Golubački grad | PULSE Magazin

Na celom toku Dunava dugom gotovo tri hiljade kilometara, teško da postoji dramatičniji kontrast u njegovom karakteru nego na samom početku Đerdapske klisure, gde široka ravničarska reka počinje da probija svoj put kroz moćne karpatske stene. Ovde se Dunav sa svoje najveće širine od bezmalo šest kilometara odjednom sužava na jedva par stotina metara, pa je to mesto od pamtiveka idealno za kontrolu plovnih puteva druge najveće evropske reke. Zato i ne čudi da je upravo na tom mestu niklo i jedno od najimpresivnijih srednjovekovnih utvrđenja na celom Dunavu – Golubački grad.

Prvo utvrđenje na ovom prostoru podigli su Rimljani u III veku naše ere, ali uprkos tvrdnjama nekih izvora Golubački grad ipak nije izgrađen na njegovim temeljima već nekoliko kilometara nizvodno. Ko je prvi izgradio sam Golubac nije poznato; u pisanim izvorima prvi put se pominje u prvoj polovini XIV veka kao posed mađarskog kralja Lajoša (Ludovika) I Anžujskog, mada je najverovatnije da su gornji grad ipak izgradili Srbi jer su u jednoj od kula otkriveni ostaci pravoslavne kapele.

Kao i mnogi značajni gradovi na ovim prostorima, i Golubac je često menjao držaoce, pa su se tokom vekova u gradskoj posadi smenjivali (ne nužno tim redosledom) Mađari, Bugari, Turci, Austrijanci i Srbi, kojima je utvrđenje konačno predato 1868. godine, od kada se konstantno nalazi u sklopu srpske države. Zbog idealnog strateškog položaja (pre izgradnje brane đerdapske hidroelektrane nivo Dunava je bio mnogo niži nego danas), Golubac je sa preko 120 odbijenih napada tokom srednjeg veka važio za neosvojivu tvrđavu, a zanimljivo je da je vlasnike uglavnom menjao diplomatskim putem.

O poreklu imena grada zna se još manje nego o njegovom nastanku, ali je zanimljivo da je u svim varijantama ime izvedeno od reči “golub” (srpski Голубац, mađarski Galambóc, bugarski Гълъбец, rumunski Golubăț, nemački Taubenburg – “golubiji zamak”, turski Güvercinlik – “golubarnik”).

Danas se prepričava teško romantizovana legenda o mladoj princezi po imenu Golubana koja je odbila udvaranje turskog age, koji ju je zato vezao za stenu na sredini Dunava kako bi je naterao da se pokaje; princeza je to odbila i umrla je na toj steni, a od tada se grad po njoj zove Golubac a stena Babakaj, po aginim uzvicima “Baba, kaj se!”

Kako to mlada princeza može da bude baba, treba pitati onoga ko je izmislio ovu legendu – očigledno u novije doba, budući da se stena Babakaj pre porasta nivoa Dunava nalazila maltene na samoj obali preko puta Golupca… Sama etimologija imena stene nije tačno utvrđena, ali je interesantno da se baba kaya sa turskog može prevesti kao “očeva stena”, što opet nema mnogo veze sa princezama.

Za današnji izgled Golupca najzaslužniji su Turci, koji su sredinom XV veka dodatno učvrstili postojeće kule kako bi ih učinili otpornijim na napade artiljerije. Turci su grad dobili bez borbe, tako što je nakon smrti despota Stefana Lazarevića 1427. godine upravnik Golupca vojvoda Jeremija odbio da ispoštuje ugovor kojim su Mačva, Beograd i Golubac obećani ugarskom kralju Žigmundu Luksemburškom zauzvrat za priznanje Đurđa Brankovića kao Stefanovog naslednika, i iz revolta predao utvrđenje turskoj vojsci.

Usledila je velika bitka tokom maja i juna 1428. godine, iz koje su Turci izašli kao pobednici. U bici za Golubačku tvrđavu poginuo je i Zaviša Crni, jedan od najistaknutijih evropskih vitezova XV veka i najveći poljski nacionalni junak, pa je danas Golubac zato značajna destinacija poljskih turista u Srbiji.

Nakon I svetskog rata, Golubačka tvrđava je uglavnom izgubila vojni značaj i ubrzo je i napuštena. Tridesetih godina prošlog veka, kroz samo njeno srce probijen je magistralni put, zbog čega je srušen deo zidina… Tvrđava je konačno stavljena pod zaštitu države 1979. godine, ali su konzervatorski radovi napušteni osam godina kasnije, zbog nedostatka sredstava… Decenijama prepušten zubu vremena, Golubački grad je ostao jedan od najfascinantnijih prizora duž celog toka Dunava, ali je ruševna konstrukcija kula uraslih u šiblje vremenom postajala sve veća pretnja za bezbednost (malobrojnih) posetilaca.

Tunel starog magistralnog puta i stepenište
kojim se pristupa “plavoj” i “crnoj” zoni

Dugogodišnji planovi za rekonstrukciju i revitalizaciju tvrđave konačno su počeli da se realizuju u julu 2014. godine, a u martu 2019. godine obnovljeni Golubački grad svečano je otvoren. Iako je ceo ovaj projekat od početka imao više kritičara nego pristalica, pre svega zbog ogromnih uloženih sredstava, u smislu turističke i kulturno-istorijske promocije Srbije ta sredstva su više nego opravdana krajnjim rezultatom.

Kula topovnjača koju su dogradili Turci u XV veku

Prvi utisak koji na posetioce ostavlja obnovljeni Golubački grad je – svetski. A za razliku od mnogih sličnih spomenika u Srbiji (pa i šire) koji deluju savršeno samo spolja, Golubac je potpuno sređen i iznutra, i nudi obilje sadržaja za svakoga, sasvim dovoljno za ispunjen celodnevni izlet. Pobornici purizma u arhitektonskoj konzervaciji verovatno će se mrštiti na neka rešenja unutar tvrđave, ali vreme golih, mrtvih zidina je prošlo, današnje turiste privlače dinamični doživljaji, a po tome je Golubac zaista na nivou vrhunskih evropskih atrakcija ovog tipa.

Naravno, mnogi će odmah “s vrata” kritikovati cenu ulaznice, koja se kreće u rasponu od 600 do 1200 dinara, u zavisnosti od odabranih atrakcija, ali takav stav samo je ostatak socijalističkog odnosa prema kulturno-istorijskim spomenicima, kada je svima sve davano na tacni i besplatno, što je na kraju rezultiralo potpunim obezvređenjem spomenika kulture umesto instant produhovljenjem širokih narodnih masa… U poređenju sa cenama ulaznica na slična mesta po Evropi, čak i u našem okruženju, ova cifra je sasvim pristojna i korektna.

Za one koji će se odmah zapitati šta se za te pare dobija: osnovna ulaznica košta 600 dinara po osobi (deca, đaci, studenti, penzioneri i organizovane grupe plaćaju manje), i uključuje obilazak “zelene zone” – donjeg dela tvrđave sa galerijom i tri kule sa kojih se pruža sjajan vidik na različite delove grada.

Unutar kula koje su dostupne u okviru “zelene zone” nalaze se izložbene postavke posvećene znamenitim ličnostima koje su boravile u Golubačkoj tvrđavi, dok se u galeriji mogu videti projekcije dokumentarnih filmova o gradu, interaktivne table sa višejezičnim informacijama o istorijatu grada, replike srednjovekovnog oružja i opreme, kao i fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja. Uz sve to, donja zona tvrđave puna je kostimiranih vodiča i animatora, a posetioci se mogu (na bezbedan način) oprobati i u drevnim veštinama poput streličarstva, sokolarstva ili srednjovekovnih rukotvorina. Malo li je za pet evra?

A oni odvažniji mogu da se odluče za neke od viših zona: “plavu”, koja obuhvata središnju kulu sa koje se pružaju prelepi vidici na celu tvrđavu, “crvenu”, koja obilazi dve visoke kule koje gledaju ka kopnu, i “crnu”, koja izlazi na takozvanu “šešir kulu”, najvišu kulu u gradu. Budući da su staze koje vode ka svim ovim kulama prilično strme i izložene, za boravak u ovim zonama potrebno je imati odgovarajuću odeću i obuću, ulaz je zabranjen maloletnima, ne preporučuje se osobama koje se plaše visine ili pate od vrtoglavice i srčanih problema, a u “crvenu” i “crnu” zonu je moguć samo uz pratioca.

Sve ove mere predostrožnosti možda zvuče prejako, ali nisu tu bez razloga: uprkos svim sredstvima osiguranja, dešava se da nekome na pola puta “popusti petlja”, pa vodiči-pratioci moraju da ga spuste do relativne bezbednosti. Uspon “crnom” stazom do “šešir kule”, u kojoj je boravio upravnik grada, zahteva i malo tehničke veštine, ali za prosečnog planinara tu nema nikakvih problema. Nagrada u vidu izuzetnog pogleda se podrazumeva.

Ulazak u “crnu” zonu i uspon do “Šešir kule”

Ulaznice za “plavu” i “crvenu” zonu koštaju 800 dinara, dok je ulaznica za “crnu” zonu najskuplja i iznosi čitavih 1200 dinara. Naravno, sve te ulaznice uključuju i prolazak kroz “zelenu” zonu, a “crna” još dodatno obuhvata i “plavu”. Mnogi će postaviti pitanje da li su za te pare staze mogle dodatno da se urede pa da budu bezbedne za svakoga, a odgovor je svakako da, ali onda to ne bi bilo to… Ovako, poseta Golubačkom gradu potpuno je nesvakidašnji doživljaj. Red istorije, red prirodnih lepota, red adrenalina, teško da može bolje od toga.

Nažalost, zbog malog broja vodiča, nije moguće obići sve zone u jednom danu, jer je “crvena” otvorena samo radnim danom, a “plava” i “crna” samo vikendom… Međutim, za uživanje u sjajnim vizurama najšireg dela Dunava uz gratis penjački ugođaj, poseta vikendom je sasvim dovoljna.

Za kompletan obilazak svega što Golubačka tvrđava ima da ponudi vikendom sigurno su potrebna dobra tri sata, što je uz predah u kafeteriji u okviru kompleksa i eventualno vožnju i razgledanje brodićem sasvim dovoljno za jedan lep celodnevni izlet. Naravno, uz mnoštvo drugih znamenitosti i atrakcija Đerdapa, lako je praviti i razne kombinacije, po želji. Samo, sa utiskom koji ostavlja Golubački grad, malo šta se može meriti.