojoj su još bili i Holandija, DR Nemačka i Luksemburg, ali ju je u 1/4-finalu sačekala reprezentacija SSSR-a, koja je posle dvomeča (0:0, 0:3) prošla na finalni turnir. U toku takmičenja po grupama, sa mesta selektora je sišao Mitić a nasledio ga je Vujadin Boškov. Međutim, ni Boškov nije dugo potrajao, pa je za kvalifikacije za SP u Nemačkoj ustoličen novi selektor – Miljan Miljanić.

U tim kvalifikacijama, tim je bio skoro potpuno nov. Od veterana tu su bili Džajić, Petković i Acimović, a tim je bio popunjen novim igračima, ponajviše iz Crvene zvezde i Hajduka, koji su u to vreme bili ubedljivo najbolji timovi u zemlji. Zanimljivo je da su uglavnom izostali fudbaleri Partizana i Dinama, a šansu su dobili neki igrači, uslovno rečeno, manjih timova, kao na primer Hadžiabdić i Katalinski iz Željezničara, i Veležov trio “BMV” – Bajević, Marić i Vladić. Reprezentacija je bila u kvalifikacionoj grupi sa Grčkom i Španijom, i, ispostaviće se, morala je da prođe kroz pravi pakao ne bi li se dokopala novog učešća na Mundijalu, prvi put posle 12 godina.

U dvoboju sa Špancima, u oba meča nije bilo pobednika (2:2 i 0:0), dok su Grci pobeđeni u Beogradu sa 1:0, golom Aćimovića. U poslednjem kolu Jugoslavija je igrala u Atini i morala je da pobedi sa bar dva gola razlike da bi se izjednačila sa Španijom. Taj meč je odlično počeo za naš tim, poveli smo već posle 15 minuta sa potrebnih 2:0, strelci su bili Bajević i Karasi. Ali, tada dolazi do pada u našoj igri, tako da Grci prvo smanjuju na 2:1, a zatim i autogolom Katalinskog dolaze do izjednačenja još u prvom poluvremenu. U drugom poluvremenu, valjalo je krenuti od početka. Naši su opsedali gol Grka, i u 63. minutu Šurjak dovodi Jugoslaviju ponovo u vođstvo – 3:2. Trebao nam je još jedan gol. I pokušavali su naši svim silama da stignu do potrebne razlike, ali lopta prosto nije htela u mrežu. Sve do poslednjeg napada na meču. U tom poslednjem napadu, dok je komentator Vladanko Stojaković lamentirao nad sudbinom naše ekipe, lopta je pala u šesnesterac Grka, u buljuk igrača, tamo je do nje došao mladi rezervista Vladimir Petrović i odbio je glavom prema srcu kaznenog prostora, a tamo je “kao iz trave” iznikao Karasi i zabio tu loptu iza grčkog golmana, na radost svih ljubitelja fudbala u Jugoslaviji. Neko je u prenosu viknuo “ima boga!”, međutim to je bila tek polovina posla koju je trebalo obaviti do konačnog plasmana na Mundijal. Dakle, tom pobedom od 4:2 smo se izjednačili sa Španijom na prvom mestu naše grupe, i putnik za Nemačku se, prema tadašnjim propozicijama, imao odlučiti u majstorici između ova dva tima i to na neutralnom terenu – na Vald stadionu u Frankfurtu, 13.02.1974.

Meč je bio rešen već u 15. minutu. Buljan je centrirao u kazneni prostor, najviši u skoku bio je Katalinski, glavom uputio loptu ka golu sa pet metara, Iribar brani tj. kratko je odbija opet do Katalinskog koji u padu zakucava loptu u mrežu i tako ulazi u sve špice kasnijih sportskih emisija, a Jugoslaviju odvodi na toliko očekivani Mundijal u Nemačkoj – rezultat je bio 1:0.

U štabu selektora Miljanića još su se nalazili i Milan Ribar, Sulejman Rebac, Tomislav Ivić i Milovan Ćirić, a put Nemačke su krenuli sledeći igrači (po brojevima): 1. Enver Marić (Velež), 2. Ivan Buljan (Hajduk), 3. Enver Hadžiabdić (Željezničar), 4. Dražen Mužinić (Hajduk), 5. Josip Katalinski (Željezničar), 6. Vladislav Bogićević (C.Zvezda), 7. Ilija Petković (Troyes, Fra), 8. Branko Oblak (Hajduk), 9. Ivica Šurjak (Hajduk), 10. Jovan Aćimović (C.Zvezda), 11. kapiten Dragan Džajić (C.Zvezda), 12. Jurica Jerković (Hajduk), 13. Miroslav Pavlović (C.Zvezda), 14. Luka Peruzović (Hajduk), 15. Kiril Dojčinovski (C.Zvezda), 16. Franjo Vladić (Velež), 17. Danilo Popivoda (Olimpija), 18. Stanislav Karasi (C.Zvezda), 19. Dušan Bajević (Velež), 20. Vladimir Petrović (C.Zvezda), 21. “Olja” Petrović (C.Zvezda) i Rizah Mešković (Hajduk).

Iako je iza sebe državni tim imao dugačak period bez većih uspeha na međunaradonoj sceni (sa izuzetkom EP 68), ipak se od Miljanićevih pulena dosta očekivalo na ovom prvenstvu. Pre svega da se prođe prvi krug, i da se zatim hvata svaka šansa za eventulano finale. Jer, imali smo najbolje levo krilo sveta, Dragana Džajića, imali smo vrhunske majstore sa loptom – Aćimovića, Oblaka, Šurjaka, Petkovića, imali smo odličnog Marića na golu, odbrana je bila solidna sa Katalinskim, Mužinićem, Buljanom…činilo se da imamo sastav za visok domet. Poseban plus je bila i činjenica da su igrači uglavnom dolazili iz dva tima, Hajduka i Zvezde, i da su se vrlo dobro poznavali na terenu. Dakle, preovladavalo je mišljenje da je ovaj tim verovatno i najbolji još od čuvene “olimpijske generacije”, i da je dovoljno zreo (prekaljen u Atini i Frankfurtu) za neki značajniji rezultat.
Imena protivnika koji su nas čekali u grupi B samo su povećali očekivanja kod navijača. Bili su to branilac titule Brazil, Škotska i egzotični Zair. I zaista, Jugoslavija je završila eliminacije na prvom mestu grupe B.

Šampionat je otvoren 13.06. na istom onom Vald stadionu u Frankfurtu, i to mečom između Brazila i Jugoslavije. 62.000 gledalaca prisustvovalo je meču u kome su protivnici bili prilično rezervisani, bez mnogo šansi, i bez postignutih golova – 0:0. Bio je to vrlo dobar rezultat za naš tim, iako je promašeno par izglednih šansi. Pet dana kasnije igrali smo meč protiv Zaira, čiji je selektor bio Blagoje Vidinić, čovek koji je čuvao našu mrežu u finalu EP 1960. Bila je to odlična trening-utakmica naše ekipe protiv indisponiranog i za nekoliko klasa slabijeg protivnika. Pobedili smo sa 9:0 i tako izjednačili rekord Mađara iz 1954. koji su istim rezultatom tukli Južnu Koreju. Strelci su bili Bajević (3), Džajić, Šurjak, Katalinski, Bogićević, Oblak i Ilija Petković.

Zatim je odigran i treći meč, protiv Škotske, u kome su naši ponovo odigrali nešto slabije, ali ipak su golom Karasija, a na centaršut Džajića, stigli do vođstva 7 minuta pre kraja. Škoti su krenuli na sve ili ništa i to im se isplatilo minut pre kraja meča, kada je Džordan iskoristio jedan odbitak u šesnaestercu i kroz šumu nogu poslao loptu iza Marića – 1:1. Meč je i završen tim rezultatom, a nas je visoka pobeda protiv Zaira postavila na prvo mesto u grupi. Brazil je takođe remizirao sa Škotima (0:0), ali su Zair pobedili samo sa 3:0, pa su završili na drugom mestu.

Sistem takmičenja je predviđao da se u drugom krugu formiraju dve nove, polufinalne grupe, sa po četiri tima (po dva prvosplasirana iz svih grupa prvog kruga). Pobednici ovih novih grupa išli su direktno u finale, drugoplasirani su išli u utešno finale. I pored ne tako ubedljivih igara kakve smo očekivali, nacija je optimistično gledala na šanse naše ekipe u polufinalnoj grupi. Istina je da su nas u njoj čekali Nemci, ali smo bili zadovoljni zbog ostala dva protivnika, Poljske i Švedske. Računalo se, ako baš i ne budemo mogli preko Nemaca do finala, onda ćemo sigurno moći preko Poljaka i Šveđana bar do meča za treće mesto, što bi svakako zadovoljilo apetite navijača i bilo ocenjeno kao uspeh. Optimizam je svakako podgrevala činjenica da ni Nemačka, iako je bila domaćin, nije blistala u svojoj grupi. Čak su Nemci imali i problema sa nezadovoljstvom javnosti, pa i sa zvižducima publike na utakmicama (u porazu od Istočne Nemačke).

Tu negde, između prvog i drugog kruga, desio se i potpuni raspad sistema našeg tima. Naime, igrači su posle prolaska u drugu fazu trebali dobiti premije koje su isplaćene samo delimično (zapravo, samo jedan mali deo) i tu je došlo do opuštanja igrača, izgubljena je ta specifična “oštrica” koja mora biti prisutna u svakom timu koji ima ambicije da postigne značajan rezultat, i to se videlo na terenu već u prvom susretu sa Nemcima. Bilo je tu još nekih priča o navodnim kreditima koje su Nemci obećali Maršalu Titu, a nisu ih odobrili, navodno baš zato da naši igrači ne bi bili isplaćeni i motivisani pred meč sa Nemačkom, ali sve to je slabo opravdanje za lošu igru i tri poraza koja su usledila u drugoj fazi. Nemačka je glatko pobedila 2:0, zatim Poljska 2:1 (Karasi), i na kraju Švedska, takođe sa 2:1 (Šurjak). Jedna de fakto sjajna generacija vratila se kući obrukana, posle samo jedne pobede iz šest mečeva. Bilo je takvih problema sa premijama i ranije (u Čileu 1962), i opet smo pokazali da smo zapravo sami sebi najveći protivnici. Na žalost, te stvari će se ponavljati i u buducnosti, ali o tome nekom drugom prilikom.

Što se tiče samog šampionata, bio je to pravi trijumf “totalnog fudbala”, koji su demonstrirali Holanđani, na čelu sa strategom Mihelsom i velikim majstorom Krojfom, a koji su prihvatili i Nemci, pa su tako te dve zemlje i stigle do samog finala. Od velikih izostali su Englezi i Sovjeti. Bilo je i nekoliko, u fudbalskom smislu, egzotičnih učesnika – Australija, Haiti i Zair. Iznenađenja su bili prvo Istočni Nemci, koji su kao prvi prošli u drugi krug, i to pobedom nad zapadnim susedima, a zatim i Poljaci koji su stigli čak do trećeg mesta, usput predstavivši nekoliko sjajnih igrača kao što su Dejna i Lato, koji je uspeo da bude i najbolji strelac šampionata sa 7 pogodaka. Brazil, koji je u međuvremenu ostao bez Pelea, sa Žairzinjom i Rivelinom je stigao samo do meča za treće mesto.

Finalni meč je obeležila velika borba izmedu tradicionalnih rivala Nemačke i Holandije, zatim dva jedanaesterca, po jedan na svakoj strani, i naravno pobeda Nemačke rezultatom 2:1. Nemci su tako po drugi put postali šampioni, a pošto je Brazil 1970. uzeo trofej Žila Rimea u trajno vlasništvo, postali su i prvi osvajači novog trofeja.

U drugom delu teksta posebno su predstavljeni svi igrači koji su igrali za Jugosalviju 1974.

za P.U.L.S.E:  Simić Mihajlo

Svetska prvenstva u fudbalu

  Feljtoni, Mihajlo Simić, Moca, Sport, Svetska prvenstva u fudbalu